Mašina-proteza i mašinski spojevi

Nešto razmišljam, kada bi se kojim slučajem ubio, u ovom trenutku najveću stetu bi imali oni kojim redovno plaćam račune: državi poreze, kablovskim i interenet operaterima naknade, policiji kazne, kad me uhvate u previše brzoj vožnji (deset do dvadeset preko mere) ili u nekakvog drugoj gresci, koje moras da praviš ako želiš da ostaneš normalan u saobračaju, ne voziš prosporo, pri čemu ipak stigneš na vreme, ili gde si već planirao, ali to je već duga priča koliko naš život zapravo zavisi od kršenja pravila, ali naravno, ne onih drastistih, nego nekakvih malih ilegalizama, koje činimo svakog dana, a zbog čega imamo grižu savesti da će nas jednom uhvatiti, pa često plaćamo kaznu, čak i kad smo mozda nevini, ali smo svesni da nas je loša sveća stigla za hiljadu tih malih ilegitimizama, i da za njih sada plaćamo cenu, što nasu sasvet čini podnošljivom. A da ne govorimo gde su tu ona mala uzivama, koja često krijemo od sebe samih, a koja nam pomažu zato što nismo uvek dobri u krevetu, ili s

Nedavno se podiglo puno prašine oko skorašnje stranačke sednice SNS-a, na kojoj je Vučić i javno, budući da je prenos išao uživu na TV Pinku, najavio promenu kadrovskog rukovodstva, kao i podmlađivanje partijskih kadrova. Na stranu sto je vređao svoje partijske kolege – što je njegov uobičajen način da pokaže ko vodi glavu reč, a koje isto tako nisu našle za shodno da mu uzvrate istom merom, nego su se pokunjeno povukli, pokazavši gde im je i mesto – on je takođe iskazao svoje nezadovoljsto postignutim rezulatatima u pojedinim lokalnim jedinicama, ali je meni za oko zapala jedna stvar. Radi se zapravo o prekoru gospodana Babića (inženjera Babića za ne upućene) kojeg je predsednik države branio, dok su ga napadali vezano za onu aferu na naplatnoj rampi, kojom je prilikom i jedna žena izgubila život ali da mi ne znamo kako se sve to odigralo iako na naplatnoj rampi postoje kamere koje su morale sve to snimiti – ili nam država na ovaj način šalje poruku da kamere na naplatnim stanicama i

Još jedna sezona Zvezde Granda je završena. I ovog puta bile su uvedene značajne novine. Osim što više nije bilo legendarnih doskočica Ace Lukasa, kojeg je po svemu sudeći zamenio mirni Djordje David, ova sezona je ostala zapamćena i po tome što su po prvi put kandidati birali mentore, u pitanju su ljudi iz žirija, koji su sa njima radali kako bi ih doveli do samog cilja: finalne emisije. Najveće interesovanje kandidati su pokazivali za Mariju Šerifović i Jelenu Karleušu, a novina je bila i u tome što je i sama produkcija mogla da uzme svog kandidata – naravno, pod uslovom da ga žiri odbije (pritisne „panik taster“), a produkcija misli da zaslužuje „drugu šansu“. To je donekle omogućilo da i oni pevači sa manje iskustva dobiju drugu šansu, iako u finalu nije bilo takvih. Sa druge strane, mentorski rad je u mnogome uticao da se finalisti biraju po izvesnom ključu, od čega je najviše bilo Marijinih i Karleušinih kandidata (po četiri), dok su ostali članovi žirija imali po dva kandidata.

Boris Džonson će sasvim sigurno postati sledeći premijer Velike Britanije, kolevke moderne demokratije, tako što će oko 120000 ljudi, koliko članova ima Konzervativna partija, imati unutarstranačke izbore, na kojima će bivši državni sekretar Forin ofisa sasvim sigurno pobediti. Korbin i deo laburista poziva na opšte izbore, što bi bilo jedino racionalno i pravedno rešenje, obzirom na krizu koja je nastala Bregzitom, dok gro javnosti kritikuje - pazite sad - izbor ličnosti. Naime, Džonson je osvedočeni lažov i prevarant, potpuno nekompetentan i nelojalan oportuni karijerista, što se znalo još i pre nego što je postao gradonačelnik Londona, a nakon toga je to višestruko potvrdio. (A sve to mu prolazi isključivo zbog njegovog "poš" porekla.) U panelima na britanskim medijima kritičari ističu upravo Džonsonove karakterne osobine i gafove, umesto da se pod oštricu kritike stavi običajni institut koji je potpuno besmislen: da partija koja ima većinu u parlamentu može da izabere pre

Mislio sam da smo već otišli na odmor, ovo sunce je ovih dana bas prilično jako, ali ne da nam se. Sad traže da pišemo i o reciklaži. Oni skloni sumnji pitaće; ko to traži? Valjda, vlada, ministarstva, možda predsednik, iskreno da vam kažem meni se niko nije lično obratio, nadam se da i neće, ali je naša obaveza, mislim prevashodno nas koji su građani ove zemlje, bez obzira da li nas neko zarezuje, ili mu je drago, da ipak nešto kažemo i o toj temi, jer urgentna je, zapravo više nego urgentna, narocito ako se vodi računa i o onim Euro optimistima, kojih je sve manje, ali su oni i dalje gradjani ove zemlje, pa samim tim imaju pravo na vlastito misljenje, dakle, kažem ako pođemo sa pozicije Euro optimista, najteža pitanja se zapravo nalaze u sveri ekologije, nebitno koja su poglavlja u pitanju, štreberi će već znati, ali da je stvar urgentna u to nema sumnje. Ne samo zato što se mi u poslednje vreme trudimo da dovedemo u Srbiju "prljavu industriju" samo ako obećava nova radna

Bliži nam se još jedna turistička sezona, zapravo, ona je otpočela za one koji vole da uhvate blaže periode sunca, a imaju i uslove za tako nešto (bar što se tiče mogućnosti dobijanja godišnjeg odmora ranije), ali za sve nas sezona godišnjih odmora otpočinje u Julu, a to je gotovo i najgore doba za bilo kakav odmor osim možda odlazak na more i prženje na suncu ili odmaranje u hladu (na 35 stepeni) uz neku dobro knjigu i hladno pivo po mogućnosti – mada ni sam nisam siguran koliko knjiga i hladno pivo idu skupa, bolji bi se užitak postigao uz nekakvu dobru muziku, ali po ceo dan slušati muziku i opijati se, pa i nije neki uzitak, naročito ako nas isti aranžman čeka i naveče, kada treba upoznati malo i čari noćnih izlazaka. A i ti izlasci, kad čovek malo bolje razmisli - druženje sa ljudima od kojih bar polovina visi na mobilnim telefonima, deli svoje instagram profile i razmenjuje utiske sa mora, na kojem nismo ni bili ako slika nije izašla na nekoj društvenoj mreži – doduše, mogli bi s

Nešto malo i o domaćem fudbalu. Zapravo u pitanju je reprezentacija Srbije. Budući da nekako nemamo sreće sa reprezentacijom, kako na velikim takmičenjima, tako i generalno pretpostavljam da poraz od 5:0 protiv Ukrajine nije nikog iznenadio. Naračito kad je poznato da napaćeni ukrajinski narod treba nečim i obradovati, a pobeda protiv Srbije prilično visokim rezultatom i to uz minimalni napor, svakako je jedan dobar pokušaj u tom pravcu. Sa druge strane verujem da mnoge ni u Srbiji ovako visok poraz nije razočarao, pre će biti da nas je nerešen rezulatat protiv Portugala prilično iznenadio, budući da se od ove reprezentacije i nije moglo očekivati ništa više. To znači da smo propustili još jedan voz od deset godina, kada su u pitanja velika fudbalska takmičenja, jedini je problem što nama još uvek nije jasno čijom krivicom. Prošli put je to bilo ono nesretno Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine, kada smo opet sticajem nesretnih okolnosti izgubili od Australije u trećoj utakm

Mnogo reči je bilo o toj novoj modi naprednjaka (strategija raskopanog centra) a da se retko ko zapitao kakvu stvarnu ideološku funkciju obavlja ovaj poduhvat. Naizged, sa jedne strane se na sva zvona hvale urbanizacija i modernizacija grada, iako nikom do kraja nije jasno u kom to pravcu treba da vodi i kakva je dobrobit Beograđana od takvih projekata, ali sa druge se isto tako kritikuje nesposobnost da upravljaju bilo čime smislenim i funkcionalnim dok ga oni nisu preuredili. Tako je i sa gradom Beogradom. Činilo se ranije da je Đilasov projekat, dosta kritikovan u svoje vreme, elektronske naplate gradskog prevoza sledio jedan pokušaj modernizacije grada sa prilično jasnim karakteristikama: stvaranje jednog monolitnog gradskog jezgra unutar centra grada sa jasnom kulturnom ali i još značajnijom turističkom svrhom (o tome svedoče i brojni nazivi ulica posvećeni bivšim vladarima, kao i znamenitosti od istorijskog značaja koje veličaju monarhiju, iako je ovde reč o jednoj republici koja