O POJMU ISKUPLJENJA IV

Dosad je bilo reči o različitim oblicima iskupljenja ili potrebe za iskupljenjem. Naročito je interesantan romantičarski pojam iskupljenja. Kada ovde govorimo o ramantizmu prvenstveno se misli na kreature koje je stvorio romantizam poput Frankenštajnovog čudovišta Meri Šeli ili Igoovog Kvazimoda. Do sad je bilo reči o fiktivnim likovima, poput Edipa ili kralja Artura, ali koji su imali snažnu potporu u literaturi. Sa pojavom Don Kihota upravo dolazi do rascepa između literature i stvarnosti. Literatura počinje da izražava fikciju, a junak ove fikcije predstavlja zasebnu avanturu nesvodivu na bilo kakav oblik stvarnog iskustva. Upravo taj raskorak između literatura i stvarnosti omogućio je pojavu romantičarskih kreatura: Frankenštajnovog čudovišta, Kvazimoda i sl. Ali za razliku od Edipa ili kralja Artura oni nisu više fikcije u službi stvarnosti, nego fikcije koje su sada nespojive sa stvarnim iskustvom. Upravo iz toga razloga je njima potrebno iskupljenje. Kao fikcije koje više nemaju utemeljenje u stvarnosti, one predstavljaju rascep između literature i stvarnosti, a toj rascep se najbolje pokazuje u formi romana. Roman predstavlja nekakvu ličnu avanturu, da ne kažem nekakav privatan događaj, a njegov akter je uglavnom usamljeni pojedinac. I dok romantintičarski roman govori o pojedincima koji su neshvatljivi u stvarnosti, koji prevazilaze stvarnost svojom groteskom, dotle realizam, a posebno Balzakovi romani, iskazuju jedan društveni mehanizam u kom pojedinac nije ništa drugo do li marioneta stvarnosti. U svakom slučaju pojedinac se ovde pokazuje nesvodivim na stvarnost, bilo da je prevazilazi svojom groteskom, ili da se njime upravlja kao marionetom. Ako izbliza pogledamo Kvazimoda ili Frankenštajnovo čudovište, videćemo da oni imaju mnogo dodirnih tačaka. Njihova pojava odskače od stvarnosti, i oni se ne snalaze u stvarnom životu, pri čemu to nikako ne znači da su oni zbog toga zaslužili osudu, osuda dolazi kao posledica nerazumevanja i ne prihvatanja drugačijeg i razlike koju upravo oni oličavaju, a što je posledica netolerantnog društva, bilo da je reč o društvu srednjeg veka, ili nemačkom društvu sa početka XIX veka. Humanizam Kvazimoda ili Frankenštajnovog čudovišta je oličen upravo u toj različitosti od običnog i samorazumljivog, onog sa čime se srećemo svakog dana, a što nas podseća da svako od nas može da bude poput romantičarske groteske. Ovde nije reč o nekakvom idealu koji oličavaju groteskna stvorenja, naprotiv, reč je o jednoj suštinskoj grešci koju nije moguće popraviti, jer popravka ovde znači zauvek uništiti humanističku crtu u njima, upravo onu koju je potrebno opravdati. Dakle, ovde je reč o posebnosti, a posebnost kao takva se upravo iskazuje u različitosti nesvodivoj na bilo kakvu stvarnost, jer stvarnost ovde znači upravo ukidanje razlike koja sve nas čini ljudima, dakle, u suštini različitim individuama. Po tome se humanizam razlikuje od modela, budući da je ovde reč o iskustvima nesvodivim na stvarnost koju izražavaju modeli. Najbolji primer za to je još jedna fiktivna kreatura: vampir – Nosveratu. On je oličenje nekakve besmrtnosti koju iskazuju modeli. Sa jedne strane, ova besmrtnost ne znači nikako odsustvo smrti, naprotiv, ona znači nedostatak života i permanentno prisustvo smrti. Život čoveka nemoguće je zamisliti bez prisustva smrti, ali smrt je karakteristična za sva živa bića. Ono što čoveka čini jedinstvenim u tom pogledu jeste iskustvo umiranja, iskustvo koje čoveka čini spremnim za promenu, za drugačije i različito, pri čemu umiranje nije isto što i smrt, živeti smrt kao život i jeste odlika modela, otuda njihova dugovečnost znači nemogućnost da se umre, a ne moći umirati u pravom smislu i znači ne moći biti čovekom. Umiranje ne znači samo imati smrt pred sobom, kao nekakvu odliku budućnosti, već spemnost da se prihvati drugačije i različito, jednostavno premena. Umiranje nije samo simbolički čin, on prestavlja i stvaran preobražaj ličnosti, u osnovi to znači iskustvo koje menja nas i druge. Modeli nameću dugovečnost bez promene, a to se najbolje pokazuje kao rad fantazme. Fantazma se nikada ne ostvaruje, jer bi to za nju značilo kraj. Umesto toga ona se u beskonačno ponavlja upravo sa ciljem da se nikada ne bi ostvarila. Njen kraj bi značio preobražaj, odnosno, prelazak u nešto drugo, a upravo to predstavlja opasnost za modele. Modeli su utoliko predstavnici ove lažne beskonačnosti, koja se beskonačno ponavlja upravo sa ciljem da se ništa ne bi promenilo. To zapravo znači održavanje života na nekakvom nultom nivou, ili što bi se danas nazvalo statusom sigurnosti, a da opasnosti mogu da dođu sa svake strane i to od običnih stvari poput ishrane, seksa, stresa itd. Ne samo da danas živimo u jednom „rizičnom društvu“ zapravo, mi živimo u jednom društvu koje u svakom trenutku ima potrebu da se osigura od rizika, pri čemu, sve može biti rizično, a najviše je rizična stvarnost, iz koje se proterujemo svakodnevno, upravo iz razloga sigurnosti: osigurati se od rizika loše ishrane, nesigurnog seksa, čak i izlaska na ulicu gde nas očekuju prirodne nepogode ili teroristički napad. Sa druge strane smo primorani da bežimo u sigurne zone fikcije, gde se uziva bez ikakvog rizika, a što nam omogućavaju savremene informacione tehnologije poput interneta, društveneih mreža, video igrica itd. Sama televizija je nešto poput fantazmackog učinka, pogledajte samo serije (koje se iznova ponavljaju samo da se ništa ne bi promenilo), kvizova ili vesti (koje oličavaju samo nekakve prirodne katastrofe, žutu štampu i crnu hroniku, i to naročito na delu planete gde bi jednom svako od nas želio da ode: poput Afrike, Australije i SAD-a itd.). Sve to se iznova ponavlja sa ciljem kako bi nas zadržalo isped tv-ekrana, kako nikada i nikuda ne bi otišli. A i kad bi pokušali negde da krenemo, svakodnevne stvari poput gužve u saobraćaju, visokih letnjih temeratura i turizma svedenog na konzumerizam, lako i brzo bi nas razuverili da je ipak najsigurnije uz klimu i TV-uređaj. Naravno tu su i stvari poput interneta i društvenih mreža, koje omogućavaju privid društvenosti kao i mogućnost da svakodnevno izražavamo vlastito mišljenje, bez ikakve odgovornosti možemo čak i vređati druge, kao što nam i video igrice omogućavaju da uživamo bez ikakvog rizika: tu svako može biti kriminalac, agent tajne službe ili ubica zombija, može da vozi najbolja kola ili poseti izvanredne prirodne predele koje verovatno više u stvarnosti ne možemo pronaći budući da je sve već zagađeno, ili čak da bude izvanredan lovac, da ubija životinje na beskrajne načine i to bez ikakve brige za uništavenje biodiverziteta, baš onako kako su se naši preci vekovima ponašali, a da nisu marili za prirodu i njena bogatstva koja su im se činila bezgraničnim. Čak i seks preko mreže čini da zaobiđete sve one neprijatne stvari koje drugi sa sobom nosi poput znoja, sluzi, mirisa kože, krvi i sl. Preko ekrana sve izgleda lepše i prijatnije, a i sigurnije. I to je razlog zbog kojeg sve više napuštamo stvarnost i prepuštamo se uživanju bez rizika, a koje sa sobom nosi televizija, internet, društvene mreže, video igrice i sl. A za to svakako da više nema nitu opravdanja, niti iskupljenja. NASTAVIĆE SE...