O TRENUTNIM GEOPOLITIČKIM PROMENAMA U ZEMLJI I SVETU

Odavno razmišljam o tome kakva je sudbina levice danas? Da li za nju dolaze bolji dani? Od početka 1990-ih i pada berlinskog zida bili smo svedoći ekspanzije neoliberalnog kapitalizma, kada je levica optuživana za totalitarizam. Tada se pojavila i floskula da kapitalizam nema alternativu. Neoliberalizam je profitirao od raspada SSSR-a, budući da je time otvoren jedan ogroban prostor novog tržišta, koji je pogodovao berzanskim malvezacijama, a što se uklapalo u strategiju neoliberalizma 1980ih, merama štednje provedenih u Velikoj Britaniji i SAD-u, strategija pretvaranja radnika u male preduzetnike, odnosno, sklapanju javno-privatnih parterstava. Ovo je paralelno sa razvojem novih tehnologija u sferi informacija i telekomunikacija omogućilo porast uslužnog sektora, koji je u velikim evropskim gradovima trebao da zameni automatizovanu intustrijsku proizvodnju, koja se sve više pomerala prema Azijskom pacifiku. To je otvorilo prostor za levicu koja sada deluje u sferi civilnog društva, unutar organizacija NVO sektora, a čiji je cilj pre svega unapređenje demokratije i zaštita ljudskih prava. Neoliberalni kapitalizam koristi mrežu civilnog društva razvijenu u doba hladnog rata da bi priširio uticaj na one države koje su nekada bile u sastavu Varšavskog pakta, a kojima obećava demokratizaciju institucija i bolju zaštitu ljudskih prava (u individualnoj i političkoj sferi) i to sve sa ciljem da bi proveo načelo deregulacije, mere štednje i fiskalne konsolidacije, a koje pretpostavljaju privatizaciju društvene imovine i uvođenje tržišnih princima u javnoj sferi društva (državi). To dovodi do niza neoliberalnih mera štednje koje uključuju privatizaciju javnih preduzeća i ukidanje monopola u sferi energetike (železnica, elektrodistribucija, naftna industrija itd.), kao i smanjenje izdataka za socijalna davanja u sferi zdravstvenog i penzionog osiguranja (pojava privatnih socijalnih fondova), a što povratno utiče i na opšte blagostanje naroda i smanjenje izdataka za komunalne usluge. Da bi mogao efektivno da provede načelo deregulacije, neoliberalizam je primoran da se koristi nevladinim sektorom, reč je o mreži uticajnih nevladinih agencija koje su razvijane u periodu hladnog rata, a sa ciljem da spolja vrše veoma jak uticaj na državu unutar socijalističkog bloka radi bolje zaštite ljudskih prava i to prvenstveno u javno-privatnoj sferi (lična i politička prava i slobode), do kojih je neoliberalnom kapitalizmu jedino i stalo. Ova razgradnja autoritarnih institucija istovremeno za pretpostavku ima uvođenje tržišnog principa (principa deregulacije) kao bitnog merila za vrednovanje demokratičnosti institucija, a u koju svrhu se i koriste nevladine organizacije koje spolja treba da vrše pritisak na državu i tako da dovedu do željeno cilja. Civilno društvo ne vrši samo spolja pritisak na državu (putem medija ili NVO-a) nego i unutar nje i to na taj način što sarađuje sa državnim institucijama u raznim projektima vezanim za borbu protiv vršnjaškog nasilja ili nasilja u porodici, bolju zaštitu ljudskih prava, rodnu ravnopravnost i sl. Ova saradnja može biti veoma široka i obuhvatati brojne sektore institucionalnog delovanja: u sfere obrazovanja i vaspitanja (od predškolskog i osnovnog, do srednjeg i visokog), zdravstva, sudstva, socijalne sigurnosti, zaštite životne sredine i sl. Sa druge strane, delovanje u nevladinoj sferi ovim organizacijama omogućava da povremeno vrše uticaj i na sam univerzitet i to tako što angažuju pojedine profesora u projektima raznih vrsta, a koji uključuju: panel diskusije, političke debade, promociju knjiga, književne večeri i sl. Specifilnost civilnog društva je u tome što je njegovo delovanje ideološki veoma raznovrsno i kreće se od krajnje desnice do radikalnih levih ideja. Osobito je levica veoma uticajna u NVO sektoru i to najviše zaslugama Nove levice sredinom 1960-ih godina, budući da je ona pored klasičnog, socijalnog i klasnog segmenta uključila u svoje rasprave i teme vezana za nove društvene pokrete: pokret za ljudska prava i rodnu ravnopravnost, pacifistički, ekološki, LGBT pokret i sl. Uticaj levice u NVO sferi od 1990-ih godina se poklapa i sa društvenim problemima toga doba, osporavanjima socijalističkih i komunističih ideja nakon iranske revolucije i kasnije, a što dovodi i do slabijeg izučavanja autora marksističke provinijencije na prestižnim svetskim univezitetima, i sve jačim uticajima desnice 1980-ih – koji dolazi iz sfere neoliberalne ekonomije, što iziskuje povlačenje levice na margine društvene lestvice i među alternativna znanja (nju-ejdž, teorije kulture, rodne teorije i sl.), a što svoju afimaciju prvenstveno dobija u NVO sektoru. To znači da levica sve više počinje da se bavi temama društvene diskiminacije koje su nastale kao proizvod dominantnom neoliberalnog kapitalizma, tražeći nekakva sistemska i zakonska rešenja unutar socijalnog inžinjeringa, zamerujući klasne problem i radikalnu kritiku postojećeg (primer: zaštita prava uslužnih radnika, problemi ekološkog zagađenja, zaštita prava nacionalnih i seksulanih manjina: Roma i LGBT populacije, ljudi bez papira, imigranata i sl.). Na taj način se levica preorjentiše sa revolucionarne na reformsku strategiju, prinuđena često u političkoj sferi na saradnju sa liberalima, kako bi se suprotstavila rastućoj desnici, a što znači da često i sama pristaje na mere štednje i fiskalnu konsolidaciju koju joj nameće strukturalna kriza neoliberalnog kapitalizma: od Svetske ekomoske krize i imingrantske krize, do Velike pandemije Kovida i Rata u Ukrajini. Ono što se ovih dana menja, a što nije potpuno jasno da li je samo hir neke američke političke i poslovne elite ili ozbiljan zaokret u međunarodnoj politici SAD, jeste upravo odnos ovom NVO sektoru. Čini se da dolazi do značajnog umanjivanja sredstava, ako ne i do potpunog ukidanja finansiranja, nevladinih organizacija. Ukoliko ovde nije reč o običnom hiru poslovne i finansijske elite SAD, nego ozbiljnom zaokretu u međunarodnoj politici, a što za pretpostavku opet ima i nekakav konačni kraj „hladnog rata“ i specifičan odnos prema Ruskoj federaciji, budući da pravi neprijatelj Amerike se nalazi sa druge strane Pacifika, to onda znači i veliki problem za levicu kao takvu. A to postaje evidentno i iz iskaza značajnih američkih zvaničnika koji sada levicu optužuju za brojne ekonomske probleme i značajne odlive novca iz SAD-a, a koji su navodno bili u službi ovih nevladinih organizacija koje su promovisale levičarske ideje i rodnu ideologiju. Ne samo to, ove optužbe idu toliko daleko da levicu sada optužuju i za sve probleme koji su proizašli iz globalnog neoliberalnog kapitalizma, a koji su zaslužni za urušavanje temeljnih (razume se desničarskih) vrednosti: nacije, države, vere i porodice (vrednosti sa kojima se i fašizam svojevremeno identifikovao). Jedino što ovde nije sporno jeste kapitalizam koji i dalje nema alternativu. I to postaje sve veći problem same levice. Dok god levica nije u stanju da ponudi alternativu kapitalizmu, i to ne bilo kakvu alternativu, nego ono izvorno za šta se levica zalaže, a to je bolje i pravednije društvo, borba za globalnu emancipaciju ljudskog roda, imaćemo ovakve i slične insinuacije čija svrha nije ništa drugo nego povećanje nejednakosti u svetu i bogaćenje manine na štetu ogromne većine siromašnih i potlačenih. I to naravno neće prestati. Ali mi se čini da se ovde i nešto drugo događa: u nemogućnost da se trenutno dostigne željeni cilj, bolje i pravedno društvo, u pojedinim društvima poput našeg, koje se tradicionalno nalizi pod jakim uticajem stranog faktora i nevladinih organizacija, danas dolazi do nekakvog regresivnog kretanja i to među mladima i studentskom populacijom. Postoji taj nekakav ludički momenat, težnja da se teatralnim i krajnje iracionalnim delovanjem – čak u potpunosti i na ličnu štetu (očigledno je da studenti i mladi svojim blokadama najviše štete sebi samima) – izazove nekakva katarzu u društvu, koja bi povratno i samo društvo transformisala u nešto bolje i vrednije življenja. U tom smislu, studenti i mladi se ne razlikuju puno od savremenih terorista, za tetoriste žrtva ima nekakvu političku ili religijsku poruku, ne samo zato što svoj život izlažu opasnostima (blokada raskrsnica, dugi i naporni marševi iz grad u grad), nego i zato što poput tetoriste učestvuju u onome što se naziva savremenom depolitizacijom, a to je zapravo delovanje u jednom prostoru odsustva politike i nedostatku društvenosti, tj. svođenju populacije na samoubilačke kreature, poput savremenih vozača-samoubica, samo što u ovom slučaju studenti i mladi se nalaze u situaciji žrtve, a kao svaka žrtva ona je proizvod nekakvog ideala u ime čega je žrtva – u ovom slučaju boljeg i pravednijeg društva, pravne države i tome sl. Ono što je paradoksalno i istovremeno opasno jeste da mladi i studenti upravo u žrtvi i putem žrtve vide mogućnost za spašavanje društva, odnosno, oni svojim primerom žrtve žele da dovedu do nekakve unutrašnje katarze društva u celini i samim tim da ga učine sposobnim i zrelim za politiku. Otuda njihova identifikacijama sa žrtvama u nastrešnici nije uopšte slučajna i spontana, ona je proizvod uverenja da je do politike moguće stići putem žrtve i žrtvovanja. A to je ako mene pitate jedna opasna ideja, jer je ona daleko od nekakve emancipacije, budući da je poznato da je „kult“ žrtve prisutan ne samo u religiji, nego i u fašizmu. Bez obzira što je ovde „kult žrtve“ gotovo inverzan, dakle, namera mu nije da se žrtvuje zarad nekakvog kokretnog političkog ili religijskog cilja (kao što je to u religiji ili fašizmu), nego da putem žrtve izvrši politički egzorcizam, tj. da ljudima „putem lične žrtve“ vrati veru u politiku i bolje društvo (otuda je veoma rečita ona pesma o devojci koja umire na autoputu, usmrćena od strane nekakvog neogovornog vozača ili ostrašćenog stranačkog funkcionera). Sve u svemu, mislim da traženje politike „putem žrtve“ bila ona i inverznog tipa, nije baš najbolja ideja, i jeste naličje terorizma, odnosno, efekat depolitizacije savremenog sveta. (o problemima depolitizacije i Vučićeve politike pisao sam na drugom mestu, a što znači da studenti i mladi nisu politički odgovor na depolitizaciju (u kojoj učestvuje i sam Vučić) nego naprotiv samo njen sporedni efekat).

O STUDENTSKIM PROTESTIMA IV

Mislio sam da se više ne oglašavam povodom studentskih protesta, ali odlučio sam još jedan tekst da posvetim svemu tome. Da li će to išta promeniti? Sumnjam. Generalno, protesti više nisu stvar ikakve logičke procene. Oni postaju stvar živaca i mišića. Ko će duže izdržati? Greše oni koji misle da ovakvo stanje ne može još dugo potrajati. Ljudi zaboravljaju da je vlada pala, što znači da neko samo formalno upravlja državom. Ova situacije je problematična i zbog toga što se studentski protesti navodno obraćaju institucijama, ali zaboravljaju da ne postoji više ni vladajuća partija, ni vlast u strogom smislu reči koja može da preuzme odgovornost za bilo šta – predsednikove nadležnosti su minimalne i predsedniku je dovoljno da se iza njih krije do kraja mandata, pri čemu može da „pere ruke“ od bilo čega, jer on sad i formalno ne može biti odgovoran za bilo šta. Takvo stanje može da potraje, ukoliko se vlast odluči za nove parlamentarne izbore, a sve ide u tome pravcu – to znači da izbora neće biti do maja, ukoliko sve bude u redu, pri čemu se može dogoditi i novi bojkot ili sabotaža izbornog procesa, ali to ne menja na stvari jer mi i dalje imamo vanredno stanje kojim formalno i neformalno upravlja SNS i Vučić a da više nema nikakve odgovornosti, jer sada deo orgovornosti prenosi i na same sabotere, a što vlasti dakako da ide u prilog. To znači da ova društvena kriza – mada ovde nije reč o nekakvoj posebnoj društvenoj krizi, ovde je reč o tome da ne rade državni fakulteti i pojedine škole, pozorišta, a može se sa sigurnošću reći da ključne stvari, zapravo, ono od čega ova država zavisi i dalje radi punom parom: gradilišta nisu obustavljena, privatna preduzeća rade bez ikakve zadrške, rade verovatno i privatni fakulteti i škole – može da potraje unedogled, pri čemu vlast nije ni u kakvom vremenskom škripcu, što sa đacima i studentima nije slučaj, njoj donekle i odgovara ovakvo stanje stvari jer sada dobar deo odgovornosti za upravljanje deli sa strajkačima i blokaderima, ova vlast ne može da bude bez dežurnog krivca, a studenti su pokazali da od njih ne dolazi nikakva veća opasnost, to malo raskrsnica što će blokirati dokazuju samo da za ništa više nisu sposobni, jer pogledajte koji je njihov rezultat tromesečne blokade: stanovništvo nije više protiv Vučića i vlasti nego što je bilo ranije, institucije nisu ništa bolje niti se stanje u društvu poboljšalo, osim što su i sami studenti doprineli povećanju nestabilnosti i anarhičnosti. Postoji nekakvo „vanredno stanje“, ali ono najviše pogađa obično stanovništvo. Sa druge strane, prave se nekakva svečarska raspoloženja, vrte se prasad na ražnju i u kazanima se pravi hrana, izvode se nekakva rekreativna sportska dešavanja, jednom reči pravi se cirkus svoje vrste, čak cirkus koji uopšte puno ne pogađa vlast, jer ova vlast je i sama navikla da pravi cirkuse svoje vrste. Fakulteti nam izgledaju kao vešenarnice i pijace, razumljivo je da ljudi tamo spavaju, ali niko ne shvata do čega će dovesti buđenje i povratak u normalu. Ono što mi je najnejasnije jeste koji je efekat ovih protesta, ako su oni imali tako nešto. Studenti pokušavaju da fabrikuju događaje, blokiraju velike saobraćajnice i mostove, prave marševe u druge gradove i trče „maratone“ noseći stafete, ali šta je poenta svega toga. Ako je smisao izazvati haos ili pokazati „formu“ i „mišiće“ to je u redu, ali ovo više prestaje da bude neka vrsta bunta i postaje normalno stanje, a svako takvo stanje nužno izaziva osudu običnog sveta (koji je u osnovi konzervativan i traži povratak u redovno stanje), a vlast je toga svesna, njoj je dovoljno to što protesti nisu doveli do masovnosti, i što ta masovnost nema političku poruku, jer je političko stanje danas katastrofalnije nego što je bilo pre studentskih protesta, a politički, osim SNS-a i Vučića, gotovo da niko i ne postoji na političkoj sceni, ili bolje reći osim Vučića, koji i ovu situaciju koristi za sopstenu promociju, ne samo da je desnica zbrisana, nego će je Vučić ponovo aktivirati tokom dana državnosti, kada se bude pojavio u Republici srpskoj i najavio nekakvo „novo ujedinjene Srpskih zemalja“ na kojem će se u budućnosti raditi. Sa druge strane, levica je totalno prepuštena i preuzeta od strane protestanata, iako ni tu ne postoji stroga ideološka podela, jer su studentski protesti klasična liberalna priča, koja traži rad institucija i pravnu državu. Ranije sam govorio da ne može ništa dobro nastati iz toga kada liberali posegnu za radikalnim i levičarskim metodama, a da su im ciljevi ostali nepromenjeni, oni će mozda imati podrsku studenata i omladine, ali to je nedovoljno da se ruši bilo kakva ozbiljna vlast. Umesto toga, može samo da se produkuje haos i stvara nekakav privid da je vlast na izmaku snage, a niko i ne pomišlja da vlast možda zbija redove i da priprema "napad" onda kada se ljudi najmanje nadaju. Izgleda je postalo očigledno da će najveći tragičari ovih protesta biti studenti i njihovi profesori. Ne treba zaboraviti da državni instituti i dalje rade, a tamo se danas stvara novac i to putem projekata od kojih i država ima koristi, to niti je stalo niti će stati, stvoren je samo privid da je obrazovanje u haosu, a zapravo je u haosu samo onaj „neproduktivni“ deo, koji državu verovatno više i ne zanima. A na kraju će sve doći na naplatu, a ko će tu izvući najdeblji kraj mislim da se već sada može sagledati. Ja ne bih isključio ni tu mogućnost da je reč o nekakvoj vrsti "društvenog ekperimenta" na poluperiferiji neoliberalnog kapitalizma, kako se u budućnosti osloboditi univerzitetskih i školskih institucija koje privremeno još obavljaju nekakvu disciplinsku ulogu unutar neoliberalnog kapitalizma, pri čemu njihov stvarni značaj opada, i opadaće sve više upotrebom savremenih tehnologija i veštačke inteligencije. Znajući kako stvari stoje ja bih i tu mogućnost uzeo u obzir. U svakom slučaju, ove blokade se najmanje tiču onih koji ih sprovode, a to su pre svih mladi i studenti. Pre ili kasnije to će svima postati jasno.