Mašina-proteza i mašinski spojevi

Ako se za Vajs Siti može reći da sledi mejnstrim kulturu 1980-ih, u modnom, muzičkom i umetničkom smislu, onda se za San Andreas može reći da sledi hip-hop kontrakulturu 1990-ih. Utoliko sada uvod ovog teksta dobija na značaju budući da je tamo bilo reči o gangsterskim filmovima iz 1990-ih, koji se bave temama iz života afroameričkog geta, problemima nasilja, preranog odrastanja, ranih seksualnih veza i sl. Kao što sto smo videli 1990-ih dolazi do komercijalizacije hip-hopa i to u obliku gang-repa, a kada sve popularniji postaje trend oblačenja markirane sportske odeće i to kao prepoznatljivi znak kontrakulture hip-hopa. Sve te momente zatičemo i u serijalu San Andreas . Glavni lik ovog puta je Afroamerikanac Si-Džej (Karl Džonson), koji se vraća iz Liberti Sitija (nastao po uzoru Njujork) kući u San Andreas nakon 5 godina i saznaje da su mu protivničke bande ubile majku, a od njihove bande jedini preostali članovi su njegov brat Svit i prijatelji Rajder i Big Smouk. Odmah na početku

Ono što nas posebno zanima u ovom tekstu jeste izvesna interakcija između akcionog filma i video-igrica. Naravno, suludo bi bilo ovde posmatrati istorijski razvoj video-igara, kao i vršiti nekakva uporedna istraživanja – bar kada su u pitanju i samo akcione igrice ili ono što se narodski naziva „pucačinama“ – jer za to nema ni vremena ni mesta. Mi se ovde ne bavimo nikakvom istorijom niti video-igrica niti filma i samim tim se ne osećamo odgovornim preuzimati na sebe tako obimne i teške zadatke. Umesto toga pokušaćemo nešto reči o jednoj vrlo popularnoj video-igrici u naše doba (GTA serijal) i naravno istražiti međusobne uticaje akcionih filmova i ove video-igrice. Na kraju ćemo pokušati sve to povezati sa uvodnim stranama teksta u nadi da je moguće pronaći nekakvu smislenu vezu. Elem, o čemu se radi kada je u pitanju GTA franšiza? Reč je o igrici koja je imala izuzetno veliki broj nastavaka od vremena kada je nastala (1997). Prva dva serijala su rađena u ptičjoj perspektivi dok su ka

Uvod Tokom devedesetih dolazi do iznenadnog proboja afroameričke urbane supkulture na komercijalno tržište SAD-a. Pre svega, ovde je reč o posebnoj vrsti hip-hopa tzv. gangsterskom repu. Unazad dvadeset godina hip-hop čini osnovu urbane supkulture mladih afroamerikanaca i pojavljuje se u nekoliko stilova: kao reping (MC), disk-djokejstvo, ples (brejkdens) i grafiti. Iako se razvija iz diska i fanka, hip-hop je prvenstveno vezan za ulicu i u početku je sastavni deo jedne urbane supkulture mladih afroamerikanaca koji se međusobno takmiče podeljeni u pojedinim grupacijama (klanovima, bandama) . Jedan od najranijih stilova hip-hopa se pojavio u Bronksu (Njujork) i njegova odlika je upravo taj takmičarski duh između različitih grupa. (Chang 2005) Treba imati u vidu da se hip-hop prvenstveno javlja kao urbana supkultura mladih, što znači da je grad bio njihovo prirodno okruženje i neka vrsta labarotorije u kojoj su oni stilski eksperimentisali. Naravno, ne treba prenebregnuti ni društveni

Domaća krimi serija Ubice moga oca navršila je i četvrtu sezonu, a da se i dalje ne zna odgovor na glavno pitanje: Ko je ubio Mileta Jakovljevića? U osnovi mnogo se stvari, ljudi i tema promenilo za ove četiri sezone. Ipak ono što ovde nas najviše zanima jeste narativna struktura same serije. Smenjivali su se ovde razni akteri ali jedna stvar se nije promenila: to je odnos između šefa policije Predraga Marijanovića (Tihomir Stanić) i policijskog inspektora Aleksandra Jakovljevića (Vuk Kostić), inače sina ubijenog načelnika za narkotike i krve delikte Mileta Jakovljevića. Glavni narativni sukob se vodi između ova dva lika, pri čemu prvi predstavlja oličenje struktura vlasti, dok drugi čini nekakav oblik otpora toj strukturi. Sličan odnos zatičemo u jednom drugom filmu Godina zmaja (The year of dragon), rađenog davne 1985. godine. Autor ovog filma je kontroverzni holivudski režiser Majkl Ćimino, a glavnu ulogu u filmu igra, niko drugi, do Miki Rurki, inače reč je o kontroverznom polic

Pitanje politike uvek je osetljivo pitanje, naročito danas kada pod politikom mislimo sve i svašta: od upravljanja preduzećem do vođenja nekog sportskog kluba. Sve se to računa kao politika. Naravno postoji i pojam estetizacije političkog (politike) i pod tim se misli nešto kokretno: zapravo to je poseban vid depolitizacije politike. Sta znači pojam depolitizacije? To je pokušaj da se političko polje oslobodi političkih posledica. Dakle, ono što neko naziva politikom zapravo više ne bi bilo predmet politike nego nekakave druge društvene prakse. Estetizacija nema nikakve veze sa osećanjima, ne daj bože, mržnjom ili resantimanom, kako bi neki voleli. Estetizacije je proces u kom se političko polje oslobađa političkih implikacija, a evo šta to konkretno znači: Benjamin koristi ovaj pojam na primeru nekih avangardnih pokreta (prvenstveno italijanskog futurizma i nemačkog ekspresionizma) da bi pokazao kako se kod njih zapravo prostor političkog pretvara u ono što je predmet dopadanja i sam