Mašina-proteza i mašinski spojevi

Još jedan jul je na izmaku i još jedna pauza na vidiku. Tokom avgusta se nećemo oglašavati tako da ćemo u septembru započeti jednu novu sezonu pisanja. Moguće da će tada i teme biti interesantnije, bar kada je politička scena Srbije i regiona u pitanju. U svakom slučaju tada će biti formirana i nova vlada, pa će kritika vlasti imati nekakvog smisla, iako glavni dirigent se neće menjati, ali šta da se radi, verujem da će se po sastavu nove vlade moći odrediti i pravac koji će Srbija zauzeti u naredne četiri godine, ako već ne bude nekih iznuđenih vanrednih parlamentarnih izbora. A da su uslovi teški to nikako ne spori. Posle perioda naglog odmrzavanja socijalnih barijera i distanci ušli smo ponovo u neko novo ledeno doba socijalnih odnosa, neki će reći sada i sa razlogom jer se čini da su bolnice pune pacijenata zaraženih virusom Kovid 19, a zdravstveni sistem prilično opterećen, bar koliko možemo da verujemo zvaničnim podacima, a pokazalo se da oni i ne ulivaju nekakvo poverenje. Ali,

Kako opisati sadašnje proteste? Istina, vreme i nije baš za proteste, s obzirom da korona ponovo uzima maha i stvar sa njom postaje sve ozbiljnija. Vrlo moguće da vlast nije iznosila tačne podatke i da su delimično pripremali situaciju za izvore, ali to nikako nije opravdanje da se ugroze vlastiti i tuđi životi. Bez obzira na mere prevencije, ipak je izbegavanje kontakata jedna od najboljih mera prevencije u borbi protiv ovog virusa, a teško da je to moguće provesti na protestima, uprkos tome što se poštuje sve mere prevencije. Zato ideja da se nastavi sa protestima i nije najbolja. Jedna je stvar izaći na ulicu i od vlasti tražiti da prizna svoje greške, a sasvim drugo nastavljati sa ludilom koje svakog potencijalnog učesnika na protestu može dovesti u životnu opasnost. Tačno je da korona nije sprečila Amerikance da protestuju, ali šta to nama danas znači? Mi se ni izbliza nismo suočili sa svim ekonomskim posledicama pandemije korona virusa, a moguće da nas upravo to čeka na jesen.

Bili smo svedoci jednog dugog ćutanja predsednika. Mnogi su se pitali šta se to sa predsednikom dogodilo i da se nije negde izgubio na punu u inostranstvo. A bilo je mnogo razloga da čujemo glas predsednika. Prvo, tu su bili podaci BIRN-a o kojima je reč dala struka, pomalo nespretno i neubedljivo. Drugo, ostvarena je istorijska pobeda SNS-a na izborima za koje se sve može reći osim da su bili slobodni i pošteni, a internetom su kružili i sumnjivi snimci popunjavanja tuđih listića od strane nekakvih nepoznatih osoba, pravljenje duplih spiskova i sl. Osim što se ni sama izborna komisije nije izjašnjavala nekoliko dana povodom izlaznosti, nepravilnosti su bile na brojnim mestima zbog čega se organizovalo ponavljanje glasanja, a što je donekle umanjilo izlaznost, ali se nije uspelo u nameri, ako je to i bila ičija namera, da se još neka opoziciona lista prošvercuje u parlament. Treće, ono o čemu je i strana štampa uveliko pisala, bili su problemi vezani za slabljenje epidemijskih mera, a

Niko ne sumlja da Almodovarov film pripada evropskoj kinematografiji. Tu se obično misli da je tematski veoma blizak autorima poput Felinija, Antonionija, Bergmana, Vendersa, Fasbindera i dr. Felinijevski parodijski stil – koji realnost prikazuje na krajnje nadrealan način, mešajući političke teme i svakodnevne probleme odrastanja, generacijske sukobe i istorijske događaje u jednoj tragikomičnoj priči posvećenoj banalnosti i trivijalnosti života – jeste nešto što u potpunosti odgovara Almodovarovom viđenju filma. Alijenacija, nespokojstvo i unutrašnji nemir Antonionijevih, Bergmanovih i Vendersovih likova u potpunosti odgovoara karakteru likova predstavljenih u Almodovarovoj kinematografiji. Čak fenomen melodrame – koji za Fazbindera čini posebnu fazu umetničkog stvaranja – se često istražuje i kritički propituje u Almodovarovim filmovima. Ali za jednog režisera nije samo dovoljno da trpi samo brojne uticaje tako značajnih imena u svetu sedme umetnosti. On mora da pokaže upravo ono št