Mašina-proteza i mašinski spojevi

Srpska kinematografija pristupa ratu u Hrvatskoj i Bosni kao građanskom ratu, u kom su zvertva i ratni zločini vršeni sa svih strana. Interesantno je da se retko pojavljuju filmovi u kojima se prikazuju masovne egzekucije ratnih zatvorenika ili civila, čak i film Turneja teži relativno nepristrasnom prikazu ponašanja vojnika na frontu, bez obzira kojoj strani da pripadaju, a posebno je interesantan monolog koji u jednom trenutku izgovara hirurg JNA (Svetozar Cvetković): (...) “i uopšte ovaj rat je pomalo u svemu iracionalan. Pre svega, ovde ratuju isti ljudi, govore istim jezikom, oni imaju isti mentalitet i ista osećanja. Ne razlikuju se ni po čemu. Razmišljao sam koliko bi bilo teško da se snimi film o jednom ovakvom ratu, pre svega kostimografski, a i ostalo. U pravom ratnom filmu dve strane se razlikuju, na prvi pogled, ne samo po izgledu nego i po ponašanju. A ovi ovde svi isti, isti...Srbi, Hrvati, s druge strane, Muslimani, sve su to potpuno identični ljudi: jedan narod.“ Upravo

Dakle, o kakvom se zaokretu ovde radi? Na primeru „praške škole“ više je nego očigledno da se nešto bitno menja u društvu. Tako je Paskaljević snimio film posvećena religijskoj tematici i nasilnoj kolektivizaciji: Vreme čuda (1989). U tom periodu Marković je snimio Već viđeno (1987), film koji govori o psihičkim poremećajima jednog srednjoškolskog profesora, kao traumama iz detinjstva, a koje su nastale kao posledica nasilja pretrpljenog tokom perioda posleratne kolektivizacije. Karanović je tada snimio izuzetno kritičan film za svoje doba (Zasada bez dobrog naslova, 1987), a koji obrađuje temu nesretne ljubavi između Srbina i Albanke na Kosovu i Metohiji, ali takođe prikazuje patrijarhalne obrasce koji deluju protiv zaljubljenih, kao i medijsku mašineriju koja manipuliše dokumentarnim sadržajem čineći mučnim njihov zajednički život. Rajko Grlić je snimio izvanredan film o propalom revolucionaru iz doba Oktobarske revolucije (Čaruga, 1991), dok je Zafranović uradio dva izuzetno mračna