Mašina-proteza i mašinski spojevi

Ako se pogleda Telekomova politička strategija kablovskih programa onda nije teško primetiti nekakvu konstantu i pravilnosti tokom emitovanja kablovskog programa. Ono što se kao pravilnost nameće na prvi pogled jeste da je mnogo lokalnih kanala i TV stanica. To ne bi trebalo da iznenađuje samo po sebi, budući da je kablovska televizija prvobitno i nastala kao sistem lokalnih kanala, ali jedno je istorija kablovske televizije a sasvim nešto drugo politika koju sprovodi Telekom. Generalno, televizije sa nacionalnom frekvencijom su već uređene na način neprestanog ponavljanja serijskog i filmskog sadržaja uz veoma značajno učešće zabavnog programa, i to uglavnog organizovanog na zabavnoj i narodnoj (novokomponovanoj) muzici i rijaliti šouima. Reč je o tome da se sprovede temeljna depolitizacija i ona se sprovodi počev od jutarnjeg programa: umesto klasičnog čitanja novina i gostovanja nekog od poznatih autora gosti su uglavnom popularne „zvezde“ (pevačice, pevači ili glumci i glumice) a n

Mnogo buke se diglo oko čuvenog spomenika Stefanu Nemanji: od toga da je krst morao biti zamenjen mačem, da se slučajno neko od arapskih prijatelja ne bi naljutio, do toga da mu možda i nije odabrano adekvatno mesto, budući da za sada na tom prostoru osim napuštene, a obnovljene, železničke stanice nema ničega. Interesantno je da je trebalo više od trideset godina da se obnovi železnička stanica i to u trenutku kada je potpuno izgubila svoju namenu. A i to što Nemanja u ruci umesto krsta drži mač ne treba da nas čudi, poznato je se hrišćanstvo širilo kako krstom, tako i mačem, a i poznato je da jednom državniku više odgovora mač od krsta. Kada se gleda ovaj spomenik sa slika i maketa u prvom trenutku mi se činilo da je u pitanju nekakva barokna tvorevina, kakvu su podizali evropski kraljevi u svoje doba, ogroman trg predviđen za vojne parade i svečane ulaske kralja – čemu su inače skolone autoritarne vlasti, opsednute nacionalnom megalomanijom – ali definitivno nije to slučaj. Zapravo

c) ekskurs o Aleksandru Petroviću Možda najuticajniji autor iz ovog perioda, čije filmsko stvaralaštvo posredno učestvuje u formiranju tematskog okvira predstavnika takozvane Jugoslovenske praške skole, bio je Aleksandar Petrović. Njegov stvarni dobrinos na drugu generaciju filmskih autora, koji umetnički stasavaju polovinom '70-ih godina XX veka, postaje nemerljiv iz nekoliko razloga. Pre svih, on uvodi teme vezane za siromaštvo i bedu na selu. Za razliku od italijanskih neorealista – koji su svoje filmove često snimali u posleratnim uslovima, naglašavajući svakodnevne životne nedaće gradske sirotinje – on umesto grada prikazuje selo kao mesto siromaštva i materijalne bede. Kao neorealizam i on snima na stvarnim lokacijama, uz veliku upotrebu statista i sa minimalnim brojem profesionalnih glumaca. U tom periodu ovaj postupak i nije bila neka novina – većina autora kod nas i u svetu je već odavno primenjivala neorealističke tehnike snimanja – ali se italijanski uticaj u Petroviće

a) uvod Krajem pedesetih se dešava zaista neverovatna novina u svetu filmu: dolazi do pojave francuskog Novog talasa. Iako kratkog veka ovaj filmski pravac je veoma uticao na dalji razvoj nacionalnih kinematografija. Zahvaljujući Novom talasu filmovi su postali jednostavniji i zahtevali su mnogo manji buđet za snimanje. Međutim, posle početnog uspeha, oduševljenje za filmove Novog talasa naglo opada , a što neke od autora ovog pravca dovodi i na sam rub bankrotstva. Istovremeno sa opadanjem značaja Novog talasa u Francuskoj, raste njegov sve veći uticaj u evropskim nacionalnim kinematografijama. Poraz Novog talasa u Francuskoj je označio njegovu pobedu u Evropi, a sve veći je bio broj onih autora koji su svoju inspiraciju pronalazili u filmovima ovog pokreta. Upravo iz tih razloga entuzijazam autora Novog talasa (Žan-Lik Godara, Fransoa Trifoa, Kloda Šabrola, Erika Romera, Rodžera Vadima, Alena Renea, Luja Mala, Anjes Varde itd.) se kao epidemija širi nacionalnim bioskopima Evrope.

Početak prvog dela Kuma je istorijski situiran u doba kraja Drugog svetskog rata. To uopšte nije slučajno budući da se upravo u to doba dešavaju bitne promene u delovanju organizovanog kriminala. To je period kada dolazi do smene generacija u kriminalnom podzemlju i sa smenom generacija dolaze i novi zahtevi. Otkriveno je jedno novo područje za kriminalnu eksploataciju a to je trgovina narkoticima. Vito Korleone je kriminalac starog kova, koji je svoju karijeru izgradio na kriminalnim aktivnostima vezanim za krijumčarenje, prostituciju, kocku itd. On ima jedan razrađen sistem rada, kako unutar svoje kriminalne organizacije (stroga hijerahijska podela poslova) tako i spolja – ono što čini deo sistemske korupcije, od političara na visokim pozicijama (kongresmena, gradonačelnika, načelnika itd.) do policajaca na terenu. Kao i svaki poslovni čovek sa dugogodišnjom uspešnom karijerom i Vito Korleone je duboko konzervativan, izbegava poslovne rizike i drži se starih i proverenih obrazaca de

Trilogija Kuma ima izuzetno značajno mesto u svetu sedme umetnosti, a prema nekim statistikama (IMBD-a, na primer) pojedini delovi ove trilogije su visoko rangirani i nalaze se na samom vrhu liste najgledanijih filmova svih vremena. Nedavno se u bioskopima pojavila i nova verzija trećeg dela – koji se obično smatra nešto slabijim izdanjem nego prvi i drugi deo, kako prema oceni gledalaca tako i prema ocenama kritike – a, moguće da je i to bio jedan od razloga koji je Kopolu motivisao da napravi i novu verziju trećeg dela. Elem, u našoj interpetaciji mi ćemo se oslanjati na staru verziju trećeg dela, ali će o njoj generalno biti jako malo reči. Jedan od razloga je i taj što nam se čini da je treći deo samo epilog jedne teme koja je na zaista briljijantan način obrađena u prva dva dela. Stoga je i najteže bilo snimiti treći deo budući da je mnogo toga već bilo prikazano u prva dva dela i ostao je samo epilog, gotovo da se izvede zaključak i stavi tačka na celokupni serijal. Čini se da je

Овај део ћемо посветити једном од теоретичара југословенског социјализма и представника праксис школе, а то је Михаило Марковић. Нема сумње да је он крајње контровезна личност: од критичара и дисидента југословенског социјализма он се претворио у присталицу Милошевићевог режима. У томе он није био усамљена фигура, поједини праксисовци из редова дисидената су у једном тренутку подржави Милошевића, попут Љубомира Тадића, али што је код ових била само пролазна фаза код Марковића је било снажно и дугогодишње искуство. Тек непосредно пред саму смрт Марковић је направио дистанцу од Милошевића и покушао је да га сагледа у једном критичком светлу. Наравно, без икакве намере да оправдамо Марковићеву подршку Милошевићу, ипак треба нагласити да је реч о личности од изузетног научног интегритета чији су доприноси научној заједници готово немерљиви. Марковић није први филозоф који је дао подршку неком ауторитарном режиму, сетимо се само Хајдегера и његове епизоде за фашизмом, Фукоа и његове подршке