IDEOLOGIJA I DOMAĆI FILM I

a) uvod Krajem pedesetih se dešava zaista neverovatna novina u svetu filmu: dolazi do pojave francuskog Novog talasa. Iako kratkog veka ovaj filmski pravac je veoma uticao na dalji razvoj nacionalnih kinematografija. Zahvaljujući Novom talasu filmovi su postali jednostavniji i zahtevali su mnogo manji buđet za snimanje. Međutim, posle početnog uspeha, oduševljenje za filmove Novog talasa naglo opada , a što neke od autora ovog pravca dovodi i na sam rub bankrotstva. Istovremeno sa opadanjem značaja Novog talasa u Francuskoj, raste njegov sve veći uticaj u evropskim nacionalnim kinematografijama. Poraz Novog talasa u Francuskoj je označio njegovu pobedu u Evropi, a sve veći je bio broj onih autora koji su svoju inspiraciju pronalazili u filmovima ovog pokreta. Upravo iz tih razloga entuzijazam autora Novog talasa (Žan-Lik Godara, Fransoa Trifoa, Kloda Šabrola, Erika Romera, Rodžera Vadima, Alena Renea, Luja Mala, Anjes Varde itd.) se kao epidemija širi nacionalnim bioskopima Evrope. U tom periodu se u Zapadnoj Nemačnoj pojavljuje Novi bioskop, a značajni doprinosi filmu u zemljama Istočnog bloka dolaze i iz: bivše Čehoslovačke, Jugoslavije, SSSR-a, Mađarske, Poljske itd. U bivšoj Jugoslaviji se tada razvija Crni talas. Pored nemačkog Novog bioskopa najdominantnije i najuticajnije škole filma su bile u bivšoj Čehoslovačkoj i Poljskoj (Praška i Poljska škola). S obzirom na izvesne tehničke novine filmovi ovih reditelja mahom nastaju u krajnje jednostavnim uslovima i sa veoma ograničenim budžetom. To nikako nije uticalo na kvalitet filmova koji su svojim temama duboko zadirali u socijalne probleme realnog socijalizma. Upravo taj novi oblik demaskiranja političke stvarnosti se vladajućim strukturama u socijalističkim zemljama nije nimalo dopadao. To je sve ćešće izazivalo reakciju sistema koji je krajnje represivnim metodama suzbijao slične pokušaje. Mladalačko doba upravo iz tih razloga postaje jedno od najinteresantnijih tema za prikazivanje na filmu. Umesto da direkno kritikuje vladajuće socijalističke strukture i na taj način izvrši samoubistvo, film otkriva posredne načine da ostvari svoju kritiku. To je razlog zbog kojeg film istražuje i otkriva životne problemi mladih u real-socijalizmu. Filmovi sledećih autora su u tom pogledu veoma značajni: Andreja Vajde , Romana Polanskog , Miloša Formana , Jirži Mencla itd. S obzirom da nas ovde interesuje samo situacija u bivšoj Jugoslaviji mi ćemo se u daljem tekstu ograničiti na one probleme koji su u direktnoj vezi sa domaćom kinematografijom i koji će upravo tamo izazvati pojavu civilnog društva, tokom '80-ih godina. O tome šta je civilno društvo i kako ga razumeti u okviru samoupravnog socijalizma biće govora tokom ovog rada. Na ovom mestu možemo reći još samo to da će se izlaganje našeg problema kretati u okviru dva značajna pravca domaće kinematografije: crnog talasa i kritičkog filma. Između njih, kao crvena demarkaciona linaja, prolazi propagantni partizanski film. b) crni talas Na pojavu Crnog talasa najveći uticaj imali su filmovi Novog talasa. Među njima se ističu Godarovi filmovi, koji su bili aktuelni zbog toga što su svojim tehničkim minimalizmom omogućavali efektnu kritiku samoupravnog socijalizma. U tom pogledu je najviše napredovao Jovan Jovanovim u filmovima: Izrazito Ja (1969) i Mlad i zdrav kao ruža (1971). Sličnost sa Godarovim klasicima je kod njega više nego očigledna, ne samo u tehničkom pogledu (brzi kadrovi, veliki broj scena), nego i u samom narativnom postupaku koji glavni junak provodi celim tokom filma, dok hoda ili vozi kola ulicama Beograda. Monolozi glavnog junaka ovde čine osnovnu strukturu filma, a njihov polemički karakter svojom kritičkom oštrinom probija ideološku zavesu samoupravnog socijalizma. Filmovi ovog tipa su usmereni na kritiku socijalističke ideologije. Stoga, oni najčešće parodiraju ikonografiju samoupravnog socijalizma i osporavaju tekovine revolucije – izvojevane u Drugom svetskom ratu. Ali oni isto tako dovode u pitanje ideologiju mladih, njihovo razumevanje sebe i drugih: „Ne volim televiziju. Tamo mnogo sole pamet. To je za malograđane i pedere. A mi nismo malograđani i pederi. Mi smo sveta socijalistička omladina i studenti“. U ovim filmovima se najviše kritikuje licemerje socijalizma. Dok ideološke stege u '70-im postaju sve jače, neposredno posle studentskog protesta iz '68-e, dotle sistem sve više poprima oblik potrošačkog društva, američkog i zapadnjačkog konzumerizma: „Živeo jugoslovenski standard, american kind of life“. Drugi značajniji autori iz ovog perioda su: Živojin Pavlović , Dušan Makavejev , Želimir Žilnik , Miloš Radivojević itd. Živojin Pavlović, takođe, obrađuje veoma "vruće teme". Bilo da je u pitanju nemogućnost izlaska iz kriminalnog okruženja u Povratku, ili da se radi o zabranjenoj temi informbiroa u Buđenju pacova, gde glavni junak (Velimira Bamberga u filmu igra Slobodan Perović) biva ucenjen – od strane bivšeg robijaša i informbirovca Laleta (Severin Bjelić) – da "rastura" pornografske slike. Značajni kritički osvrt dolazi do izražaja i u filmu Kad budem mrtav i beo. Ovde se govori o veoma lošem odnosu seoskog upravnika prema svojim zaposlenima. Glavni lik u filmu je Džimi Barka (Dragan Nikolić). Pošto bude otpušten kao sezonski radnik, Barka napušta selo i odlazi u grad da bi iskušao sreću na razne načine: kao radnik i šlager pevač, usput se izdržavajući sitnim kriminalnim radnjama (lopovluci i prevare). Na kraju filma Barka se vraća na selo i ucenjuje upravnika Milutina (Slobodan Aligrudić) – koji ga je na početku filma otpustio – da bi ga ovaj – pošto sazna za prevaru – ubio na krajnje brutalam način (lovačkom puškom, u poljskom toaletu). Makavejev i Žilnik takođe obrađuju "vruće teme" iz života radnika, a posebno u filmovima Rani radovi – tu se prikazuje humoristična avantura mladih romantika, koji oduševljeni Kulturnom revolucijom nastoje da izvedu istu u vojvođanskim selima – i Misterije organizma – gde se parodira ideologija samoupravnog socijalizma, na osnovu Rajhovog učenje o seksualnoj represiji. Značaj Crnog talasa je bio u tome što je skrenuo pažnju javnosti na sve veću komercijalizaciju samoupravnog socijalizma, na nerešene socijalne i klasne probleme, a sve to kroz kritiku socijalističke ideologije i potrošačkog mentaliteta. Kao savremenik i svedok studenskih pokreta iz '68-e, Crni talas govori u ime socijalizma koji mora ponovo da proizvede revoluciju. Ukoliko socijalizam zaboravi svoje osnovne vrednosti, vrednosti u ime kojih se izvodila revolucija – a studentski protesti su simptom da ih je počeo zaboravljati, oni su upozorenje da je neophodno da se krene u pravcu revolucije – utoliko će i sam doživeti sudbinu skore propasti. Ideologija samoupravnog i samokritičkog socijalizma je bila suviše otvorena zapadnjačkim standardima potrošačkog života, da bi mladi ljudi – željni jednokosti – to lako izgubili iz vida. Sa druge strane, bez obzira što je ugledanje na Zapad u tom periodu bilo veoma snažno, socijalizam je još uvek verovao u svoje ideale (humanizam, jednakost i samoupravljanje – "socijalizam sa ljudskim likom") da bi ih tek tako lako napustio. Studenski protesti i Crni talas su ove ideale ponovo doveli u pitanje. Umesto da shvati ove događaje kao upozorenje i da preispita vlastite tendencije, socijalizam postupa obratno i upravo ove događaje prepoznaje kao najveću opasnost protiv koje treba staviti u dejstvo sve raspoložive ideološke mašine. Međutim, daleko od toga da je bila samo pozitivno naklonjena samoupravnom socijalizmu, kritika Crnog talasa je ponekad vodila osporavanju i celog sistema. U tom pogledu se naročito isticao Živojin Pavlović, naglašavajući i negativne posledice socijalističke revolucije i otvaraći tabu teme puput kritike informbiroa (Buđenje pasova) i tekovina oslobodilačke revolucije (Zaseda). Ove teme će ponovo postati aktuelne '80-ih, a njihovo otvaranje će sve više voditi osporavanju celog sistema. Posebno se to odnosi na filmove koji su pravljeni prema scenarijima Dušana Kovačavića i u kojima se otvoreno kritikuje samoupravni socijalizam kao oblik totalitarnog društva. Tako će se kritika socijalističkog sistema – u jednom vremenskom trenutku, kasnih '80-ih – povezati sa kritikom totalitarizma, a dve teme će biti značajne u tom pogledu: rezolucija informbiroa (osporavanje Golog otoka i kriterijum selekcije pojedinačnih slučajeva) i nacionalizacija (nasilne metode kojima su prikupljana sredstva za finansiranje rata, kao i to kako je i pod kojim uslovima tekao proces nacionalizacije). Iako otvorene Crnim talasom ove teme će ponovo biti potisnute ideološkom reakcijom sistema što će – već krajem '60-ih – izazvati masovnu proizvodnju filmova sa temama iz NOR-a. To je bio katastrofalan odgovor sistema na nemogućnost da se izbori sa sopstvenim gorućim pitanjima, budući da je taj postupak podrazumevao uvođenje Holivuda na velika vrata u domaću kinematografiju. Već sredinom '60-ih u jugoslovenskoj kinematografiji se mogu zapaziti slične tendencije, kada nastaju sledeće komedije: Put oko sveta (1964), Narodni poslanik (1964), Popodne jednog fauna (1965), Servisna stanica (1966), Zlatna praćka (1967). Poenta ovih komedija je u tome da iznova veličaju doprinose samoupravnog socijalizma, a ismejavaju sve drugo – što mu stoji na putu. Svoj vrhunac propagantni film doživljava početkom '70-ih, kada se snimaju znameniti epski spektali, koji zahtevaju mnogobrojnu glumačku ekipu i skupu filmsku produkciju. Otada se stvaraju skupi filmski projekti sa mnoštvom efekata, što podstiče njihovu gledanost, ali im oduzima umetnički kvalitet. Ugledanje na Holivud će rezultirati slabljenjem jugoslovenske kinematografije, a posledice tog slabljenja biće vidljive već krajem '70-ih, kada mnogi autori ponovo počinju da snimaju pod uticajem evropske kinematografije. Tada će se desiti novi veliki umetnički prasak u jugoslovenskoj filmskoj industriji. Sve to će voditi postepenom otvaranju zabranjenih pitanja i tema, ali će oni ovog puta dobijati veoma kvalitetan umetnički oblik. Kao i svaki put tako se i sada pokazalo da je uvođenje propagande bilo pogubno na razvoj filma. Partizanski filmovi – stvarani u maniru vesterna, starih fordističko-houksovskih kadrova – nisu u stanju da prate moderna dešavanja u filmskoj industriji. Jugoslovenski socijalizam je upravo na filmu izgubila prvu i odlučujuću bitku, a ono što je usledilo bilo je samo odjek tog poraza. I ne treba se čuditi da će osporavanje socijalizma istinski vrhunac ostvariti tek krajem '80-ih i to upravo na filmu. Film postaje sredstvo kojim se sistem sveti samom sebi za propuštenu istorijsku šansu. Ali sada umetnički uzor dobija nove dimenzije, a film istinski doseže stvaralačke domete. No, o tome će biti više reči nešto kasnije. Da bismo shvatili kretanja na filmu koja su obeležila '80-e, neophodno je da napravimo ekskurs o znamenitom filmskom autoru sa ovih prostora. NASTAVIĆE SE...