Mašina-proteza i mašinski spojevi

Tako se Parmenid vraća na stari put mišljenja. Tvrdnjom da je biće jedno, nepokretno, da je jednako sebi, da je zaokrugljeno, Parmenid je ponovo postavio pitanje pojmovnog para jedno-mnoštvo. Ali, ukoliko kretanja nema, Parmenid je isto tako ušao u domen pitanja stalnosti-promena. Otuda nastaje problem kako se kritički obračunati sa neistomišljenicima: Pitagorom i Heraklitom. Taj zadatak na sebe uzima Zenon, Parmenidom učenik, a neki bi rekli i posinak. Za Zenona, mnoštvo ako postoji ono mora biti ograničeno i neograničeno, a ta tvrdnja je po sebi protivurečna. Naime, ako bića postoje, znači da ih ima tačan broj, a kako ih ima tačan broj znači da su ona ograničena. Sa druge strane, kako praznina ne postoji između bića se mogu umetnuti i druga bića što opet znači da su bića neograničena, a to samo sebi protivureči. Drugi argument protiv mnoštva se tiče toga da su bića velika i mala, velika toliko da su beskonačna, odnosno mala toliko da nemaju veličinu. Ono što nema veličinu ne može n

Kada je reč o Pitagori, on je takođe neko ko barata pojmovnim parom ograničeno-neograničeno, ali ih on posmatra kroz prizmu brojeva. Utoliko se njemu parni brojevi pokazuju kao neograničeni, a neparni ograničeni. On je takođe neko ko razmatra sintezu ograničenog i neograničenog, pa tako broj deset po njemu savršeno iskazuje ravnotežu ograničenog i neograničenog i otuda to prikazuje kao nekakvu kosmičku harmoniju. Za razliku od Talesa i Anaksimena koji se zanimaju i za materiju, Pitagora istražuje formu stvari i nju definiše pojmom broja. Utoliko on se on nadovezuje na Anaksimandrovo učenje o apejronu, i pokušava da odnos ograničenog-neograničenog – kako je to Anaksimen shvatio kada je u pitanju vazduh – prenese na teren brojeva i jedinstva koje oni obrazuju. Kada su brojevi u pitanju uvek se radi o nekakvom skladu, harmoniji. Broj jedan (monada) predstavljena je kao univerzalno jedinstvo svega. Međutim, to jedinstvo se pokazuje samo kao prividno jedinstvo budući da svako jedno u sebi s

Iako je Platonov doprinos za razvoj filozofije nemerljiv, ipak treba biti iskren i priznati da je tek Aristotelu pošlo za rukom da od filozofije napravi nekakvu celinu i sistem. Nesumljivo da je mnoge pojmovne kojima se koristi Aristotel izgradio već Platon, ali Platonov stil pisanja je takav da često stvara zbrku oko osnovnih stvari. Dodatni problem savremenom istraživaču pravi i dijaloška metoda, koju je Platon posudio od Sokrata, kao i sama Sokratova ličnost koja je prisutna u brojnim Platonovim dijalozima, što prečesto podgreva sumnje da li je Platovova teorija ideja njegov vlastiti proizvod ili ju je posudio od Sokrata ili čak vodi poreklo od Pitagorejaca. Bez obzira na sve treba imati u vidu da nam je Platon ostavio veoma lepo svedočanstvo o tome kako se filozofija praktikovala u njegovo doba, a njegovi dijalozi nisu ništa drugo nego do savršenstva dovedene rasprave koje su se morale još uvek voditi u Atini u njegovo doba. Utoliko usmeni karakter filozofije najviše dolazi do iz

Teško je odrediti početak antičke filozofije. Uvreženo mišljenje je da antička filozofija započinje na obalama Male Azije i to u Joniji, u gradu Miletu, a za njenog osnivača uzima se Tales (624 – 547). Za Telesa se često tvrdi da je pripadao sedmorici mudraca, tzv. pretečama filozofije. U delu Filozofija u tragičnom razdoblju Grka Niče za Talesa kaže da je osnivač filozofije bar iz tri razloga: o vodi je govorio kao o prvom počelu svih stvari, koristio se jezikom koji više nema nikakve veze sa mitologijom, tvrdio je da je sve jedno (Niče, 1979: ). To znači da je za Ničea filozofija nastala kao nekakvo znanje o prvim počelima stvari koje se koristi razlozima prilikom objašnjava pojava, za razliku od mitologije koja stvari objašnjava često i na fantastičan način i koja na kraju postulira nekakvo jedinstvo sveg bića (sve je jedno). Ova definicija ukazuje na to da se poreklo filozofije određuje u odnosu na mit (mitologiju), tj. na nekakvu priču, koja za razliku od logosa, ne treba nikakv

Nagli napredak novih tehnologija (informacija i telekomunikacija) donosi brojne promene u ekonomskoj sferi društva: automatizacija proizvodnje, pojava autsorsinga, fenomen deindustrijalizacije i odbeglih fabrika, javno-privatna partnerstva i sl. Paralelno sa automatizacijom proizvodnje, deindustrijalizacijom i preseljenjem fabrika, teče i proces preoblikovanja fabričkog radnika u sitnog preduzetnika i to uz obimnu upotrebu autsorsinga, dok javne i komunalne službe sve više postaju deo javno-privatnog partnerstva. Tako smo svedoci nove privatizacije javnog prostora od strane krupnog kapitala koji koristi prednosti tržišta tamo gde mu to donosi profit, dok tamo gde on izostaje upravljanje prepušta državi. Sve to vodi novoj pacifikaciji latentnih sukoba, a koji nastaju kao neizbežan proizvod divlje privatizacije (kreditno zaduženje, deložacija, stres na poslu i sl.). Neoliberalne mere štednje, kreditno zaduženje i prelivanje zaposlenih iz proizvodnje u sektor usluga dovele su do sasvim no