Mašina-proteza i mašinski spojevi

Postoje tri pitanja koje je Fuko razmatrao u svojim radovima i to kroz ispitivanje tri vrste odnosa: odnosa prema istini, odnosa prema drugome i odnosa prema sebi. Međutim, kada Fuko otvara prvo pitanje – odnosa prama istini – nikada nema u vidu samu istinu, nego ide za tim da postavi pitanje načina na osnovu kojih se obrazuje odnos prema istini na Zapadu. Slično stvar stoji i kada su u pitanja druga dva odnosa. Stoga se stiče utisak da je pitanje istine sporedno pitanje u njegovim ispitivanjima. Pa ipak, već iz površnog čitanja može se opaziti da Fuko nikada u potpunosti ne gubi horizont istine, koji je kod njega uvek prisutan, ako ne i kao centralno pitanje njegovih rasprava. Sledeći tradiciju anti-humanizma, na tragu Ničea, Hajdegera i francuskog strukturalizma, on pokušava ponovo preispititi značaj ovog pojma. Sa druge strane, prostor koji on ostavlja nakon eliminacije istine iz filozofskog diskursa biva zamagljen i nejasan. Međutim, slične dijagnoze uvek moraju računati sa je

a) uvod Činjenica da mnoge epohe u razvoju "ljudskog roda" nisu znale za genetiku može da zavara najmalje iz dva razloga. Prvi razlog se sastoji u tome što nam ova činjenica dozvoljava da verujemo u izvestan napredak našeg znanja u odnosu na prethodne epohe, zašta, verujemo, ne postoje nikakvi osnovi. Drugi razlog se krije u tome što nas takav pristup sprečava da razumemo uslove koji su omogućili pojavu jednog epistemološkog polja u okviru koga se smešta diskurs o genetici. Šta zapravo znači pojava genetike u polju naučnog znanja? Za početak, pođimo od jednog Monoovog stava: «Kada razmišljamo o dugom putu koji je evolucija prešla od pre, možda, tri milijarde godina, o silnom bogatstvu struktura koje je stvorila, o čudesno efikasnim funkcionalnim sposobnostima živih bića, od Bakterije do Čoveka, mogli bismo opet posumnjati da je sve to proizvod jedne ogromne lutrije gde se na sreću izvlače brojevi, među kojima se, biranjem nasumce, određuju retki dobitnici.» Isto tako može

Z U sobi je bilo mračno. Osećao se zadah noći. Postepeno smo uranjali u zoru koja je sa sobom nosila novi dan. Ali kao da ništa u nama nije ostalo, osim sumnje i očaja. Da li smo bežali od nečeg ili nekog. Obično se za ljude poput nas kaže da beže od nečeg, od sebe ili drugih, a mi, da li smo zaista bežali od bilo čega? Noć je bila hladna, na trepavicama se mogao osetiti zadah, prisustvo drugih nas je užasavalo. Da li je to dolazilo poput iritacije, nemog pokušaja da se drugi uhvati u zamku, da se sasluša? Ali čemu sve to vodi, izvan nas je i dalje ostajala praznanina, čak i ono što se u doba naših roditelja ili čak u vreme njihovih roditelja zvalo ljubav, nama više ništa ne znači. Izgubili smo osećaj da nam je neko drag ili da je u blizini, da nam je neko na putu ili da nas prati, ostali smo usamljeni svetionici u večnosti, nešto puput davno nestalih zvezda, čije još samo gašenje, tj. nema svetlost koja dopire do očinju u trenutku kada izvor svetlosti više ne postoji, još samo seć

b) Afekcije Pojam afekata Spinoza je koristio kako bi objasnio mehanizam delovanja bića. Šta je neko stvorenje? To je samo način na koji ono biva aficirano, odnosno, pokrenuto na delovanje. Svako biće prema Spinozi izražava beskrajnu supstanciju (Prirodu ili Boga). Supstancija se sastoji od beskonačnog braja atribuda, od kojih su čoveku poznata dva: mišljenje i prostiranje. Metafizički dualizam Dekartove filozofije Spinoza transformiše u monizam, tako da mišljenje i prostiranje nisu dve različite supstancije – to je bio slučaj sa Dekartom – nego dva različita atributa jedne te iste supstancije, koja se iskazuje na beskonačni broj načina, a od kojih su čoveku poznata samo dva. Dakle, čovek je biće koje putem mišljenja i prostiranja učestvuje u supstanciji, koja izražava sebe na beskonačni broj načina. Stoga možemo reći da supstancija formira neku mrežu afekcija i da one zajedno tek izražavaju beskonačnu Prirodu ili Boga, dok je to samo način na koji supstancija pokreće samu sebe na

b)Kratka istorija upotrebe opijata Droge i opijati nisu bili omiljeni na Zapadu. Da li tu činjenicu možemo da povežemo sa vladavinom tehnike, odnosno, naučno-tehničkog mišljenja ili sa ranom dominacijom prosvetiteljstva? Da li zapadnu racionalnost možemo suprotstaviti iracionalnom Istoku? I da li je poreklo neprijateljskog stava Zapada prema opijatima zapravo tu? Možemo uzeti za pretpostavku da je zapadna racionalnost odgovorna za potiskivanje opijata – ali to ne rešava problem jer nas to pitanje neminovno vraća staroj filozofskoj temi: poreklu racionalnosti na Zapadu. A vladavinu zapadne racionalnosti možemo ustanoviti na osnovu grčkog pojma "logosa" (argumentovanog govora) i moderne eksperimentalne nauke (matematičke fizike). Međutim, to ni izbliza ne rešava postavljeni problem. Sa druge strane, poznato je da je Zapad vekovima negovao povlašćenu vrstu opijata: alkohol. Isto tako se zna da su već Grci koristili opijum, istina, samo u medicinske svrhe. Opijum je Grcima