Mašina-proteza i mašinski spojevi

Za razliku od autorskog filma koji se kritički odnosi prema stvarnosti koju prikazuje, suština angažovanog filma jeste u tome da je istovremeno i menja. Na koji način angažovani film može da menja stvarnost? Angažovani film menja stvarnost na taj način što jača našu sposobnost sanjanja i tako nam omogućava da i sami delujemo u cilju onoga što sebi predstavljamo. Sa druge strane, propagandni film ima za cilj da umanji našu sposobnost sanjanja utoliko što mu je zadatak da prikaže stvarnost koja je već tu, odnosno, da ono što prezentuje predstavi kao da se već dogodilo. Istorija autorskog filma u mnogome se poklapa sa istorijom angažovanog filma, sve ono što je prethodno bilo rečeno o prvom važi i za drugi, jedino što ovde do izražaja dolazi upravo težnja angažovanog filma da menja stvarnost koju prikazuje. To je razlog zašto je razlika između angažovanog i autorskog filma mnogo manja nego što se na prvi pogled može činiti. Pitanje je naravno gde prestaje autorski, a započinje angažovan

Večeras se vodila interesantna internet debata između predstavnika različitih građanskih inicijativa (GKP – Grupa za koncepualnu politiku, Inicijativa ne davimo Beograd, Grupa građana) povodom pitanja „mogućnosti političkog organizovanja ljudi koji su se nakon pokretanja različitih inicijativa i rada u civilnom sektoru odlučili za izbornu politiku i mobilizaciju”. Takođe je bilo reči o nedavnom pozivu Borisa Tadića da se ujedini opozicija I sagledaju strategije političke borbe za nove predsedničke ili čak parlamentarne izbore. Reč je dakle o ljudima koji su se afirmisali prvenstveno u lokalnim strategijama borbe protiv vlasti, uglavnom na gradskom nivou, u pokušaju da se javna dobra zaštite od pogubnih državnih strategija – koje privatizuje javno dobro ili ga pretvaraju u nekih oblik javno-privatnog partnerstva. Ali generalno, najviše je reči bilo o depolitizacije političkog, pri čemu se zaboravlja da depolitizaciju nije sproveo Vučić, nego neoliberalni kapitalizam, a Vučić je samo jed

Kada govorimo o kulturi nekog naroda onda je reč o njegovim kulturnim institucijama i svrhama koje one imaju unutar nacionalnog tela i državnog mehanizma. Uobičajeno stanovište jeste to da je Crkvu u doba Starog režima bilo potrebno zameniti kulturnim institucijama iz doba Revolucije. Mada i tu naravno postoji problem budući da je većina kulturnih insitucija (pozorišta, opere, muzeji, biblioteke itd.) stvorena već u doba monarhizma, stoga im je u doba revolucije bilo potrebno obezbediti nove društvene funkcije. Tako na mesto kraljevog lika obično dolazi veličanje nacionalnog bića i to se može nazvati ideološkom funkcijom kulturnih institucija u doba prevrata i pobede građanske klase (doba revolucija i kasnije). Kulturne institucije su trebale da obezbede stabilnost građanskog društva, društva zasnovanog na klasnim osnovama. Velike nacije svoju kulturnu hegemoniju koriste i u svrhu imperijalizma tokom XIX veka, a što stavlja u zavisnički položaj domorodačko stanovništvo Afrike, Azije i

Uveliko se slavi u Crnoj Gori ali ja izgleda nisam najbolje informisan o čemu se radi. Znam da su bili parlamentarni izbori i da je na njima – neki povlače istorijski i to nakon 30 godina – pobedila opozicija (u tome neki verovatno vide demokratske tendencije Crne Gore). Mada, koliko sam upoznat izgleda da je Milova Demokratska partija socijalista (DPS) osvojila najveći broj mandata (oko 35% glasova) ali joj to neće biti dovoljno za formiranje vlade, budući da opozicija ima mnogo bolji pregovarački potencijal, budući da su tri najveće opozicione stranke (Za budućnost Crne Gore – 32,5%, Koalicije Mir – 12,5% i Crno na bjelo – 5,5%) osvojile dovoljan broj mandata da mogu samostalno da formiraju vladu. Parlamentarni izbori su došli pomalo i u nevreme za partiju na vlasti, s obzirom da turistička sezona i nije najbolje prošla – korona je uzela svoj danak – dok je kampanja SPC i građana ostavila veoma značajnog traga u političkom životu – moguće da je upravo to mobilisalo tako veliku izlaz