Mašina-proteza i mašinski spojevi

Ponovo sam odgledao film Bure baruta i zaista ne znam šta da mislim o tome filmu. Zapravo, nekad mi se činilo da ga nikada u celosti nisam ni odgledao, uvek je nekako bio prikazavan na TV-u ali ga izgleda nikad od početka nisam uhvatio, a i posmatrao sam ga kao nekakvu tragi-komičnu predstavu stvarnog stanja u Beogradu tokom 1990-ih godina, da tu i nije imalo šta da se doda. Ali onda sam film odgledao od početka i tu se zapravo desio preobražaj. Jasno je naravno da je reč o filmskom omnibusu, pri čemu se ličnosti, događaji i sudbine ljudi u filmu međusobno ukrštaju i preklapaju, tako da i nije načisto šta sam to mogao shvatiti gledajući film od početka, ali ipak se desilo. Elem o čemu se radi? Osnovni kliše ovog filma se zasniva na postavljanju pravih ljudi na pogrešna mesta, tako da stvarni krivci u drugim situacijam izgledaju kao žrtve. Tako bahati vozač kola postaje žrtva izliva gneva čoveka kojem je udario auto, a koji nakon toga sa prijateljem posećuje bahatog vozača i pritom u po

Mnogo je reči potrošeno na ovu temu, ali nije na odmet reči i još koju reč. Elem, šta predstavlja humanizam danas i ima li humanitaraca? Poći ćemo od etimologije same reči: humanitas latinski znači čovek, čovečan, čovečanstvo, obrazovan po uzoru na čoveka itd. U tradiciji zapadne kulture postojao je i pokret sa tim nazivom (od XIV do XVI veka) koji se zalagao za povratak antičkim vrednostima, izučavaju klasičnih jezika (starogrčki i latinski) i antičke literature, nalazeći uzora u čoveku kao u svestranoj i obrazovanoj ličnosti. Ipak, čini se da je humanizam kao nekakva slika čoveka u određenoj epohi, oduvek postojao i da nije nikakva posebna izmišljotina renesanse. Već u antičko doba čovek se diferencira između životinje i boga. Aristotel je smatrao čoveka političkom životinjom (zon politikon), nekakvim posrednikom između životinje i boga, obrazlažući da čovek nije ni „zver ni bog“ i zbog toga je neophodno da živi u zajednici sa drugim ljudima. Ćovek se prema Aristotelu definiše prevas