Mašina-proteza i mašinski spojevi

Još uvek se nosim sa problemom humanističke predstave i nikako da ga rešim. Zapravo, nisam siguran ni da pravo rešenje postoji. Šta je zapravo ta humanistička predstava? Nesumljivo da čovek nije bilo kakvo biće. U tom smislu on predstavlja povlašćenu vrstu bića, biće koje istovremeno mora sebe da determiniše i to ne samo kada je u pitanju on sam, nego i kada su u pitanju druga bića. Ali da li čovek samo imenuje bića? U tom smislu on zaista predstavlja nekakvog arhitektu koji gradi beskonačnu katedralu pojmova, kako bi to Niče rekao. Istovremeno, čovek je i socijalno biće, biće koje može da opstane samo u nekakvoj ljudskoj zajednici, kao zon politikon. Sa druge strane, postoji i taj moderan koncept države i ljudskih prava, prema kome je država dužna da štiti određeni korpus ljudskih prava i sloboda, a sve sa ciljem da bi opravdala vlastito postojanje. U antici je država vezana za dobrobit zajednice, dok moderni pojam države polazi od pretpostavke o postojanju građanskog društva kao neka

Nedavno sam odgledao seriju „Poslednji od nas“ (The Last of as, 2023), reč je o prvoj sezoni izuzetno popularne serije koja se prikazuje na Netfliksu i HBOu, te bih dao nekakvu vrstu komentara. Radi se o ne tako tipičnom obliku serije priživljavanja, centralno mesto zauzimaju zombiji, ali je sada reč o nekakvom obliku gljivičnog oboljenja (bakterijskog porekla, a ne virusnog) koje je navodno mnogo opasnije od virusa, naročito u uslovima globalnog zagrevanja. U početku scenario je sličan kao kod vecine serija i filmova ovog žanra, klasnične osnove i gotovo najbolje, se još uvek mogu naći kod legendarnog Romera, ali onda se radnja komplikuje i već od druge epizode počinje da podseća na nekakvog Stalkera (koji u pojedinim trenucima igra ulogu i Pobesnelog Maksa) koji luta apokaliptičnim predelima SAD, pri čemu sreće različite ljude i različite oblike ili bar pokušaje, društvenog organizovanja (od razbojničkih bandi i švercera raznih fela do religioznih i socijalističkih komuna), a sve to