Mašina-proteza i mašinski spojevi

Dosad je bilo reči o različitim oblicima iskupljenja ili potrebe za iskupljenjem. Naročito je interesantan romantičarski pojam iskupljenja. Kada ovde govorimo o ramantizmu prvenstveno se misli na kreature koje je stvorio romantizam poput Frankenštajnovog čudovišta Meri Šeli ili Igoovog Kvazimoda. Do sad je bilo reči o fiktivnim likovima, poput Edipa ili kralja Artura, ali koji su imali snažnu potporu u literaturi. Sa pojavom Don Kihota upravo dolazi do rascepa između literature i stvarnosti. Literatura počinje da izražava fikciju, a junak ove fikcije predstavlja zasebnu avanturu nesvodivu na bilo kakav oblik stvarnog iskustva. Upravo taj raskorak između literatura i stvarnosti omogućio je pojavu romantičarskih kreatura: Frankenštajnovog čudovišta, Kvazimoda i sl. Ali za razliku od Edipa ili kralja Artura oni nisu više fikcije u službi stvarnosti, nego fikcije koje su sada nespojive sa stvarnim iskustvom. Upravo iz toga razloga je njima potrebno iskupljenje. Kao fikcije koje više nemaju

Potreba za iskupljenjem kod Edipa i Artura imala je sasvim druge motive i ukazuje na prvenstveno društveni okvir iz kojeg su oni potekli. Ovde se radi o dve potpuno različite društvene matrice, antičkom junaku i srednjevekovnom vitezu, ali koje se međusobno ipak mogu dovesti u vezu. Iskupljenje kao prvenstveno hrišćanska kategorija je moguće samo unutar tog i takvog sveta, ali ne samo kao neki oblik spasenja i zagrobnog života, neki i kao opravadanje vlastitog života na ovom svetu. Zapravo, reč je o tome, bar kad je kralj Artur u pitanju, da se vlastite greške na kraju opravdaju i život, koliko toliko, učini smislen. Naravno, ovde nije reč o nekakvoj vrsti racionalizacije, budući da vlastite greške Artrur mora da plaća novim izborima koji iznova zahtevaju rizike, a ulog za to je i sam život. Iskupljenje se ovde dešava upravo u obliku mita koji ostaje iza Arturove smrti, mita koji više podseća na nekakve antičke svečanosti nego što ima veze sa hrišćanstvom, i utoliko smrt koju bira Artu