SVAKOM SPEKTAKLU DOĐE KRAJ

Skoro da je gotovo Svetsko prvenstvo u košarci. Na stranu što nije bilo nekakvih velikih imena u američkoj reprezentaciji, Amarikanci nikada nisu bili u goroj poziciji (borba za 7 i 8 mesto), ipak je bilo dosta izjednačenih reprezentacija, bar nekih 8 do 10 ekipa je bez rezerve moglo da konkuriše reprezentacijama Španije i Argentine, koje su nema sumnje, itekako zaslužile da se nađu u finalu. Ipak, čini mi se da je ovog puta svetsko prvenstvo proteklo u senci lošeg suđenja. To dovodi do neverovatnog paradoksa, da će Spanija, koja igra najgrublju i najagresivniju košarku, završiti ovo prvenstvo mozda i sa najmanjim broje faulova, što je, priznaćete, za nepoverovati. Košarka je jedan od sportova koji je gotovo negledljiv kada sudije umešaju svoje prste i to naročito kada se služe dvostrukim aršinima: Nekima puštaju grubu igru, drugima sude svaki kontakt itd. Ne mislim ovde samo na utakmice naše reprezentacije (naročito kada su u pitanju utakmice protiv Italije i Španije), Srbija je igrala tako mlako da je borba za 5 i 6 mesto sasvim zadovoljavajući učinak ove reprezentacije, posebno ako se uzme u obzir nedostatak borbenosti i takmičarskog duha. Ne može se poreći kvalitet koji poseduje Srbija, ali kvalitet sam po sebi nije garancija ničega, naročito kada su neki došli kao velike En-Bi-Ej zvezde, a čini se da su neki od njih zaboravili kakva se košarka igra u Evroligi i da šuterski raspoložena ekipa može da se spusti i do dvadeset i više poena uz pomoć dobre i agresivne odbrane (setimo se samo kako je Makabi dobio Real Madrid, koji je te godine gotovo svaku utakmicu završavao sa sto i više poena, dok je Makabi jedva prelazio sedamdeset). Daleko da nije bilo lepih poteza na ovom Svetkom prvenstvu, ali čini se da su ekipe na vrhu prilično izjednačene i da se među njima vodi gotovo rovovska borba. Baš zbog toga doprinos sudija bi morao biti mnogo manji nego što stvarno jeste, jer oni ponekad donose odlučujuće odluke o tome koja će ikipa proći dalje (To se npr. desilo u polofinalu utakmice Španija – Australija, kada su sudije u dva navrata intervenisale i tako Španiji omogućile dva produžetka, što je bilo dovoljno da dobiju utakmicu budući da su Australijanske igrače već počeli hvatati grčevi (kako nisu imali „dugu klupu“ neki od njih su proveli i više od četrdeset minuta na terenu, a sve to im se na kraju osvetilo). Paradoksalno je što se sudije služe i tehnikom „vraćanja snimka“ ali im to nikako ne pomaže da izbegnu greške u odlučujućim trenucima, naročito kada se lomi rezultat, a često oduzima isuviše vremena, naročito kada se ti snimci unedogleg vraćaju u nekakvim apsudnim situacijama, a što suparničkim ekipama omogućava da „dodju do daha“ i uhvate rezultatski priključak. Da ne govorimo o tome kako se „pegla“ statistika, to mi je oduvek bilo apsurdno u kašarci, pa može da se ispostavi da ekipa koja igra „čistu“ odbranu dobija faulove samo zato da bi se do kraja izjednačila statistika, što nema nikakvog smisla, ali ostavlja utisak ravnopravnog suđenja. Da ne govorimo o taktici ranog izlaska iz bonusa čime se favorizuje ekipa koja ide na slobodna bacanja, a pritom joj se dopušta gruba odbrana, sa dosta kontakata i očiglednih faulova. Osim lošeg suđenja ovo Svetsko prvenstvo u košarci će ostati zapamćeno i po veoma ujednačenom kvalitetu ekipa, a što često vodi iscpljujućoj borbi na terenu i često dramatičnim odlukama u poslednjim trenucima (Italija-Novi Zeland, Francuska-SAD, Španija-Australija itd.). Iako su i dalje dominantne evropske ekipe očigledno je da se favorizuje brza igra, sa velikim brojem niskih igrača (pleja i bekova), što mnogo više podseća na En-Bi-Ej nego na evropski stil košarke. Ne treba napominjati da i na ovom svetskom prvenstvu prednost čine uglavnom En-Bi-Ej igrači, pored dominantne uloge pleja (Riki Rubio u Španiji, Patrik Mils u Australiji, Fakundo Kampaco u Argentini itd.). Ako se to sve uzme u obzir, iznenađuje da smo na kraju dogurali do borbe za 5, 6 mesto, budući da smo imali veoma visoku ekipu, koju su uglavnom činili plejmejkeri prosečnih mogućnosti (Jović i Micić) uz jednog nadprosečnog beka (Bogdanovića) i nekoliko nefunkcionalnih krilnih centara od kojih je Lučić koliko toliko opravdao očekivanja, za razliku od Gudurića, Simonovića i Birčevića koji nisu mogli da se sastave protiv Španije i Argentine. Nedostatak uigranosti se osetio upravo protiv jedne od najuigranijih ekipa na prvenstvu (Argentine) koja nam je održala čas košarke, naročito kada je u pitanju protok lopte, asistencije bez gledanja, ulazi sa spoljnih pozicija, igra iz pikenrola itd, a da ne spominjemo šuterske pozicije – previše često su ostajali sami na pozicijama za tri poena, sa koje gotovo da nisu promašivali. Moglo bi se reći da su jedino centri opravdali očekivanja – što je za očekivati s obzirom na drastičnu razliku u visini – iako nije jasno zašto nam je bilo potrebno da u ekipi imamo četiri centra, to je verovatno i razlog zašto neki od njih nisu dobijali dovoljno minutaže, dok nam je protiv bržih i nižih ekipa nedostajao veći doprinos bekova (sa kojima uvek kuburimo) i krilnih centara (koji se nisu ni videli na terenu, osim kod bi gubili loptu). Ne samo da nismo znali koja nam je osnovna petorka, nego se često nije znalo ni zašto neko započinje utakmicu ili ostaje na klupi. Pokušaj da se od centra (Jokića) napravi nekakav plej je neslavno propao čim smo ušli u igru sa jačim ekipama, a agresivnost u igri protivnika je Jokića često dovodila do granice isključenja (upravo to se desilo sa Špancima, iako je evidentno bilo i sa Italijanima, ali kao da niko o tome nije vodio računa). Kada se sve to uzme u obzir, treba da budemo sasvim zadovljni petim mestom, ukoliko danas dobijemo Češku, budući da smo gubili samo od ekipa koje će se boriti u finalu, i to nekako „nesretno“ i „trapavo“ kao da nismo imali ni dovoljno iskustva, iako je reč o veoma iskustnim igračima. Ali to je donekle i čar košarke, pre početka svi su očekivali nekakvu Litvaniju, Tursku ili Grčku u četvrtfinalu, to bi se možda i desilo da Turci nisu promašili ona nesretna slobodna bacanja protiv Amerikanaca, a ispostavilo se da su Argentinci i Australijanci, drugi su objektivno mnogo više zaslužili da igraju to finale od nas, zapravo mnogo opasnije ekipe i da igraju brzu i modernu košarku, košarku o kojoj mi za sada možemo još samo da sanjamo.