Mašina-proteza i mašinski spojevi

Mnogo je ovih dana bilo priče o porazima levice na nedavnim parlamentarnim i predsedničkim izborima, u Velikoj Britaniji i Hrvatskoj. Zapravo, u Hrvatskoj izbori još nisu gotovi, predstoji još jedan krug (koje će verovatno dobiti nova-stara predsednica Kolinda Gabar Kitarović), ali je poraz levice više nego očigledan. Naravno, kao i uvek i ovde su mišljenja podeljena. „Mnogi“ brane hrabrost Katarine Peović da u kampanji za pretsedničke izbore otvoreno izađe sa internalističkim idejama, zagovarajući socijalističke i komunističke vrednosti, nasuprot otvorenog šovinizma najvećih pretendenata na mesto predsednika, Milanovića, Kolinde i Škore, koji su ujedno i dobili najveći broj glasova. Kad kažemo mnogi tu se zapravo misli na mnoge pod navodnicima, jer je zapravo reč o malobrojnoj kulturnoj eliti, NGO organizacijama, alternativnim udruženjima i drugim organizacijama slično tipa, pretežno levičarski orjentisane, čiji predstavnici generalno i sami potiču iz redova više, ako ne i visoke sred

Ljudi ne shvataju, a ne shvataju zato što upadaju u idealističke greške: članstvo laburista i njihovi simpatizeri listom su bili i jesu za ostanak u EU. To nisu srednjeklasni levičarski intelektualci, NGO (ovi su ubedljiva manjina) i slično, već su to radnici i to mahom - blago govoreći - rezignirani radnici koji su žrtve deindustrijalizacije i tačerske i blerističke politike. Nisu ti ljudi budale ispranog mozga o EU, kao naši liberali i NGO-ovci, nego im je jasno koja je njihova alternativa u britanskom društvu u slučaju izlaska iz EU, a to znači i privatizacija javnih službi i gubitke poslova i smanjenja plata (ili njihove realne vrednosti) i veće cene proizvoda i usluga iz EU i još gori položaju u Transatlansom trgovinskom sporazumu i u Transpacifičkom, nego što je bio u EU (tako da razmaženi i kmezavi engleski radnici imaju daleko bolji pregled njihovih realnih odnosa, nego drčni analitičari sa Balkana, koji ne pripadaju niti jednoj organizaciji, osim vlastitim kružocima i blogovi

Ponekad razmišljao o tome da, kada je televizija u pitanju, ipak tu postoje nekakve šeme i izbori, ono što se zove „politika firme“, što znači da neke televizije prosto poštuju programsku šemu u skladu sa nekakvim „medijskim profilom“ ili kako to već da se zove i odoka treba da znači nekakvu „medijsku prepoznatljivost“ a samim tim se cilja i na odabranu publiku. Jer televizije danas zavisi od gledanosti, a što znači da je televizijski biznis u potpunosti podređen nekakvom tržištu i njegovim zakonitostima, mada to i nema toliko veze sa zakonima tržišta koliko sa političkom korektnošću medija, odnosno, prostim računom koliko neko učestvuje u programu, gledanost je bitna jer prodaje reklame na televiziji, koje verovatno niko živi ne gleda od kada je izmišljen daljinski, ali to je prokletstvo televizije. Televizija živi od reklama, iako reklame niko živi ne gleda, ali je njima i dalje stalo da svoje proizvode predstave putem televizije, ili kako god. Ali dobro, ima i onih reklama koje pod

Ponekad razmišljam šta bi se desilo sa televizijom kada bi se ona oslobodila klasičnih klišea? Da li bi se pretvorila u nekakav drugi medijum ili bi se naprosto ugasila, nestala? Teško je o tome govoriti danas. U suštini kao što jezik ne može bez gramatike, tako ni televizija ne može bez klišea. Pre svega, televizija ne bi mogla da opstane bez prepoznatljivosti, a upravo klišeji to omogućavaju. O čemu nam to govori? Klasični televizijski program se i sam sastoji od mnoštva klišea: kvizova, informativnog i serijskog programa (sitkom, sapunica itd.), zabavnog (toklšou emisije, rijaliti itd.) i dokumentarnog sadaržaja (reportaže). Ovde se ne radi samo o tome da je televizijski progam sam po sebi šabloniziran, zapravo, njegova šabloniziranost proizilazi iz potrebe televizije da ostavi utisak „prepoznatljivosti“ koji je jako bitan za televizijsku publiku. Televizija se u osnovi svodi na zabavni medij, a kako je suština da zabavi publiku od televizije se i očekuje da barata uglavnom poznatim