KONTRA KONTRAVIZIJE

Odavno sam planirao da pišem o tome. Reč je o Kontraviziji. Ne bih da govorim o kulturkapitalizmu dotičnog voditelja, niti me zanima to što je on nečiji sin i što mu je prvo zaposlenje bilo direktorsko (bez obzira što je reč o nekoj maloj i nebitnoj televiziji), iako bi se i tome dalo govoriti. Niti me zanima krajnje izveštačen i dosadan sadržaj ove emisije – ni to što je možda produžena ruka vlasti, i to naročito ovih dana kada su sumljivom transakcijom 02 i Prva prešle u kanže vlasti, kao da su u prethodnom periodu bile naročito kritične (neće valjda ukinuti Kesićevu emisiju ili Ivana Ivanovića) – o tom ćudanju vlasti povodom ukidanja televizije B92, kao i nekih drugih radio stanica, mogla bi malo da progovore opozicija i istraživačko novinarstvo (kojeg je istina sve manje) ali i to ima svoje razloge i to ne samo u strahu od vlasti. Ali ni to nije tema o kojoj bih volio govoriti. Umesto toga veoma bi se zabrinuo kada bi ukinuli Kesića ili Ivana Ivanovića, jer bi samim tim nestao smisao Kontravizije. Ona bi postala nešto kao Amidži šou, reklamno mesto vlasnika „Roze televizije“ povodom centralnolnog medijskog događaja na toj televiziji: rijalitija Zadruge 2. Da ima indicija da se nešto tako dogodi pokazuje nedavno gostovanje učesnice Zadruge 1 u Kontraviziji, ali ja i dalje sumnjam u takav scenario. Zašto? Pa iz prostog razloga zato što Kontravizija može da postoji samo kao medijska parodija, nipošto samo ideološki instrument vlasti, iako ima i toga, bilo da parodira stavove opozicije (javno deli sendviče gledaocima u studiju tokom emisije) ili da komentariše opoziciju u stilu Kesića ili Ivana Ivanovića. Ne samo što nije naročito inventivna – sama Kesićeva emisija je kopija Dejli šoua, ali na stranu to što nikada nije sporno bilo, Kesić ima izvanredan talenat zabavljača, kao uostalom što to odlično rade ljudi iz Prajtajma – niti posebno zanimljiva, njen humor je na nivou frustriranog srednjoškolca elitnog odeljenja, Kontravizija ipak otkriva jedan prostor čiste parodije koji je zajednički medijima danas, a što daje novo svetlo Mekluanovoj već gotovo zaboravljenoj misli. To da je svet postao „globalno selo“ tek se danas otkriva u doba postistine, naročito ako shvatimo da je reč istina imala značenje u doba dominacije medijskog monopola (Crkve, Države, Televizije), a da se danas ona neminovno kreće u jednom prostoru neistine, sa kojom sve više mora da deli zajednički medijski prostor. Da je to tako ranije je znala samo televizija (CNN npr.), ali je internet učinio da medijski prostor postane otvoren za marifetluke raznih vrsta, ali istovremeno i mesto njihovog raskrivanja. To je odlično shvatio desničarski populizam, koji na različitim stranama, u inostrastvu ili kod nas, igra na kartu jednog licemerstva, koje kombinuje različite forme i sadržaje, strategije i taktike kako bi narod održao u stanju bede. Da je televizija još uvek jedan jak medijum, pokazuje nedavno utrkivanje države da otkupi i ono malo privatnih medija što je ostalo sa nacionalnom frekvencijom, kao da se time bitno nešto menja u društvu, ali šustina i jeste u tome, naročito kada je reč o desničarskom populizmu, o promeni bez promene, odnosno, o stvaranju privida promena, kao uopstalom i privida revolucije, a neki bi rekli i privida vlasti, jer ovi malo govore iz ugla vlasti, a malo opet iz ugla opozicije. Sve to zapravo pokazuje Kontravizija, to je emisija posvećena cistoj medijskoj parodiji i ima smisla, čak i kad joj je sadržaj totalno besmislen a forma prepoznatljiva, jer se preuzima od drugih i istovremeno parodira – što i jeste suština parodije. Sa druge strane, ta čista parodija se i najbolje pokazuje na Kontravizije kao suštinski mehanizam vlasti, bilo one u zemlji, bilo one globalizovanog kapitalizma ili neoliberalnog kapitalizma, ako se tako nekome više sviđja. Kao što su u doba tradicionalnih sela postojali istrumenti moći, koji su ciljano stvarali medijsku konfuziju i svaka istina je bila podložna vlastitoj interpretaciji, tako i danas doba postistine je zapravo doba konfuzije medija, u kojoj verno rade vojske botova u spinovanju vesti i lažni vesti, što u doba parodije stvara osećaj da istina i neistina koegzistiraju. To je vlast odlično shvatila, a pitanje je, kada će to shvatiti i opozicija, umesto što se vraća nekim građanskim vrednostima sa početka XIX veka. Ali ko zna nije li to možda i novi spin, jer teško je danas biti u koži vlasti, ali kao sto svaki običan stanovnik ove napaćene zemlja zna, nije to baš toliko teško, naročito dok ima još štošta da se rasproda. Daleko od toga da je nastupio afterparti, još uvek traje žurka, iako su resursi sve ređi. I o tome treba naročito voditi računa kada se gleda Kontravizija, ako to uopšte neko gleda, jer ono što je dobro za misao, obično nije uvek dobro i za oči, a naročito ne za stomak, može doći do muke, pa i povraćanja.