O HUMANISTIČKOJ PREDSTAVI III

Još uvek se nosim sa problemom humanističke predstave i nikako da ga rešim. Zapravo, nisam siguran ni da pravo rešenje postoji. Šta je zapravo ta humanistička predstava? Nesumljivo da čovek nije bilo kakvo biće. U tom smislu on predstavlja povlašćenu vrstu bića, biće koje istovremeno mora sebe da determiniše i to ne samo kada je u pitanju on sam, nego i kada su u pitanju druga bića. Ali da li čovek samo imenuje bića? U tom smislu on zaista predstavlja nekakvog arhitektu koji gradi beskonačnu katedralu pojmova, kako bi to Niče rekao. Istovremeno, čovek je i socijalno biće, biće koje može da opstane samo u nekakvoj ljudskoj zajednici, kao zon politikon. Sa druge strane, postoji i taj moderan koncept države i ljudskih prava, prema kome je država dužna da štiti određeni korpus ljudskih prava i sloboda, a sve sa ciljem da bi opravdala vlastito postojanje. U antici je država vezana za dobrobit zajednice, dok moderni pojam države polazi od pretpostavke o postojanju građanskog društva kao nekakve tržišne utakmice, u kojoj država ima cilj da svima obezbedi ista pravila (fer borbu). Isto tako se antički pojam humanizma razlikuje od modernog pojma, pri čemu u antici čovek je pre svega političko biće, biće koje teži dobru zajednice, dok se moderan pojam politike usko vezuje za domen vlasti, odnosno, za ono što se naziva režim upravljanja. Utoliko i moderan pojam humanizma podrazumeva upravljanje i zaštitu prvenstveno nekakvih „prirodnih prava“, koja čoveku po rođenju pripadaju. To se uslovno svodi i na zahtev za postojanjem nekakvih „prirodnih potreba“, a ne samo prirodnih prava i sloboda. Moderan koncept humanizma polazi od pretpostavke da je čovek nekakva vrsta živog bića, koja mora da uživa zaštitu države u pogledu prava i sloboda. Međutim, da bi država uopšte mogla da zaštiti ljudska prava ona prvenstveno mora da neprestano interveniše u polju zdravlja (života). To znači da je moderna politika od svoga osnivanja bila i biopolitika. Upravljanje, birokratija je tako sastavni deo modernog koncepta vlasti. To je razlog zašto politika, upravljanje i birokratija u moderno doba postaju gotovo identični pojmovi. Masovno društvo je ustrojeno prema nekakvim formalnim pravilima i to na dva načina: pravila su formalna u smislu da su univerzalna (odnose se na pojedince gotovo na identičan način), pravila i sama formiraju (obrazuju) ono na čega se primenjuju. To znači da u moderno vreme svako mora da ima nekakav formalan status po kom se razlikuje od drugih. Reč je o nekakvom formalnom identitetu koji je prepoznatljiv mehanizmima vlasti, odnosno, sam mehanizam vlasti ga formira u smislu bolje i efikasnije kontrole. Masovna društva – poput Rimskog carstva – su postojala i u antičko doba, ali način njihove organizacije bio je zasnovan na militantnim principima. I kao što je robovlasništvo bilo dominantan model na drušvenom polju, tako je vojna disciplina dominarala u državnom aparatu. To nikako ne znači da je samo društveno polje bilo ustrojeno na disciplinarnim mehanizmima, naprotiv, to se odnosilo samo na vladajuću elitu koja je princip vladanja sobom, kao jedan od osnovnih disciplinskih mehanizama Antike, utkala u same osnove politike. Tako već kod Platona i Aristotela možemo sresti formulaciju da je staranje o sebi, tj. sposobnost da se vlada (upravlja) sobom, pretpostavka za upravlanje drugima. To je razlog zašto je za antička društva etika prethodnila politici, kao nekakva priprema disciplina koja sopstvo tek treba da izgradi na principu upravljanja. Tek hrišćanstvo uvodi momenat upravljanja za drugog ili brigu za drugog (pastoralna moć) kao osnov celokupne politike. Sveštenik upravlja na način pastira, a to znači da on brine za dobrobit onih kojima upravlja. Na taj način staranje o sebi postaje sastavni deo hrišćanskog viđenja politike. Hrišćansko okretanje od ovozemaljskog sveta za posledicu je imalo uvođenje jednog disciplinarnog modela sopstva preme kome je svako obavezan da radi na sebi radi sopstvenog spasenja. U rano doba hrišćanstvo se nije mnogo razlikovalo od mnogobožačkog sveta, osim što je izgradilo jednu društvenu zajednicu na porodičnim vrednostima u kojoj su svi, bez obzira na poreklo, rasu i pol bili jednaki (braća i sestre). U tome je verovatno ležao i razlog ogromne popularnosti hrišćanstva, kako među aristokratijom, tako još više među nižim staležima i robovima. U početku, hrišćanstvo se i zasnivalo na toj zajednici jednakih koji prenose „dobru vest“ (jevanđelje) o spasenju čovečanstva. Međutim, ubrzo se među hrišćanima, kao i u svakoj spontanoj zajednici, javljaju brojne struje koje prete da hrišćanstvo odvedu na sasvim različite strane. Tada nastaje borba za pravu veru, a kao posledica toga dolazi do isključivanja brojnih struja, proglašenih za jeretike. U tom periodu se crkvena organizacija gradi po uzoru na rimsku državu, a u trenutku kada hrišćanstvo postaje i zvanična državna religija, ono preuzima i državna obeležja (odežda, način služenja liturgije, preimenovanje paganskih rituala i sl.). Jedan od novih izazova sa kojima se hrišćanstvo suočava padom Rimskog carstva jeste monaška praksa. U jednom trenutku monaška praksa postaje izuzetno popularna pojava, a pojedinci napuštaju gradove i odlaze u pustinje gde se posvećuju asketskom životu (celibat i vegeterijska ishrana). Otada se Crkva prepušta zadatku da od ovih usamljenika napravi jedinstven i moćan državni aparat, stvarajući monaške redove širom uništenog Carstva. Na taj način je hrišćanstvo podeljeno na dva dela: prvi deo je bio posvećen stvaranju društvene zajednice po uzoru na porodicu, a drugi deo se odnosi na asketske prakse pojedinca koje njemu treba da obezbede lično spasenje. Ali, sada drugi momenat jača i postaje odlučujuća stavka i prilikom izbora svešteničke hijerarhije: što znači da sada sve veći broj vladajuće svešteničke elite dolazi upravo iz monaških redova, a što postepeno utiče i na samu organizaciju Crkve koja se i sama ravna prema ovim kriterijumima. Neki od savremenih istoričara upravo monaške redove ističu kao jedne od pokretača evropskog napretka u doba tzv. „srednjevekovne renesanse“ (od X do XIII veka). To je vreme pronalaska gvozdenog pluga i velikog krčenja srednjevekovnih šuma, u čemu su prednjačili upravo monaški redovi. Ali to je isto tako vreme pojave jeresi, uvođenja ispovedaonice i dnevnog nadzora u parohijama, kao i pojave čistilista, kao i specifične figure djavola, koja će od sada postati neka vrsta dežurnog krivca za sve nedaće u svetu. To je takođe i doba pojave inkvizicionog suda i vreme progona veštica, iako će lov na veštice naročito biti pojačan sa nastankom protestantskog pokreta, i to posebno među protestantskim vernicima. Na koji način su svi ovi događaji povezani sa humanističkom predstavom? Ne treba zaboraviti da je to i doba nastanka humanističkog pokreta, koji u skladu sa renesansnim vrednostima ističe potrebu za celovitom i jedinstvenom ličnošću. Renesansni čovek je raznovrstan u delatnostima, interesovanjima i ubeđenjima. On je neka mešavina kosmopolite, renesansnog umetnika i samodidakta. Humanističko doba još uvek ne poznaje razliku između naučnika i alhemičara, budući da je renesansni čovek od svega toga po malo. Barok će sa sobom tek doneti ovu razliku, kao i potrebu da se umetnici i naučnici, jednom reči ljudi od pera, obrazovani ljudi (intelektualci) zaposle unutar države i to kao savetnici, ali i saveznici vlasti (monarha). Ta nova elita ljudi od pera, koji će i sami verovati da znanje oplemenjuje i poboljšava čoveka, nazvaće sebe prosvetiteljima. Oni će verovati u prirodnu religiju, koja je u osnovi religija naučnika XVIII veka, individua odgovornih za svoju sudbinu, i pojedinaca spremnih da odgovaraju za vlastite postupke. Na prosvetiteljstvu je zasnovana ideja da društvom treba da upravljaju formalna pravila koja važe za sve na isti način. Ta ideja je zaživela tek sredinom XIX veka, kada se i formalno obrazuje nauka koja treba da vodi računa o pobošanju društva, kao i da niveliše sve negativne posledice društvenih revolucija, jednom reči, nauka reda, sociologija. Možemo ići toliko daleko i tvrditi da njene posledice i danas osećamo, naročito sada kada nam se kibernetika nameće kao jedini opravdan način delovanja, a ljudi se posmatraju kao informatičke mašine čiji se softveri vremenom moraju usavršiti (abgrejdovati). To je ono što se danas naziva idejom neprestanog rada na sebi i permanentnog poboljšanja vlastitih kompetencija, budući da se i sam čovek pojavljuje kao vrsta kapitala koja se investira sa nekom svrhom, i to posebno da bi poboljšao svoj socijalni, kognitivni ili internet status.