Mašina-proteza i mašinski spojevi

Ok. Opet o dnevnoj politici. Odakle ideja Evropi da postavi Vučića za lidera jedne male države, pa bila to i Srbija? A što ne bi, što je to Vučić gori od ne znam kakvih njegovih prethodnika, iskreno, mislim da Evropu (čitaj Evropsku uniju) baš zabole ko je na kormilu Srbije, kao što to nije briga ni Ameriku, sve dok se poštuju dogovori i medjunarodni ugovori, a generalno i slede slični interesi, jer sa velikim silama jedino tako možete se naći na istom pravcu. E sad, druga je stvar što neki veruju u neku svoju naročitu bitnost, pa i u to da možda mogu „preveslati žedne preko vode“ evropske, američke ili čak ruske znaničnike, ali to je već stvar za „psihijatriju“. No, nama uvek neki psihijatrijski slučajevi dodju na vlast, neki ludaci ubeđeni u vlastitu bitnost i „istorijsku misiju“ a obično oni na kraju i ne prođu toliko loše, koliko isto tako prođe taj „napaćeni narod“ kojeg oni po pravilu učine još stromašnijim. Jer u Srbiji vlada jedno pravilo: „ne može gore nego što jeste“ a zapr

Godinama unazad slušamo priče kako je internet možda najslobodniji prostor koji se nama, običnim ljudima, otvorio na gotovo besplatan način. Naravno, u kapitalizmu ništa nije besplatno, pa čak I ono što se stvara kao nekakva slobodna platforma I što postaje uslov da se putem njega učestvuje u odabiru postojećih ili stvaranju novih aplikacija ne mora nužno da znači nekakav slobodan proctor. Upitno je šta se zapravo podrazumeva pod slobodnim prostorom. Da li je to nekakav prostor slobode u kom primarno važi princip slobode govora, čak I da je tako problem je u tome šta ta “sloboda govora” znaci. Od kada je na Zapadu ustanovljen princip slobode štampe, što u prevodu znači princip slobodne javne reči – slobode javnog istupanja i govora u javnom prostoru – otada se nekako I proctor slobode redukovao na stručna lica, na one koji imaju prava da govore je im struka za to daje pravo. To je bio način da se iz diskursa diskvalifikuju lica koja ne poznaju stvar o kojoj raspravljaju, a što je g

Čini se da nikada kultura dijaloga između vlasti i opozicije nije bila tako narušena kao danas. Neki će se setiti devedesetih, ali devedesete nisu u opticaju jer se tada podrazumevalo da kultura dijaloga ne postoji, budući da se radilo o periodu tranzicije iz komunizma (kao nekakvog autoritarnog režima) u parlamentarnu demokratiju (koja za pretpostavku ima kulturu dijaloga). Ali i ovo su sve samo ideološke tlaplje. Prvo, niti smo pre devedesetih živeli u nekakvom nazovi autoritarnom režimu, niti danas kultura dijaloga predstavlja osnovu savremene komunikacije. Pre svega, imperativi su se promenili, ali je situacija ostala ista. Ranije se komunikacije usaglašavala sa partijskim i kadrovskim modeli unutar kojih se vršila socijalna selekcija, dok danas to obavljaju nazovi „nepristrasni mehanizma tržišta“ koji se takođe postavljaju kao nešto spoljašnje (utoliko i nepristrasno) u odnosu na samu komunikaciju. To je razlog zašto se kultura dijaloga nameće kao nešto spoljašnje u odnosu na sam

Odavno sam planirao da pišem o tome. Reč je o Kontraviziji. Ne bih da govorim o kulturkapitalizmu dotičnog voditelja, niti me zanima to što je on nečiji sin i što mu je prvo zaposlenje bilo direktorsko (bez obzira što je reč o nekoj maloj i nebitnoj televiziji), iako bi se i tome dalo govoriti. Niti me zanima krajnje izveštačen i dosadan sadržaj ove emisije – ni to što je možda produžena ruka vlasti, i to naročito ovih dana kada su sumljivom transakcijom 02 i Prva prešle u kanže vlasti, kao da su u prethodnom periodu bile naročito kritične (neće valjda ukinuti Kesićevu emisiju ili Ivana Ivanovića) – o tom ćudanju vlasti povodom ukidanja televizije B92, kao i nekih drugih radio stanica, mogla bi malo da progovore opozicija i istraživačko novinarstvo (kojeg je istina sve manje) ali i to ima svoje razloge i to ne samo u strahu od vlasti. Ali ni to nije tema o kojoj bih volio govoriti. Umesto toga veoma bi se zabrinuo kada bi ukinuli Kesića ili Ivana Ivanovića, jer bi samim tim nestao sm

Znam rekao sam neću o dnevnoj politici, pa prekršio ali sada, sada sebi zaista dajem slobode kada planiram da govorim o fudbalu. U pitanju je premijer liga, i to samo prvo poluvremeve, drugo nisam stigao da gledam jer sam i sam žurio na fudbal, rekreaciju. Elem radi se o velikim klubovima, ili bar klubovima u koje se ulaže velika lova, Sitiju i Čelziju, govoriću pomalo fudbalskim rečnikom, nadam se da to nekom neće smetati. Elem, radi se zaista o ekipama koje su toliko investirale u bitne stavke u fudbalu, u brzinu igrača, igru na prvu loptu, pokrivanje u odbrani do kraja, ili bez izuzetka, dakle, reč je o top timovima, koji možda i sami ne znaju koliko koštaju, a koštaju puno za naše uslove da ih gledamo uživo, ali i ovako preko tv-a nije loše, dobri su dodjavola. Ali ti dobri, sjajni igrači, plus njihovi treneri, tu zaista nema priča, svako od nas može da voli ili ne voli nekoga, ali poštovanje i zalaganje je druga priča, ljudi prosto znaju šta rade, valjda su zato i toliko (pre) pl