Mašina-proteza i mašinski spojevi

U ovom poglavlju će biti reči o institucijama i njihovoj društvenoj funkciji nakon pojave novih tehnologija. Ranije smo videli da je smisao institucija bio u tome da odgovore zahtevima disciplinarnog društva. Institucije su zatvoreni prostori unutar kojih se proizvode modeli subjektivacije: radnik, vojnik, zatvoretnik, bolesnik itd. Unutar građanskog društva XIX veka formiraju se i posebno kulturne institucije: pozorišta, muzičke dvorane, muzeji, biblioteke itd. O kulturnim institucijama smo govorili i kao o arhivama, bilo da se u njima proizvode, pothranjuju i čuvaju iskazi. Cilj kulturnih institucija je bio u tome da se intelektualna aktivnost stavi pod ingerenciju države i da se na taj način pripitomi njen revolucionarni potencijal. Kulturne institucije su imale smisla samo ukoliko su proizvodile nacionalne simbole i tako obrazovale oficijalnu ideologiju XIX veka: nacionalizam. Sve se to menja s pojavom mas-medija koji su prvobitno imali cilj da obuzdaju masovne pokrete (radnički i

Antonio Negri i Majk Hart se takođe kreću u polju biopolitike. Samo što oni biopolitiku shvataju kao proizvodnju subjektivnosti. Biopolitika se pre svega odnosi na zajedničku proizvodnju informacija, kooperacije, afekata. To znači da nisu samo prirodna dobra zajednička (minerali, voda, gas) nego to mogu biti i veštačka zajedništva poput jezika, slika, znanja, afekata, poruka, navika, praksi itd. Radi se o tome da se proizvede mnoštvo kao novi politički subjekat. Za razliku od radničke klase, kao subjekta borbe u doba industrijskog rada i fordističnog oblika proizvodnje, mnoštvo predstavlja novog subjekta, u doba postfordizma i nematerijalnog rada. Šta je nematerijalni rad? Nematerijalni rad podrazumeva širok spektar sposobnosti koje se bave proizvodnjom subjektivnosti i koje postavljaju pitanja sledećeg tipa: ko smo, kako gledamo na svet, kako opštimo jedni sa drugima itd. One svoju praksu artikulišu kao mrežu odnosa zasnovanih na proizvodnji komunikacije, saradnje, afektivnih odnosa

Koncept golog života je teorijski razradio Đorđo Agamben u delu Homo sacer. O čemu se tu radi? Agamben se poziva na ″arhajsku figuru rimskog prava″ prema kojoj osoba koju je narod osudio na ubistvo ne sme biti žrtvovana i može biti slobodno ubijena. Ova drevna figura rimskog prava dobija novo značenje sa pojavom moderne političke teorije. Agamben se nadovezuje na Fukoovo shvatanje biopolitike, ali ga istovremeno kritikuje kao nedovoljno da objasni na koji način je goli život postao meta napada moderne vlasti. Prema Agambenu postoji čudno podudaranje Aristotelovog određenja zoe i bios-a, kao banalnog i najboljeg oblika života, sa modernim pokušajem da se politika zasnuje na bios-u zoe (biopolitika). Odnos bios-a i zoe može se definisati kao odnos jezika prema glasu (kriku). Dok je glas (krik) odlika svih živih bića, koje na taj način izražavaju doživljaj radosti i bola, dotle je jezik specifična karakteristika čoveka koji tako, ovoj prirodnoj činjenici, daje neki ljudski smisao (znač