Mašina-proteza i mašinski spojevi

Očigledno da je nemoguće bez dnevne politike. Pretpostavljam da će sledeće godine biti prvi redovni izbori još od 2012. godine, i time će ova vlast konačno priznati da je iza sebe imala pristojni mandat u kom je mogla da popravi stanje u zemlji, da ne ponavljamo da je i ovog puta bilo reči o većinskom mandatu. Rano je još da svodimo račune vlade, ali nije na odmet podsetiti u kakvom se trenutno stanju nalazi zemlja. Elem, o čemu se radi? Kada je u pitanju Narodna skupština, ona gotovo i da ne radi, budući da je polovina opozicije u protestu – ali to za vladu nije nikakav problem, dok god imaju većinu da izglasaju zakone za koje oni smatraju da su potrebni zemlji. Drugi segment je naravno vlada, koja je problematična iz više razloga: nisu problem samo afere ministra odbrane (koji je sam po sebi lutajuća afera), ministra policije (koji ne samo da ima problema sa diplomama, nego se šuška da mu otac trguje oružjem), ministra zdravlja i zaštite životne sredine (o čijim se vezama sa beograds

U svojim ranijim tekstovim mnogo sam se obraćao problemu makartizma i tzv. lovu na veštice, kao i jednoj mnogo široj temi, a o čemu piše Hauard Zin u svojoj istorijskoj monografiji, a to je prisustvo komunizma u državnim institucijama, kao i svojevrsna čista koja je pokrenuta oko toga, sredinom pedesetih godina. Dakle, reč je bila o hladnom ratu koji se nadvio nad svima nama, koji je podrazumevao uvodjenje špijunske tehnologije, nasleđene iz Drugog svetskog rata, i njegovu brutalnu primenu nad gradjanima, o čemu najbolje svedoči afera Votergejt, takođe odlično opisana u dotičnoj monografiji. Da pisao sam o tome, vezano za novi Holivud, za pojavu angažovanog i autorskog filma i svega što je sledilo sa tim i ne stidim se toga. Namerno kažem ne stidim se jer, izgleda, ne izgleda nego se to zapravo dogadja, a i o tome sam pisao, da taj nazovi, hladni rat ni izbliza nije bio toliko opasan po nas koliko će biti neki novi totalitarizam, koji više nema neprijatelja, osim terorista, a takvim ne

Čime se vi zapravo bavite? Uvek mi je neugodno kada mi postave to pitanje. Zapravo, ja sam angažovani intelektnualac, ali zapravo bavim se samim sobom. Na Zapadu, još od Grka, to je zapravo i poziv intelektualca. Nekada su to zvali filozofijom, danas mi to zovamo angažovanim intelektualcom, ali stvari se nisu bitno promeni, promenio se samo kontekst u kom govorimo. I to je dosta bitno. Naime, svi nekako podrazumevaju da angažman mora nužno da vodi i nekakvom boljitku za ljude. Utoliko je angazman uvek povezan sa nekakvom formom humanizma. Naravno, iako koristimo tu otrcanu Sartrovsku formulu, jer nisam siguran da postoji bolja i tačnija, naš angažman danas je daleko od nekakvog humanizma. Ne samo da se angažman kreće na toj hrišćanskoj strategiji, brige za drugog (zapravo u formi njegovog zbrinjavanja), nego to danas još upornije čini kapitalizam, a posebno aktivizam je nekakva liberalna forma, iako je istorijski možda nekad bila bliža levici i desnici, ali danas je ona postala otrcani

Razmišljao sam o odmoru. Ali kakav bi to zapravo bio odmor, kad je sasvim izvesno da neću nigde ići na letovanje ili na nekakve turističke rute, bilo u sopstvenoj ili režiji agencije. Izvesno je da bi to bio odmor od pisanja. Već dugo razmišljam o tome, iako, kako se čini, ja zbilja već dugo jesam na nekakvom odmoru od ozbiljnog pisanja, ne računajući ova piskaranja na blogu, koja su donekle i napornija jer su učestalija. Pisanje i disciplina idu skupa, naročito kada je u pitanju teorijski rad na teksu. Ipak, i ovo što se na blogu dešava nije baš bez ikakve kondicije, ali za nekog ko dugogodišnje piše za očekivati je da jednom nedeljno može da sastavi nekakav tekstić o dnevno-političkim temama, iako moja prvobitno namera i nije bila da se toga držim, ali na kraju se od toga ne može pobeći, jer je to prosto naša svakodnevnica. Jedino što možemo da uradimo jeste da takvih tema ima što manje, ili da pristup njima ne bude baš dnevno-politički, tj. popularno-žurnalistički. Namera nam nije b