Mašina-proteza i mašinski spojevi

Čini se da je o mašini-protezi po prvi put otvoreno progovorio jedan čovek. Njegova otvorenost ubrzo je izazvala sablazan časnih ljudi. Ipak, bilo je i onih koji su se divili njegovoj otvorenosti, ali nisu imali dovoljno hrabrosti da ga slede na tom putu. Može se reći da je samo manjina imala sluha i znala da čuje ono što nam je ovaj omraženi pisac imao da kaže. Naravno, u pitanju je božanstveni markiz de Sad. On nam je skrenuo pažnju na to da mašina-proteza uvek teži za tim da uveća vlastitu sposobnost sanjanja. To znači obrazovati uvek nove mašinske spojeve. Osnovni prezir koji duboko u sebi oseća svaka mašina-proteza jeste onaj prema telu. Telo uvek nečim ograničava mašinu-protezu i nameće joj određeni režim rada. Telo nema nikakvu proizvodnu funkciju (mašine-proteze su te koje proizvode) i ono obavlja ulogu nekog organizatora proizvodnje. Suštinski telo odbija proizvodnju. To odbijanje da se proizvodi, kod tela najviše dolazi do izražaja u odsustvu želje da se postane mašina-protez

Kakav je smisao i značenje mašine-proteze? Na tragu Aristotela, jedan od osnivača filozofske antropologije, Arnold Gelen (Galen 1974) je isticao da je razvoj ruke bio od presudnog značaja za napredak ljudske civilizacije. Diferencijacija šake kao mehanizma za hvatanje, tj. odvajanje palca od ostalih prstuju, imala je nesagledive posledice za razvoj čovečijeg organizma u celini. Suština organa i jeste u tome da je on neki produžetak tela. Razvojem novog organa ili prisvajanjem neke nove telesne funkcije celokupni organizam menja izgled i namenu. To samo pokazuje da se čovek od početka sastoji od mnoštva mašina-proteza koje neprestano ulaze u odnose s drugim mašinama-protezama, neprestano menjajući funkciju i značaj čovekovog tela. Nesumljivo je da se izmenila celokupna struktura organizma od kada je funkcija ruke dobila novu namenu. Sposobnost čoveka da proizvodi oruđe za Gelena je jedna od suštinskih odredbi čoveka, a upravo u tom pogledu najviše do izražaja dolazi diferencijacija ljud

Šta tačno znači staranje o sopstvu? Ranije je bilo reči o tome da je za stare Grke gubitak sopstva bila jedna od najvećih opasnosti. Sopstvo je bivalo upitno u svakoj situaciji u kojoj je i vladanje sobom bilo dovedeno u pitanje. Za stare Grke je vladavina sobom bila pretpostavka legitimnosti političke vlasti (vladanje drugima). Centralni problem etike kod starih Grka jeste borba sa strastima. Strasti nisu loše po sebi, ali su loše ukoliko mogu da poremete sopstvo tako da ono više ne zauzima gospodarsku funkciju. A nema veće opasnosti po sopstvo nego da ono izgubi ovu fukciju. Tako je bilo u klasično doba, kada je bavljenje etikom (briga o sebi) bilo priprema za političku delatnost (vladanje drugima). Međutim, tokom helenističkog perioda stvari se iz osnova menjaju, budući da tamo bavljenje politikom gubi svaki značaj i biva dodeljeno suverenoj (imperijalnoj) instanci. U takvim okolnostima običan pojedinac se prepusta udesu (sudbini). Opšta nesigurnost je odlika helenističkog doba, up

Odisejevo lutanje započinje putovanjem. Putovanje je zapravo iskušavanje kroz koje Odisej zadobija sopstvo. Sopstvo u ovom smislu znači sposobnost vladanja sobom. Sopstvo je neka tehnika gospodarenja sobom i sebi ravnima. Da bi se vladalo drugima neophodno je naučiti vladati sobom. Sopstvo je pretpostavka političke i etičke doktrine u staroj Grčkoj. Potrebno je savladati tehniku sopstva na etičkom planu, kako bi se stvorili uslovi za bavljenje politikom. Eto zašto je u staroj Grčkoj etika bila pretpostavka za politiku i zašto je vladavina sobom tek mogla dati legitimitet političkom domenu –vladavini drugima (Aristotel 1988, 10). Šta znači ova veština sopstva? U početku veština sopstva se zasniva mitom. Mit pripoveda o Odisejevim avanturama, na njegovom povratku u zavičaj (rodnu Itaku). Narativna simbolika ovog mita nije u prvom planu našeg interesovanja. Mit o povratku u zavičaj jeste priča o ponovnom zasnivanju. Ono što je predmet ponovnog zasnivanja, to je sopstvo. Zahtev za ponovni