O STUDENTIMA I REKTORKI

Iskreno, gledao sam i gluplje režije, ali ni na ovu nisam naročito ponosan. Stvar je oko tog rektorata, upada studenata i svega ostalog. Razumem da se bar nekakav opravdan razlog desio, ali da studenti strajkuju zato sto nisu sigurni da im fakultet može garantovati ispravne diplome, to je baš jedno veliko čudo. Znam da će svi reći, nije baš dobro da sereš po opoziciji, tome se smeje i naš predsednik, ali mislim da je tužnija stvar što se tome smeje i cela Srbija, iako su ovde neki naviknuti na rijalitije, pa misle, čak i kad taj rijaliti ide malo preko televizije, a malo preko neta i drugih alternativniih medija, da se stvar savršeno razume, narocito, kad se još studenti i rektorka slože i stanu zajedno u odbranu istih ideala. O čemu pričamo. Ideala za šta, za koga, o čemu se ovde uopšte trabunja. Ideala diplome, zaslužene diplome, to je ideal kojim nama fakultet već trideset godina obećava nekakvo znanje, a na uštrb toga nam samo prodaje obećanja, tipa, dobra diploma bolja plata, bolja plata bolji životni standard itd... i tako trideset godina... i sad mi treba da se potresamo što su tamo neki omogućili akreditacije privatnih fakulteta, koji su na kraju napravili svinjarije jer su od pocetka bili u dosluhu s vlasti, a sad se neki čude otkud to... pitamo se i pritom ocekujumo šta... i naravno, opet naprednjaci nisu krivi za tu svinjariju, jednom i oni da se izvuku, nego upravo je vlast od dvehiljadite naovamo, one prethodne ne treba ni pominjati jer oni tek nisu marili ni za šta, stvorila uslove da se suština studiranja svede na dobijanje diplome, a diploma na što bolje socijalne pogodnosti itd... kažem sve je to istina, i zbog toga ljudi danas beže iz Srbije, to nije tema, ali jeste veliki problem. Zaista ne vidim kakav problem imaju studenti sa tim što neko lažira diplome, jer tim stvarima u uređenim državama treba da se bave službeni organi, to je kriminalna delatnost kao i svaka druga, ali bi za takvu akciju ljudi bar malo morali biti i obrazovani, tj, nije dovoljno da samo završe po neki kurs „dobrog slušanja i ćutovanja“ nego bi ipak morali voditi računa i o nekakvom kvalitetu. Ali dobro, eto studenti brinu za diplome, dok ministar policije ne brine ni za šta, diplomu je dobio na nekakvom kursu za "prvu pomoć" ili šta već, pri organizaciji slicnog tipa, jer tamo gde je ministar dobio diplomu, oni imaju akreditaciju samo za te neke kurseve, ali dobro, komedija do bola, naročito kada se uzme u obzir i problem znanja. Jer koliko sam ja shvatio ovde više ni studentima a ni rektorki nije stalo do znanja, bitno je da se dele diplome i da se za to znaju kriterijumi. Ali jadni su fakulteti koji su se sveli na davanje diploma, jer tamo gde se nešto daje ni kupovina ne izostaje, to smo mogli već ranije da naučimo kada su, u doba Starog režima, kupovali titule da bi zauzeli društveni status, zato i danas kupuju diplome ali previđaju jednu istorijsku podudarnost... takve stvari se najčešće dešavaju u doba raspadanja globalnog sistema, i umesto da se slavi tako nesto, rektorka i studenti proklinju takve stvari, jer valjda još malo treba da se zaradi na tome, na tom raspadanju sveopštih vrednosti, a naročito univerziteta, koji je već odavno postao glavna ispostava krupnom kapitalu, kada su u pitanju nove tehnologije i krupan kapital, finansijski i ostali sektori se osiguravaju, a mi, šta mi obični smrtnici imamo od toga... kad sa diplomom više ne može ni posla da se nađe... o čemu pričamo... ljudi danas dobijaju diplome za poslove kojih je deset puta manje nego što ih je bilo pre pet, deset ili dvadeset godina, a biće sve gora situacija (tačno je da nastaju i novi poslovi, ali oni su tek u razvoju i više imaju nekakav ogledni karakter, nego što stvarno mogu da zadovolje na duge staze, posebno kada se uzme u obzir fleksibilna tržišna logika, za koju je svaki posao samo privremena investicija)... jer kapital i fakultet imaju svoju štelu, a šta mi svi ostali tražimo tu, to više nije problem ni studenata ni rektorke... jer se oni ionako više ne bave vlastitim problemima nego rešavaju tuđe i time sebi čine verovatno magareću uslugu, mada, navodno, to još ne znamo... kao što više ne znamo ni kojom to progresijom propadamo, dok se šačica ljudi bogati na sveopštoj propasti... a o tome nemamo šta da kažemo, jer ne znamo ni za vlastitu eksploataciju, dotle smo dogurali, samosvesni ljudi...

O ŠABLONIMA U DOMAĆIM SERIJAMA

Uobičajeno je da se o šablonima misli kao o nekakvim prevaziđenim stvaralačkim formama. To ne mora uvek biti slučaj naročito kada su u pitanju film i televizija. Na filmu i televiziji sabloni stvaraju posebnu izražajnu formu tzv. filmski i televizijski jezik. Ne samo da govore u slikama šabloni ovde stvaraju izvesna značenja koja mogu postati predmet vrednosnog procenjivanja, kao i stvaranja novih vrednosti (ideološka funkcija televizije, filma). Upravo to je ono što nas ovde i zanima, kada su u pitanju nekakve domaće serije tj. serije vezane za nekakvu postjugoslovensku produkciju, šta god to značilo. Dakle u ovom tekstu bavićemo se sablonima domaćih serija i njihovom ideološkom upotrebom. Ono što nazivamo postjugoslovenska produkcija javlja se u periodu raspada jugoslovenske države i kasnije i povezano je za sve većim uticajem stranih produkcija na nacionalne kinematografije u regionu. Samim tim to znači da se dobrim delom i filmska slika gradi preuzimanjem šablona od stranih produkcija. Najdominantniju ulogu i ovde ima postmoderni Holivud, pri čemu naravno, kod nas su prilike dosta složenije, iako koristi jeftine lokacije za snimanje filmova, Holivud i dalje okleva kada je u pitanju produkcijska priča, budući da je reč o jednom prilično ograničenom filmskom tržištu, za razliku od filmova koji učestvuju na svetskom tržištu (dobar primer su studiji u Kini, Koreji, Novom Zelandu) i koji se, iako su deo naciolne produkcije, koriste globalnom deistributerskom mrežom potmodernog Holivuda. Utoliko sa nekakvim filmom-sveta još treba da sačekamo, iako postoje prilično jasne tendecije koje idu u tom pravcu (filmovi kao sto su Mali Budo, Jesen Samuraja itd.). Elem, ovom prilikom mi ćemo se orjentisati samo na serije, budući da ima već neko vreme da je televizijska produkcija (serijski program) kvalitetom nadjačala uticaj filma. Mi nećemo ovde govoriti o jednoj veoma interesantnoj temi – o uticaju stranih produkcija na domaću, kao i o potrebi lokalnih televizija da masovno uvoze skupu stranu produkciju, (u pitanju su hit serije: Prijatelji, Mućke, Seks i Grad, Istražitelji iz Majamija, Bekstvo iz zatvora, Igra prestola, Simsonovi, Saut Park, Porodičan čovek itd.) – nego će pre biti reči o ideološkim posledicama upotrebe klasičnih šablona. Npr. često se radnja serije odvija u nekakvom zajedničkom lokalu (što je nastalo po uzoru na Prijatelje ili Seranove ): reč je o brojnim serijama, manje ili više popularnim: Bitange i princeze, Zauvek susjedi, Lud, zbunjen, normalan, Ono kao ljubav, Lisice, Vratiće se rode, Sinđelići itd. Ovde se najčešće radi o nekakvoj srednjoj klasi, koja živi od nekakvog uslužnog biznisa, bilo da je u pitanju ugostiteljska delatnost (rad u kafiću) ili advokatska, glumačka ili lekarska delatnost, dok se ređe radi i o sitnim kriminalcima, probisvetima, malograđanštini raznih vrsta itd. U žiži interesovanja je često nesređeni ljubavni život i to kao proizvod nekakvog čistog hira, dok su materijalne okolnosti u drugom planu. Dakle, uglavnom se radi o serijama koje su nastale po uzoru na Seks i grad, a to su: Ono kao ljubav, Lisice, Na terapiji, Andrija i Anđelka, Žene sa Dedinja itd. Radi se o nekakvoj urbanoj srednjoj klasi koja se dvoumi oko pitanja izbora idealnog bračnog partnera, bračnih preljuba, raznolikih seksualnih odnosa i drugačijih seksualnih orjentacija itd. Često se predstavlja muškarac u krizi srednjih godina, kao i žena u klimaksu, ali i mladi ljudi koji lutaju u seksualnom izboru ili pri seksualnoj orjentaciji. Sve to na kraju pravi komičnu scenu – u maniru klasičnog sitkoma – bilo da stavovi likova odstupaju od nekakvog porodičnog idela gledalaca (Andrija i Anđelka, Lud, zbunjen, normalan itd.) bilo da porodičnu idilu kvari nekakav spoljašnji faktor (Sinđelići, Ono kao ljubav itd.). Centalno mesto oko koga se vrti komična situacija jeste problem seksualne orjentacije i prihvaćenog porodičnog ideala, koji u toj tranziciji od tradicionalne ka modernoj porodici često dobija komično-parodičnu formu. To je razlog zašto domaće serije sve više zauzimaju nekakvu središnju liniju između sitkoma i ljubavne sapunice. Dakako reč je o sledećim serijama: Istine i laži, Žene sa Dedinja, Na terapiji, Lisice itd. Reč je uvek o nekakvom otuđenom pojedincu koji rešenje svojih problema traži u razgovoru sa psihologom (Na terapiji, Andrija i Anđelka, Ono kao ljubav itd.), a primetan je i uticaj njuejdža. Taj tipičan nestana tradicionalne porodice danas se može sagledati i u sve većoj dominaciji rijaliti-šoua, gde otuđeni pojedina upravo kroz rijaliti dopunjava nedostatak tih tradicionalnih veza, naročito kada su u pitanju porodične svađe, čiji nedostatak sada popunjavaju rijaliti-sukobi. Otuda ljudi u rijalitima pronalaze zamenu za nedostatak tradicionalne porodice, budući da rijaliti-sukob nadomešta tradicionalnu porodičnu svađu i na taj način popunjava prazan prostor koji ostavlja savremeno društvo upravo odsustvom prisnih i porodičnih veza. Osim toga, rijaliti-igrači su dovoljno vremena prisutni na televiziji da gledaoci mogu da steknu nekakav osećaj bliskosti sa učesnicima i tako popune rupu koja nedostaje u porodičnom životu. Sličnu funkciju imaju i serije koje se vraćaju nekakvom porodičnom obrascu (Na granici, Sinđelići, Vratiće se rode itd.), obnavljajući tradicionalne porodične sukobe. Ideološki momenat je ovde prilično jasan, stvarnost na koju ukazuje ove serije je neoliberalini kapitalizam, čiju bedu i posledice ne vidimo na ekranu, osim u nekom sporadičnom obliku, uglavnom je tu reč o nekakvoj urbanističkoj politici (Žigosani u reketu, Vratiće se rode) ili nasilnoj modernizaciji sela (Vratiće se rode). Ali stvarnost sela je danas daleko od nekakve idilične predstave preduzetnika u ovoj seriji, koji od kriminalaca postaju proizvođači i trgovci zdrave hrane u nekakvoj porodičnoj seoskoj atmosferi i to kao veleposedni, što u neku ruku i jeste savremena sudbina sela, ali su benefiti za celo društvo otuda mnogo manji nego što ih ova serija prikazuje (mnogo ozbiljniji socijalni problemi slede upravo otuda: veleposednici smanjuju cene poljoprivrednih proizvoda i tako taraju ljude u gradove – u kojima nema dovoljno infrastrukturalnih uslova za njihov opstanak). Radi se o tome da stvarnost u serijama uglavnom odgovara nekakvoj socijalnoj strukturi srednje klase i da se ona na taj način podsmeva sama sebi, slepa, kao i uvek što je bila, za probleme radničke klase i drugih potlačenih.

SVAKOM SPEKTAKLU DOĐE KRAJ

Skoro da je gotovo Svetsko prvenstvo u košarci. Na stranu što nije bilo nekakvih velikih imena u američkoj reprezentaciji, Amarikanci nikada nisu bili u goroj poziciji (borba za 7 i 8 mesto), ipak je bilo dosta izjednačenih reprezentacija, bar nekih 8 do 10 ekipa je bez rezerve moglo da konkuriše reprezentacijama Španije i Argentine, koje su nema sumnje, itekako zaslužile da se nađu u finalu. Ipak, čini mi se da je ovog puta svetsko prvenstvo proteklo u senci lošeg suđenja. To dovodi do neverovatnog paradoksa, da će Spanija, koja igra najgrublju i najagresivniju košarku, završiti ovo prvenstvo mozda i sa najmanjim broje faulova, što je, priznaćete, za nepoverovati. Košarka je jedan od sportova koji je gotovo negledljiv kada sudije umešaju svoje prste i to naročito kada se služe dvostrukim aršinima: Nekima puštaju grubu igru, drugima sude svaki kontakt itd. Ne mislim ovde samo na utakmice naše reprezentacije (naročito kada su u pitanju utakmice protiv Italije i Španije), Srbija je igrala tako mlako da je borba za 5 i 6 mesto sasvim zadovoljavajući učinak ove reprezentacije, posebno ako se uzme u obzir nedostatak borbenosti i takmičarskog duha. Ne može se poreći kvalitet koji poseduje Srbija, ali kvalitet sam po sebi nije garancija ničega, naročito kada su neki došli kao velike En-Bi-Ej zvezde, a čini se da su neki od njih zaboravili kakva se košarka igra u Evroligi i da šuterski raspoložena ekipa može da se spusti i do dvadeset i više poena uz pomoć dobre i agresivne odbrane (setimo se samo kako je Makabi dobio Real Madrid, koji je te godine gotovo svaku utakmicu završavao sa sto i više poena, dok je Makabi jedva prelazio sedamdeset). Daleko da nije bilo lepih poteza na ovom Svetkom prvenstvu, ali čini se da su ekipe na vrhu prilično izjednačene i da se među njima vodi gotovo rovovska borba. Baš zbog toga doprinos sudija bi morao biti mnogo manji nego što stvarno jeste, jer oni ponekad donose odlučujuće odluke o tome koja će ikipa proći dalje (To se npr. desilo u polofinalu utakmice Španija – Australija, kada su sudije u dva navrata intervenisale i tako Španiji omogućile dva produžetka, što je bilo dovoljno da dobiju utakmicu budući da su Australijanske igrače već počeli hvatati grčevi (kako nisu imali „dugu klupu“ neki od njih su proveli i više od četrdeset minuta na terenu, a sve to im se na kraju osvetilo). Paradoksalno je što se sudije služe i tehnikom „vraćanja snimka“ ali im to nikako ne pomaže da izbegnu greške u odlučujućim trenucima, naročito kada se lomi rezultat, a često oduzima isuviše vremena, naročito kada se ti snimci unedogleg vraćaju u nekakvim apsudnim situacijama, a što suparničkim ekipama omogućava da „dodju do daha“ i uhvate rezultatski priključak. Da ne govorimo o tome kako se „pegla“ statistika, to mi je oduvek bilo apsurdno u kašarci, pa može da se ispostavi da ekipa koja igra „čistu“ odbranu dobija faulove samo zato da bi se do kraja izjednačila statistika, što nema nikakvog smisla, ali ostavlja utisak ravnopravnog suđenja. Da ne govorimo o taktici ranog izlaska iz bonusa čime se favorizuje ekipa koja ide na slobodna bacanja, a pritom joj se dopušta gruba odbrana, sa dosta kontakata i očiglednih faulova. Osim lošeg suđenja ovo Svetsko prvenstvo u košarci će ostati zapamćeno i po veoma ujednačenom kvalitetu ekipa, a što često vodi iscpljujućoj borbi na terenu i često dramatičnim odlukama u poslednjim trenucima (Italija-Novi Zeland, Francuska-SAD, Španija-Australija itd.). Iako su i dalje dominantne evropske ekipe očigledno je da se favorizuje brza igra, sa velikim brojem niskih igrača (pleja i bekova), što mnogo više podseća na En-Bi-Ej nego na evropski stil košarke. Ne treba napominjati da i na ovom svetskom prvenstvu prednost čine uglavnom En-Bi-Ej igrači, pored dominantne uloge pleja (Riki Rubio u Španiji, Patrik Mils u Australiji, Fakundo Kampaco u Argentini itd.). Ako se to sve uzme u obzir, iznenađuje da smo na kraju dogurali do borbe za 5, 6 mesto, budući da smo imali veoma visoku ekipu, koju su uglavnom činili plejmejkeri prosečnih mogućnosti (Jović i Micić) uz jednog nadprosečnog beka (Bogdanovića) i nekoliko nefunkcionalnih krilnih centara od kojih je Lučić koliko toliko opravdao očekivanja, za razliku od Gudurića, Simonovića i Birčevića koji nisu mogli da se sastave protiv Španije i Argentine. Nedostatak uigranosti se osetio upravo protiv jedne od najuigranijih ekipa na prvenstvu (Argentine) koja nam je održala čas košarke, naročito kada je u pitanju protok lopte, asistencije bez gledanja, ulazi sa spoljnih pozicija, igra iz pikenrola itd, a da ne spominjemo šuterske pozicije – previše često su ostajali sami na pozicijama za tri poena, sa koje gotovo da nisu promašivali. Moglo bi se reći da su jedino centri opravdali očekivanja – što je za očekivati s obzirom na drastičnu razliku u visini – iako nije jasno zašto nam je bilo potrebno da u ekipi imamo četiri centra, to je verovatno i razlog zašto neki od njih nisu dobijali dovoljno minutaže, dok nam je protiv bržih i nižih ekipa nedostajao veći doprinos bekova (sa kojima uvek kuburimo) i krilnih centara (koji se nisu ni videli na terenu, osim kod bi gubili loptu). Ne samo da nismo znali koja nam je osnovna petorka, nego se često nije znalo ni zašto neko započinje utakmicu ili ostaje na klupi. Pokušaj da se od centra (Jokića) napravi nekakav plej je neslavno propao čim smo ušli u igru sa jačim ekipama, a agresivnost u igri protivnika je Jokića često dovodila do granice isključenja (upravo to se desilo sa Špancima, iako je evidentno bilo i sa Italijanima, ali kao da niko o tome nije vodio računa). Kada se sve to uzme u obzir, treba da budemo sasvim zadovljni petim mestom, ukoliko danas dobijemo Češku, budući da smo gubili samo od ekipa koje će se boriti u finalu, i to nekako „nesretno“ i „trapavo“ kao da nismo imali ni dovoljno iskustva, iako je reč o veoma iskustnim igračima. Ali to je donekle i čar košarke, pre početka svi su očekivali nekakvu Litvaniju, Tursku ili Grčku u četvrtfinalu, to bi se možda i desilo da Turci nisu promašili ona nesretna slobodna bacanja protiv Amerikanaca, a ispostavilo se da su Argentinci i Australijanci, drugi su objektivno mnogo više zaslužili da igraju to finale od nas, zapravo mnogo opasnije ekipe i da igraju brzu i modernu košarku, košarku o kojoj mi za sada možemo još samo da sanjamo.

PONEŠTO O SVEMU I NIČEMU

Prošlo je još jedno leto za nama. Doduše još formalno je na snazi, deli ga nekoliko dana, ali nećemo biti formalisti. Mnogi od nas su bili na odmoru, bilo da su odlazili na letovanje, bilo da su uživali u hladu, ili hladu klime, što je gotovo ista stvar. U međuvremenu je počela nova sezona Premijer lige, a aktuelno je i Svetsko prvenstvo u košarci. Tako su prazan prosto politike ispunile kao i uvek čarke na nacionalnoj osnovi nama najbližih suseda, Hrvata i Albanaca, što je sve u jeku političke kampanje koja se sprema kako kod nas tako i u regionu. Ali ne bih sad o politici. Posebno ne o dnevnoj politici koja je kod nas odavno na stenbaju, gotovo nulti stepen politike. U engleskoj su i dalje čarke oko Bregzita, čak najava novih izbora, koji se u Italiji ipak nisu desili iako je desnica bila njihov glavni inicijator, dok u Brazilu gore prašume Amazona, a zabrinuta Evopa šalje utešne svote novca kako bi očuvala „pluća naše planete“ kao i poslednje ostatke nekakve autohtone plemenske kulture, koju i levica svesrdno brani od propadanja, zaboravljajući da je upravo usponu Zapada, a samim tim i dominaciji evropske kutlure planetom, prethodila velika pošumljavanja (koja su šume pretvarala u obradiva zemljišta koja su potom otimali od seljaka, pretvarajući ih u skitnice i beskućnike, a kasnije, razvojem industrijalizacije i u manuelne radnike) kao i uništvanja autohtonih plemenskih kultura u novom svetu (Latinskoj, Centralnoj i Severnoj Americi). Pri čemu, naravno, nije sasvim lako razlučiti o čemu se tu zaista radi, možda i nije reč o nekakvom licemerju evropskih naslednika, koji odbijaju da greške svojih predaka isprava tako što će dozvoliti nekakvu iole egalitarnu podelu svetkog bogatstva kao i prirodnih resursa i rezervi, umesto što morališu drugima, svesni valjda grešaka svojih predaka, ali ne i vlastitog konfora koji ih deli od čitavog jednog sveta bede koji vlada Afrikom, Azijom, Latinskom Amerikom itd. Sa druge strane, desnicarske snage koriste političku manipulaciju kako bi uslovljali upravljačku elitu Evrope i Sveta, bilo da se radi o požarima u Amazoniji, pregovorima oko Bregzita, interesima nacionalnih naftnih korporacija (Rusija) ili vojnim magnatima (SAD). Ali na stranu sa politikom, bilo je i nekih vedrih tema ovog leta. Osim što se nije desio ni jedan značajan fudbalski transfer koji smo potajno očekivali krajem avgusta, kad već premier liga nije donela ništa novo i dalje su Siti i Liverpul dva najozbiljnija konkurenta za titulu, pri čemu je Liverpulu ove godine uzeti titulu imperatin broj jedan kao i Sitiju osvojiti ligu šampiona, povrede Mesija i skrajnutost Ronalda i Neimara su doprinele tome da i fudbal zapadne u nekakvu zabokrečinu, nije bilo ni nekakvih značajnih lomovana na kulturnom i umetničkom planu. Tarantino je napravio nekakvu remiscenciju istorije Holivuda, u nekakvom maniru pastiš parodije – što je svakako vrhunac njegovog stvaračkog domenta – pri čemu ne mislim na film (nisam još stigao da ga pogledam) nego na sam stil, bar što se tiče filmske kritike – ili onog dela koji je uspeo da film odgleda do kraja. To ti je prokletstvo kad o kulturi izveštavaš iz trećeg sveta. Kao glavno označeno svih događaja kao katastrofa treći svet je i sam počeo pomalo da izveštava na način centra koji piše o svojoj periferiji. Jer po pitanju centra uvek je bitno da su katastrofe negde na periferiji, i da se one uvek dešavaju drugima, ne nama. Naravno, društvo rizika, kako ga je svojevremeno Bek nazvao, ima tu prednost da samu katastrofu prenosi u središte centra, tako da se i sam odnos periferije-centra pomalo gubi. To se dešava sa terorističkim napadima, ekološkom zagađenošću, upotrebom GMO hrane itd. No i dalje je to pitanje osiguranja od rizika i onih koji rizike preuzimaju na sopstvenu odgovornost, jer i nemaju drugog izbora. U svetu alternativa i dalje je kapitalizam jedina alternativa i to je razlog zašto je možda neizbežna katastrofa. Ili se ona već desila, kako na periferiji, tako i u centru kapitala. Ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. Ne bih ovako rano da budim velikog brata. Tek smo krenuli sa pisanje: pisaćemo se još.