Mašina-proteza i mašinski spojevi

Ovog puta želim intimnost zadržati samo za sebe. Ali koga lažem. Čovek koji je doneo odluku da piše, makar I površne sadržaje to više nikada nije u stanju. Nema intimnosti za nekog ko je odlučio da se bavi pisanjem. Ali nije tragedija u tome. Tragedija je u tom duševnom raspoloženju što me prati, u toj tzv. maničnoj depresiji. Prijatelji kažu možda bi trebao da se maneš alkohola, poznato je da on pojačava paranoidne tendencije, neprijatelji kažu da bi trebao da se okanem i pisanja, jer poznato je da pisanje bedači ljude, a bedak je put u depresiju. A zapravo, niti pisanje, niti alkoholizam, ne mogu da naude mome osećaju za normalnost koliko to samo može ova stvarnost kojom smo okruženi. Ona je ono što me zapravo iznutra ubija, a sam nisam u stanju da rešim problem jer ga nisam ni proizveo, kao i vecina običnih i normalnih ljudi, ali žive život kao da su oni njegovi akteri. I to je nepravda, ali ko nas pita, prošlo je vreme Kalimera, život je za odrasle ljude, a odrasli su odrasli jer v

Mnogo je ovih dana bilo priče o pooštravanju kaznene politike. U medijima se o tome moglo svašta čuti. Uzbudili su se i pojedini advokati i advokatske komore, a mnogi su uvođene doživotne kazne zatvora shvatili i kao pokušaj vlasti da zaštiti svoje političke interese, a u prevodu to bi značilo što efikasniji način da se vlast obračuna sa protivnicima režima. U svakom slučaju, kao i uvek kada su u pitanju osetljiva zakonska rešenja, tako i ovog puta nije bilo nikakvog konsenzusa između vlasti i opozicije, a i javno mnenje je bilo dosta podeljeno. U sustini ništa novo kada je Srbija u pitanju. Ipak, jedna stvar koja je meni generalno zasmetala vezana je za način na koji su pojedini ljudi, kako u javnosti tako i van nje, branili ovaj tzv. „Tijanin zakon“. Dakle, mnogi su isticali upravo emotivnu stranu svoje ličnosti, naročito kada je u pitanju briga za decu, a ljude koji bi počinili ove „gnusne zločine“ nad maloletnicima su smatrali nedovoljnim da se smatraju ljudima, nego nekakvim moral

Već dugo sam planirao da pišem o video igrici Rising dead 2. Ne mislim da je naročito interesantna, ali ima svojih čari. U osnovi ova igrica veoma podseća na kultnu serijal igricu GTA. GTA je zapravo jedna od igrica koja je naišla na priličan broj osuda od strane establišmenta, bar kada je reč o tome da mlada osoba od početka igrice učestvuje u nasilnim scenama i to posebno kada se imaju u vidu prvi serijali, koji su u suštini izazvali najviše pažnje – u pitanju su GTA: Vice City i GTA: San Andreas. Naravno, postoje brojne teorije o tome kakva je uloga nasilja u didaktičke svrhe, počev od one klasične aristotelove teorije da je svrha tragedije da gledaoce dovede do katarze (pročišćenja), do toga da nasilje često predstavlja obrazan ponašanja koji se usvaja putem nasilnih scena koje se emituju putem filmova, video igrica ili televizije. Otuda zabrane emitovanja televizijskog programa u odredjeno vreme – to se naravno ne odnosi na internet, a o video igricama i da ne govorimo (na stra

Ako govorimo o današnjem javnom medijskom prostoru, on sve više počinje da podseća na kablovski paket TV Pinka. Najzastupljeniji deo programa čine filmovi, između su prepoznatljive serije (Mućke ili njihova domaća verzija, Lud, zbunjen, normalan), potom je tu zabavni sadržaj (koji uglavnom čine prepoznatljivi rijaliti programi, ili tolk šou emisije u kojoj dominiraju prepoznatljiva lica, uglavnom iz sveta politike i turbo-folka). Niko ne spori da takav raspored ljude upravo treba da oslobodi svakodnevnih briga, napornog i stresnog posla, dosadne svakodnevice svedene na recikliranje prepoznatljivog medijskog sadržaja koji ostavlja utisak da vas TV voli, da vam predstavlja prijatelja u vreme totalne izolacije i otuđenja i to u svetu kojemu je najmanje stalo do pojedinaca, sličnih vama. Naravno, ne treba zaboraviti ni informativni program, koji je aktivan od ranog jutra, počev od kratkih emisija „vesti“ koje se ponavljaju na svakih sat vremena, do udarhni termina u kojim idu dnevnici, koj