POVODOM CRNE GORE - O MANJINSKIM I VEĆINSKIM KULTURAMA

Kada govorimo o kulturi nekog naroda onda je reč o njegovim kulturnim institucijama i svrhama koje one imaju unutar nacionalnog tela i državnog mehanizma. Uobičajeno stanovište jeste to da je Crkvu u doba Starog režima bilo potrebno zameniti kulturnim institucijama iz doba Revolucije. Mada i tu naravno postoji problem budući da je većina kulturnih insitucija (pozorišta, opere, muzeji, biblioteke itd.) stvorena već u doba monarhizma, stoga im je u doba revolucije bilo potrebno obezbediti nove društvene funkcije. Tako na mesto kraljevog lika obično dolazi veličanje nacionalnog bića i to se može nazvati ideološkom funkcijom kulturnih institucija u doba prevrata i pobede građanske klase (doba revolucija i kasnije). Kulturne institucije su trebale da obezbede stabilnost građanskog društva, društva zasnovanog na klasnim osnovama. Velike nacije svoju kulturnu hegemoniju koriste i u svrhu imperijalizma tokom XIX veka, a što stavlja u zavisnički položaj domorodačko stanovništvo Afrike, Azije i Amerike, a kasnije i Australije. Oslobađanje manjinskih od većinskih kultura odvija se tokom celog XX veka, iako mnoge ove zemlje i dalje ostaju pod jakim uticajem imperijalnih zemalja. Sličan proces dešava se i na našim prostorima. Tokom XIX veka i ranije ovi prostori su bili omeđeni dvema velikim imperijama: Austro-ugarskom rimo-katoličkom kulturom na zapadu i severu i Osmanskom kulturom na Jugu. Sa istoka se širio uticaj Carske rusije. Oslobađanje ovih prostora od kulturne hegemonije velikih imperija imalo je za posledicu jačanje kulturnog uticaja dva naroda: Srpskog i Hrvatskog. Sukob ova dva naroda učestao je još iz doba Austro-ugarske imperije, a slobodarskim težnjama nacionalnih kultura obično su se suprostavljali interesi drugih naroda koji su podržavali monarhiju, zbog čega su zadobijali povlašćeni status i kulturnu autonomiju. Ideja zajedničkog života različitih naroda na ovim prostorima mogla je poteći samo iz jedne imperije u kojoj su ovi narodi već živeli zajedno, a to je bila upravo Austro-ugarska. Naravno, postojale su i tendencije koje su poticale od većinskih kultura i koje su insistirale na nekakvih nacionalnim osobenostima svakog od naroda, veličajući vlastitu prošlost i istorijske korene. Mogućnost autohtonog saživota omogućilo je stvaranje zajedničkog jezika, ali i tu su postojala svojatanja po pitanju porekla, iako su se elite pojedinih naroda često zgražavale njegovog pučkog porekla. Sam jezik je preuzet od običnog naroda – a njegova seljačka prošlost ima malo zajedničkog sa svešteničkom i vladajućom elitom – koji su, kao što je bio slučaj i kod većine evropskih država, govorili jezikom nerazumljivim za običan narod. Ipak, se većinska kultura pozivala na istoriju svešteničke i vojne elite, a ne na život ubogog seljaka, kojima je život pod osvajačima (Osmanlijama) često lakše padao – o čemu svedoči i masovni prelazak ljudi na Islam u tome periodu – (usled čega su se dobijale brojne povlastice). Budući da je u samom početku nacionalno pitanje bilo vezano za veru – otuda se gubitak vere smatrao i gubitkom nacionalnog bića. U doba velikih imperijala (Austro-ugarske, Otomanske, Ruske itd.) određena veroispovest je aristokratiji – ali i građanskoj klasi koja je u početku kupovala titule – garantovala učešće u kulturnim institucijama, odakle su proizilazile društvene povlastice (oslobađanje od mnogih feudalnih nameta). To je razlog zašto su mnoge aristokrate zanemarivali nacionalno biće – diskutabilno je da li je ono u tome trenutku i postojalo – i prihvatale tuđu veroispovest. Na taj način se verskoj i vojnoj eliti omogućavalo učestvovanje u kulturnim institucijama monarhije. U početku je tome pribegavala i poslovna elita – kupovinom titula – ali kako je sukob između kralja i građanskog staleža jačao tako je i kupovana titula bila sve teža. To je često bio i nesiguran posao, jer je kralj u nedostatku novca često znao da poništi sopstvene ukaze o dodeli titula, a to je značilo da proces dokazivanja aristokratskog porekla kreće iz početka. Nakon Francuske revolucije stvari se bitno menjaju, umesto vere sada prevlast dobija nacionalno poreklo, a ono se utvrđuje zakonski utvrđenim putem. To sad znači da neko može izražavati naciju nezavisno od religijskih ubeđenja. Od sada kultura nekog naroda izvire iz njegovog nacionalnog bića, što znači da učešće u kulturnim institucijama, a samim tim i institucijama države, zavisi isključivo od nacionalnog porekla. Danas se to svodi na pismenu potvrdu o državljanstvu, nezavisno od nacionalne pripadnosti. Međutim još u nekim zemljama ljudi se svojataju prema nacionalnoj pripadnosti, bez obzira što imaju potvrdu o državljanstvu, i to zaista predstavlja ozbiljan problem. Da ne govorimo o tome koliko je onih koji i dalje poistovećuju veroispovest i nacionalnu pripadnost iako za tim danas apsolutno nema nikakve potrebe. To je razlog zašto neki govore o zakasnelim nacijama, budući da se tamo nacionalno pitanje često brka sa nacionalizmom i šovinizmom. Otuda nastaju problemi na ovim prostorima, budući da dominantne nacije (Srbi i Hrvati) nikako da se odreknu svojih imperijalnih pretenzija. Otuda i nedostatak kulturnih institucija među Bošnjacima, Crnogorcima i Makedoncima, budući da se oni smatraju samo izdancima jednog od ova dva naroda (Srpskog i Hrvatskog). Otuda problem manjinske i većinske kulture ovde više nije pitanje jezika, jer je očigledno da svi govore istim jezikom, nego nedostatka kulturnih institucija unutar kojih će se i ostali narodi prepoznavati, kao što se prepoznaju i ova dva dominantna naroda. Veroispovest je poslednja instanca kojoj se u ovom trenutku treba obraćati, ali nekima deluje nužna, u nedostatku kulturnih institucija. A nedostatak kulturnih institucija na ovim prostorima svedoči o našoj permanentnoj koloniziranosti od strane neoliberalnog kapitalizma, koji više nema potrebe za njima, jer se stalna kontrola populacije odvija putem državnog mehanizma i u saradnji sa naukom i tehnologijom koje su postale ideološka zamena za religiju. I tu nam nekakva pozivanja na religiju više ne mogu pomoći