Mašina-proteza i mašinski spojevi

Sine čovečij što boraviš u tami i čekas neki znak, počuj glasnika, koji govori sa one strane vremena i veruj rečima onih koji ostaju izvan očiju tvojih i tvoga oca, koji nas sve gleda, pa i one grešnike koji se bahate po institucijama i koji po porodičnim i partijskim linijama sređuju da sve ovo, ova Zemlja, koju si nam ti i tvoj otac darovao, jednom postane smetlište istorije, jer svi rade na tome da samo njima dobro bude, a to dobro ide i protiv mnogih usta koja ostaju gladna, ili su puna do grla govana koja im serviraju tvoji službenici, birokrate koje si postavio da se tvoj glas daleko čuje, i da se istovremeno naše duše drže podalje od dobre hrane i zdravog života, jer za to se danas nema love, a ti i tvoji kumovi ste sasvim dobro uredili da je novac uvek na pravoj strani, dakle vašoj, a mi ubogi i jadni, koji kupimo mrvice sa stola, cesto otimajući jedni od drugih sopstvenu bedu, nama prodajete kolače, jer ni za hleba nemamo... i svoja krvava tela, okupana u vinu i paskuricama.

Uobičajena je predstava da se akademizam doživljava kao ideološki proizvod desnice. Akademizam ovako shvaćem može se definisati kao klišeizirana ili krajnje šablonizirana forma znanja. Tu se znanje zatvara u propoznatljivu formu, a što često ima za posledicu konzervativizam nauke. Na taj način znanje služi održavanju postojećeg, umesto da ga menja. Naravno, teško je danas govoriti o nekom akademizmu forme, zatvaranju znanja u discipline i oblasti – što je u mnogome bila odlika nauke tokom XIX veka i to počev od perioda stvaranja Humboltovog univerziteta – ali se zasigurno može sporiti jedan akademizam sadržaja koji nas, postmoderne ljude, proganja u eri parodije modela. O kakvom akademizmu sadržaja je ovde reč? Akademizam je zapravo uvek bio forma znanja kontrolisana od strane vlasti. U jednom periodu znanje zaista postaje prepreka vlasti – u doba apsolutističke suverenosti – i jedini način da se ono obuzda bilo je da se stavi u kontrolisane okvire. Tako su prvenstveno nastale kral