OD SUMRAKA DO SVITANJA

Mnogo je ovih dana bilo priče o porazima levice na nedavnim parlamentarnim i predsedničkim izborima, u Velikoj Britaniji i Hrvatskoj. Zapravo, u Hrvatskoj izbori još nisu gotovi, predstoji još jedan krug (koje će verovatno dobiti nova-stara predsednica Kolinda Gabar Kitarović), ali je poraz levice više nego očigledan. Naravno, kao i uvek i ovde su mišljenja podeljena. „Mnogi“ brane hrabrost Katarine Peović da u kampanji za pretsedničke izbore otvoreno izađe sa internalističkim idejama, zagovarajući socijalističke i komunističke vrednosti, nasuprot otvorenog šovinizma najvećih pretendenata na mesto predsednika, Milanovića, Kolinde i Škore, koji su ujedno i dobili najveći broj glasova. Kad kažemo mnogi tu se zapravo misli na mnoge pod navodnicima, jer je zapravo reč o malobrojnoj kulturnoj eliti, NGO organizacijama, alternativnim udruženjima i drugim organizacijama slično tipa, pretežno levičarski orjentisane, čiji predstavnici generalno i sami potiču iz redova više, ako ne i visoke srednje klase. Naravno, ima i onih koji upravo to prebacuju Katarini Peović kao nedostatak, nesposobnost da se internacionalnom pričom probije oklop nacionalističke ideologije, koji je decenijama unazad proizvođen upravo u redovima najsiromašnije i najpotlačenije populacije. Istini za volju, ideologija internacionalizma i jugoslovenstva u mnogome je živa kod predstavnika urbane populacije srednje klase, reč je uglavnom o ljudima koji su sredinom osamdesetih prošlog veka uživali povlastice Jugoslovenskog socijalizma dok se on otvarao slobodnom tržištu, a čega su posledice bile i slobodna kulturna razmena među kulturnom elitom velikih gradova bivše Jugoslavije (Beograda, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Skoplja itd.). Na to se sada nadovezuju klasične tekovine socijalizma: društvena svojina, besplatno školstvo, zdravstvo, stanovanje i dr. Sve to čini ideološki korpus predstavnika urbanih srednjih klasa čiji se položaj, tokom perioda tranzicije, veoma pogoršao i koji sada zadovoljenje pronalaze u nekakvoj imaginarnoj sferi (povratkom u prošlost) zaboravljajući da se Jugoslovenski socijalizam zasnivao i na ogromnoj vojci radne snage, od koje sada nije ostalo gotovo ništa, budući da su deindustrijalizacija, privatizacija javnog zemljišta i privatno preduzetništvo učinili da ona gotovo nestane, odnosno, da se od fabričkog radnika stvori privatni preduzetnik, bilo da je reč o ponovnom povratku agrarnoj proizvodnji ili nekom drugom sitnom biznizu iz svere usluga (taksisti, adepteri stanova, vozači kamiona, uslužni mesari itd.) i bezbednosti. Sve to naravno nije moguće sprovesti bez pomoći države, koje ne samo da daje supvencije za određene delatnosti nego isto tako često zahteva i lojalnost, posebno kada dođe vreme izbora. U tom smislu ideološki oklop je prilično jak jer on je osim reči zahteva i nekakve praktične radnje koje treba da manifestuju lojalnost, otuda proizilazi da su ljudi danas u regionu sve više upućeni na državu kao na glavnog i jedinog poslodavca, koji nam obezbeđuje poslove i istovremeno svakog od nas pretvara u nekakvu čvorišnu tačku u kojoj se kristalizuje društvena moć. Na taj način svako od nas učestvuje u mehanizmu države, odnosno, mehanizmu podređivanja, koji je izgubio ideološki karakter samo utoliko što više ideje nisu sredstvo podređivanja, ali zato to predstavljaju drugi napredni mehanizmi, poput sistema za nadzor informacija i telekomunikacija. To je problem koji levica nije uspela da reši još od pojave tačerizma u Velikoj Britaniji, a dodatnu komplikaciju daje rešenje Homeinija tokom konzervativne revolucije u Iranu, koje je kombinacijom desničarskih i levičarskih snaga uspelo da stvori nekakav oblik nacionalnog jedinstva, i upravo to je ono što današnji političari koriste, naročito nakon depolitizacije politike i nedostatka legitimiteta demokratskog parlamentarizma. To je razlog dolaska na vlast brojnih političkih avanturista, bilo da je reč o Ukrajini, Mađarskoj, SAD-u, Velikoj Britaniji ili Srbiji. I o tome možda na najbolji način govori izuzetno popularni film u poslednje vreme Džoker. Ako malo bolje sagledamo suštinu ovog filma, ovde nije reč ni o kakvoj spontanoj revoluciji, naprotiv, reč je o kontrarevoluciji koja se dešava svakog trenutka i u svakom od nas, pre ili kasnije svako od nas dobija mogućnost da bude čvorišna tačka u mehanizmu državne moći i samo je pitanje vreme kada ćemo i sami pristati na tako nešto. Film Džoker je priča o liku koji odbija da prihvati takvu mogućnost, ali ga sistem kranjim merama primorava da ona na kraju svoje „ludilo“ shvati kao prirodnu pojavu, i čak kao izuzetan talenat, i upravo to je ono što u početku biva samo sredstvo za samoodbranu, i zbog čega njegova popularnost raste među običnim građanima, da bi na kraju kolminiralo totalnim terorom koji uključuje i razmere nekakve socijalne revolucije. Ali suštinski čvorišta moći se ne razbijaju, naprotiv, ona postaju povod za nova podređivanja, ovog puta sprovedana upravo sa pozicije lika koji je u početku bio uzor emancipacije. Stvar je u tome da se emancipacija traži na pogrešnom mestu, a univerzalnost Džokerovog lika nije u njegovom usponu ka slavi i priznanju, naprotiv, njegova univerzalnost jeste upravo u patnji koju prolazi zajedno sa drugim građanima Gotoma, koji su kivni na vlast i na njihove mere štednje, ali istovremeno nisu u stanju ništa da poprave po tom pitanju, jer su dovedeni u poziciju da ništa ne zavisi od njih. Uspon Džokerovog lika je sličan usponu Trampa ili nekog drugog političara-avanturiste. Kao Džoker i Tramp je stekao popularnost putem medijskog spektakla (tokl-šoua, rijalitija), a održavao se populizmom, od krajnjeg desničarskog šovinizma, rasizma i seksizma, do nekakvih levicarskih poruka (zalaganje za novu industrijalizaciju i uspon američke privrede, uvođenje taksi EU itd.). Očigledno da je ovde proglem kako da levica nađe put do novih glasača, upravo onima kojima se obraća, a to su siromašnji i potlačeni u svakom smislu. To nisu uspeli Laburisti u Engleskoj, a neralno je bilo očekivati da će to postići i Katarina Peović. Možda je u svemu tome potrebna i jedna revolucionarna strategija, koja će upravo savremenu državu proglasiti jednim od najvećih neprijatelja revolucije i borbu protiv države usmeriti generalno i kao borbu protiv vlasti čiji je cilj puki makijavelizam. Potrebno je razoriti upravo one uporišne i čvorišne tačke moći u kojima se moć sedimentira i kao takva prenosi putem novih oblika potčinjavanja. A protiv toga se treba boriti na svakom planu, kako političkom i ekonomskom tako još više onom kulturnom, jer moć je danas svuda pristutna budući i da je država sveobuhvatna. Levica bi o tome možda trebalo više da razmišlja osim što slično Ikarovoj sudbini, saseca krila svakom ko se iole vinuo do Sunca.