O BLAGOSTANJU KOJE VLADA U ZEMLJI

Očigledno da je nemoguće bez dnevne politike. Pretpostavljam da će sledeće godine biti prvi redovni izbori još od 2012. godine, i time će ova vlast konačno priznati da je iza sebe imala pristojni mandat u kom je mogla da popravi stanje u zemlji, da ne ponavljamo da je i ovog puta bilo reči o većinskom mandatu. Rano je još da svodimo račune vlade, ali nije na odmet podsetiti u kakvom se trenutno stanju nalazi zemlja. Elem, o čemu se radi? Kada je u pitanju Narodna skupština, ona gotovo i da ne radi, budući da je polovina opozicije u protestu – ali to za vladu nije nikakav problem, dok god imaju većinu da izglasaju zakone za koje oni smatraju da su potrebni zemlji. Drugi segment je naravno vlada, koja je problematična iz više razloga: nisu problem samo afere ministra odbrane (koji je sam po sebi lutajuća afera), ministra policije (koji ne samo da ima problema sa diplomama, nego se šuška da mu otac trguje oružjem), ministra zdravlja i zaštite životne sredine (o čijim se vezama sa beogradskim podzemljem potajno govori), do ministra finansija (koji je po aferama prednjačio još dok je bio gradonačelnik Beograda, od afere plagiranja diplome i Savamale, do afere 24 stana u Bugarskoj i porodičnog nasilja) i ministra prosvete (afera „provaljene“ male mature – nakon čega je ministar izneo niz neopravdanih optužbi na račun kolega i roditelja, da bi se na kraju ispostavilo da je test „procurio“ upravo tamo gde se smatralo da je najbezbedniji, u štampariji, koja je bila okružena video nadzorom koje su nadgledali predstavnici policije i tajne službe – možemo samo da pretpostavite kako je sa drugim podacima koje čuvaju tajne službe, ako nisu bili u stanju ni tako jednostavan zadatak, kao što su testovi sa male mature, da obave kako treba. Uprkos tome, niti je ministar našao za shodno da podnese ostavku, ako ni zbog čega drugog onda zbog „gomile gluposti“ koje je izrekao na dan „provaljenih testova“ – a što govori kako o ličnoj tako i materijalnoj odgovornosti čoveka koji se nalazi na čelu ministarstva – niti se neko od predstavnika BIA-e oglasio povodom ovog očigledno „urgentnog problema“), do same premijerke, koja sve to posmatra blagonaklono i sa strane, kao da je reč o nekakvim njenim prijateljima (što sa mnogima i jeste slučaj), a ne ljudima koji se nalaze na izuzetno odgovornim funkcijama i od čijih odluka u mnogome zavise životi građana ove zemlje, a da ne spominjemo da je glavni zadatak vlade bila digitalizacija upravljanja, u čemu se relativno uspelo, verovatno i uz pomoć premijerkinog brata, čija se firma bavi IT poslovima unutar finansijskog i bankarskog sektora). A koliko će digitalizacija tek da košta Srbiju saznaćemo u budućnosti i vrlo verovatno od neke druge vlasti koja nasledi postojeću, ako do tada već ne bude sve devastirano – pa samim tim i svođenje računa postane suvišno. Uprkos svemu tome, niko nije našao za shodno da uloži nekakav prigovor na rad vlade, deluje da vlada savršeno funkcioniše, iako nije sasvim jasno postoji li ikakav plan prema kome Srbija treba da se razvija u narednom periodu, osim sto su započeti nekakvi megalomanski projekti, od kojih je glavni Beograd na vodi (on uključuje ne samo promenu urbanističkog plana grada, nego i celokupne urbane infrastrukture u narednih 30 godina: u planu je izgradnja metroa i rešavanje problema kanalizacije u Beogradu), kao i nekakva putna infrastrutkura (reč je o nekoliko autoputeva), ali se stiče utisak da o svemu tome najbolje zna predsednik države, koji usled zauzetosti nije našao vremena da obavesti pojedine ministe o planu modernizacije Srbije. Osim što dolaze i nekakve strane kompanije – koje već po ustaljenom šablonu dobijaju od države besplatno zemljište na korištenje kao protivuslugu za buduća ulaganja i zapošljavanje nekoliko stotina radnika, čija su radna mesta uredno subvencionisanja od strane države, a čije plate su daleko ispod državnog proseka i gotovo na minimalnoj zaradi – porasla su i ulaganja države, naročito u sektor usluga (Telekom, Ervejz Srbija, EPS itd.) a što je rezultiralo kupovinom dve televizije u privatnom vlasnistvu (TV Prva i TV 02) čime je zapravo kompletiran medijski utican na nacionalnoj frekvenciji i tako su stvoreni uslovi za predstojeće izbore, koji će biti sve samo ne korektni, budući da će vlast suvereno raspolagati nacionalnom frekvencijom, dok će za opoziciju biti rezervisani programi koje pokrivaju kablovski operateri, a što značajno manje utiče na biračko telo od necionalne frekvencije. Sa druge strane, upravo nacionalni operateri redovno krše pravila, kako kada je u pitanju nepristrasno informisanje, tako i u pogledu propisanog medijskog sadržaja. Jednom reči, oni koji imaju digitalni risiver – što znači da uglavnom hvataju televizije sa nacionalnom frekvencijom – osuđeni su na gledanje Vučićevoog lika i dela, uz ostrašćeni „dezinformacioni“ program TV Pinka i TV Hepija, sa obilnim rijaliti programom na obe televizije, plus TV Prvu i TV 02 koje se trude da, poput javnog servisa, održavaju koliko toliko privid nepristrasnog izveštavanja, ali je to teško sa šačicom političkih analitičara – koji su već dosadili i bogu i svetu – a čija je partijska dužnost da idu od stanice do stanice, naročito tokom jutarnjeg programa, i ljude „ubijaju u pojam“ pričom o Kosovu. A kad smo već kod Kosova, to je posebna tema, budući da su se odnosi između Prištine i Beograda propisno zaoštrili, Priština je čak uvela taksu na robu iz Srbije, a i povremeno upada sa policijom na sever Kosova kako bi pokazala svoju superionost, dok su Srbiji vezane ruke, iako naš predsednik često preti, kako je spreman da pošalje čak i vojsku na Kosovo, vežba borbenu gotovost ili izvodi vojne parade, ali faktički samo pokazuje nemoć da bilo šta stvarno promeni. Osim toga, njegova retorika je uvek zapaljiva, iako se on često samosažaljeva, a sve druge okrivljuje za stanje na Kosovu (uključujući Albance i međunarodnu zajednicu), ali je jedina istina da je vlast u Srbiji najodgovornija za sadašnju, nikad lošiju situacijau na Kosovu, ali kao i svakog puta, ona to nikada neće otvoreno priznati, jer je uvek lakše za vlastite greške okriviti nekog drugog. Jednom reči Srbijom se danas vlada iz senke, pri čemu vlast glumi opoziciju kad god joj je to potrebno, naročito, kada su u pitanju sve brojnije afere, dok stvarna nemoć vlasti u Srbiji se ogleda u sveprisutnom životu i delu našeg nam predsednika države, koji ima dovoljno velika leđa, i koja sve češće potura kako bi sačuvao imiđ vlada i narodne skupštine, koje odavno i ne rade ništa drugo do onog što im predsednik kaže. A takva suma beskičmenjaštva i poltronstva, koja sačinjava Srpsku naprednu stranku, ništa dobro ne može doneti Srbiji, osim što se krije iza imena i dela predsednika države ili predsednika partije, a zapravo sve čine kako bi brojnim malverzacijama propisno upropastili i ovo malo javnog dobra koje je ostalo i na taj način obznanili i konačan bankrot, nakon što poput skakavaca opustoše državne jasle. Stoga i ne čudi da su već neki najavili povlačenje sa državnih funkcija, pa i partijskih funkcija, jer je postalo očigledno da kratkoročno blagostanje Srbije može dugoročno da nam donese samo katastrofu. Problem je u tome što će mnogi postati toga svesni tek kad se katastrofa i dogodi, kao što se obično danas dešava sa prirodnim nepogodama, kojih postajemo svesni, tek kad ostanemo bez krova nad glavom, ili nam poplava totalno upropasti letinu.