b)Kratka istorija upotrebe opijata
Droge i opijati nisu bili omiljeni na Zapadu. Da li tu činjenicu možemo da povežemo sa vladavinom tehnike, odnosno, naučno-tehničkog mišljenja ili sa ranom dominacijom prosvetiteljstva? Da li zapadnu racionalnost možemo suprotstaviti iracionalnom Istoku? I da li je poreklo neprijateljskog stava Zapada prema opijatima zapravo tu? Možemo uzeti za pretpostavku da je zapadna racionalnost odgovorna za potiskivanje opijata – ali to ne rešava problem jer nas to pitanje neminovno vraća staroj filozofskoj temi: poreklu racionalnosti na Zapadu. A vladavinu zapadne racionalnosti možemo ustanoviti na osnovu grčkog pojma "logosa" (argumentovanog govora) i moderne eksperimentalne nauke (matematičke fizike). Međutim, to ni izbliza ne rešava postavljeni problem.
Sa druge strane, poznato je da je Zapad vekovima negovao povlašćenu vrstu opijata: alkohol. Isto tako se zna da su već Grci koristili opijum, istina, samo u medicinske svrhe. Opijum je Grcima došao sa Istoka – od Feničana i Persijanaca – Hipokrat ga spominje kao lek za razne bolesti, a pretpostavlja se da je i Sokrat ispio otrov koji je nastao mešanjem opijuma i kukute. Upotreba opijuma u medicinske svrhe se na Zapadu nastavila sve do početka XIX veka, kada se iz opijuma izdvaja njegov aktivni sastojak: morfijum. Engleski hemičar Rajt (C. R. Wright) je bio prvi koji je sintetizovao diacetilmorfijum, a koji je kasnije dobio naziv heroin (nemački "Heroisch" – herojski).
Budući da se pokazao kao veoma efikasan lek protiv kašlja (tuberkuloze i upale pluća) Bajerova kompanija je proizvodila heroin sve do 1913. godine, kada posledice zavisnosti koje izaziva ovaj narkotik postaju više nego očigledne. U tom periodu se i u SAD-u donosi Harisonov zakonom o narkoticima (1914), koji dozvoljava prodaju velike količine opijata (heroina i kokaina) samo ovlašćenim licima i distributerima (lekarima i apotekama). Povodom toga oglasio se i američki vrhovni sud koji je izrekao zabranu prepisivanja lekova narkotičkog dejstva osobama za koje se posumnja da su zavisnici. Međutim, "rat protiv droge" na Zapadu nije počeo u tom periodu nego godinama kasnije, budući da se u većim količinama narkotici počinju uzimati tek nakon Drugog svetskog rata, kada se rapidno razvija i ilegalna trgovina drogom, slična onoj koju i danas poznajemo.
Među prva pisana svedočanstva o upotrebi opijata na Zapadu ubraja se Kvinsijevo delo: Ispovesti jednog uživaoca opijuma. Na ovog autora se oslanja i Bodler kada piše: Veštačke rajeve. Dve teme ovde zaokupljaju Bodlerovu misao. Prva je upotreba kanabisa (marihuane i hašiša), a druga je opijuma. Hašiš i marihuana su nazivi za opijate koji se dobijaju od indijske konoplje. Ovi opijati su bili čuveni u islamskom svetu – Kuran zabranjuje upotrebu alkohola ali ne i marihuane i hašiša. Pretpostavka je da su ove psihoaktivne supstancije Zapadu bile dostupnije nego neke druge. Osim toga marihuana nije zabranjena u SAD-u sve do 1937. godine, iako je Liga naroda donela odluku 1925. godine da nemedicinska upotreba marihuane nije dozvoljena.
Tokom vekova, upotreba opijuma na Istoku je bila veoma rasprostanjena, ali se u većini slučajeva i tamo opijum koristio uglavnom u medicinske svrhe. Krajem XVIII veka, britanska Istočnoindijska kompanija ustanovljava trgovinski monopol sa Indijom , pošto iz konkurencije izbaci Portugal, Holandiju i Francusku. Ona tada počinje da uvozi opijum iz Indije u Kinu – gde je potrošnja opijuma bila u porastu – što je dovelo do tzv. Opijumskog rata, između Kine i Velike Britanije, a koji je pokrenula Kina sa namerom da zaustavi trgovinu opijumom (Prvi opijumski rat, od 1839. do 1842. i Drugi opijumski rat, od 1856. do 1860).
Kokain dolazi u Evropu sredinom XVIII veka (oko 1749. godine). Albert Nimar je bio prvi hemičar koji je izolovao aktivni sastoja kokaina 1860. Otada naučnici uveliko ekperimentišu sa kokainom, a poznata su i istraživanja koja je u tom pogledu preduzimao i sam Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize.
Meskalin, narkotik koji se vekovima koristio u medicinskoj i ritualnoj praksi indijanskih šamana (spravljao se iz semena Pejotl kaktusa), prvi je izolovao nemac Heftner, a prvi ga je sintetizovao hemičar Ernest Spat (Ernst Spath). Drugi opijat, koji slično Meskalinu izaziva halucinogena dejstva, LSD sintetizovao je hemičar Albert Hokman, radeći za Sandos labaratoriju u Bazelu 1938. godine. Ova psihoaktivna supstanca se godinama koristila u lečenju psihičkih bolesti, sve dok nije zabranjena 1967. godine – zbog posledice koje je izazivala na svest korisnika (proširena ili psihodelična svest). LSD je bio u široj upotrebi tokom hipi pokreta, a pretpostavlja se da ga je i CIA upotrebljavala sa namerom da poboljša vlastite metode ispitivanja. Ubrzo potom je i zabranjen.
Upotreba meskalina i kokoina je bila karakteristična za avangardne umetnike (dada i nadrealizam), a neki od njih su i dobar deo svog života – poput Artoa – proveli u azilima za lečenje od bolesti zavisnosti. U tom pogledu se posebno ističu Artoova Pisma iz ludnice – koja je ovaj pisao prijateljima u toku svog boravka na psihijatrijskoj klinici u Rodezu. Artovi opisi metoda i tehnika lečenja kliničkih slučajeva su krajnje skandalozni i kreću se između dve krajnosti: elektrošokova i lobotomije. Na kraju, pod uticajem elektrošokova i bolničke torture umetnik izlazi poražen, a sistem trijumfuje. U kratkom periodu po izlasku iz ovog azila Arto je napisao knjigu pod naslovom Van Gog, samoubica, žrtva društva. Ova knjiga se može shvatiti i kao Artoov pokušaj da na svetlost dana iznese istinu o društvu koje je godinama Van Goga institucionalno zlostavljalo – istinu do koje Arto dolozi zahvaljujući i sopstvenom iskustvu prinudne hospitalizacije – da bi ga na kraju prinudilo na kobni postupak: samoubistvo. U tome periodu Benjamin piše O hašišu, a nekoliko godina kasnije i Sartr izdaje Imaginarno (1940) – fenomenološko istraživanje nastalo pod uticajem LSD-a.
Interesovanje za opijate intenzivno narasta posle Drugog svetskog rata – to je jednim delom uslovljeno i preorjentisanjem kriminalnih organizacija na tržište narkotika, koje je tih dana bilo u porastu. U tom periodu u SAD-u se rađa bit generacija – pokret kontroverznih umetnika koji se oduševljavaju modernističkim džezom (bap, bibap i kul) i marginalnim stremljenima (upotreba opijata i upražnjavanje homoseksualnosti). Borbu protiv Rata u Vijetnamu i sistema kontrole ovi umetnici će nastaviti kroz manjinske projekte (borba za prava manjina: homoseksualaca, afroameričke populacije, žena, omladine itd, i legalizaciju lakih droga). U tom periodu i Haksli izdaje Vrata percepcija (1954), a Ernest Jinger piše Približavanje – izašlo iz štampe tek 1970. godine.
Za razliku od Zapada – koji se sa narkoticima sretao uglavnom iz medicinskih razloga i naučnih pobuda – Istok je vekovima negovao praksu uživanja u opijatima. Upotreba narkotika je na Istoku bila rasprostranjena koliko korišćenje alkohola na Zapadu. Vekovima su indijanski vračevi upotrebljavali meskalin u ritualne svrhe, kao što su i radnici na plantažama pamuka u Južnoj Americi često obavljali svoje sezonske poslove zvačući listove Koke (Erythroxylon coca). Jinger ističe da je "zalogaj Koke" indijancima bio "mera za put i vreme" i da se prvi zalogaj uzimao rano izjutra kao što se u zapadnoj kulturi uzima jutarnja cigareta – što zapravo upućuje da je u pitanju "čisto zadovoljstvo", a ne potreba koja se razvija pod prinudom rada.
Funkcija meskalina je još specifičnija. Svest pod uticajem ovog narkotika vidi "vizionarske lepote", "slavu, beskrajnu vrednost punoznačnost golog postojanja". O reakcijama svesti pod uticajem meskalina veoma opsežno nas je izvestio Haksli u delima: Vrata percepcije i Raj i pakao. Naročito u poslednjem delu Haksli se vodi mišlju da su srednjevekovne predstave o paklu i raju mogle nastati i pod uticajem asketskog života vernika, koji su zbog nedostatka vitamina i neredovne ishrane često imali vižije slične uživaocima meskalina.
Upotreba droga je za narode Istoka bila u vezi sa njihovim religijskim predstavama i njima se u takvim stanjima otvarao neki "drugi svet", oslobođen društvenih normi i prinude rada. No već i na Zapadu upotreba vina znala je da izazove sličan efekat. Evo šta o tome piše Ernest Jinger: „Ludilo počinje da režira svet – to je eho, odjaj ranijih vremena u kojima su bogovi dolazili i sedali sa nama za sto. Veliki Pan se primiče bliže; fauni i satiri naginju se preko ograde [...] iza vriske i skakanja, iza obrazina i maski ponovo se upoznaje nešto utvarno. Obrt dopušta da se u zanosu nasluti nešto treće: iza zime više nego proleće, iza disanja više nego život, iza maske više od onoga što se skriva“.
No i sam Jinger često insistira na razlici zapadnog i istočnog sveta. Evo šta on o tome kaže: „Zapadnjak daje prednost uticajima koji stimulišu i aktiviraju. [...] U jednom takvom predelu mora rasti konzumiranje sredstava koja dovode do besprimernog jačanja životne snage, vitalne prijatnosti pri ubrzanom pulsu. Pri tom, kao kod pušenja cigarete za cigaretom, pauze postaju sve manje; droga se degradira na rang pogonskog materijala“. Sa druge strane, „snovi lotofaga uspevaju na Orjentu. Duh luta, dok telo leži i miruje. Slike nisu samo lepe i vedre; one mogu da budu strašne i užasne. Droga igra ulogu Šeherezade koja sultanu tokom noći "prekraćuje besane sate"“. Vidimo tako da Jinger upotrebu droge na Zapadu povezuje sa aktivnošću, a na Istoku sa pasivnošću. A suština uživanja u opijatima i jeste u tome da nas dovede u neko pasivno stanje – u kojem telo miruje – a duh neprestano luta. Sa druge strane, Zapad drogu koristi kao "pogonsko sredstvo" sopstvenog razvoja i napretka. Na taj način on degradira upotrebu droge i svodi je na običan konzumerizam.
Na Istoku droga se koristila u skladu sa načinom života – periodično i krajnje ograničeno – kako bi se neutralisali efekti zavisnosti. Daleko od toga da u Istočnom svetu nisu postojali zavisnici od opijata, ali zavisnost se tamo nije ograničavala zakonskim odredbama – kako se to danas čini u zapadnim zemljama – nego periodičnom i krajnje obazrivom upotrebom. Korišćenje droge na Istoku je bilo ritualnog karaktera, dok na Zapadu ono poprima oblik konzumerizma, a proces sintetizacije je bio jedan od bitnih faktora koji je tome doprineo. Efekat konzumiranja droge u prirodnom stanju je dosta slabiji od onog koji izaziva njegov sintetički dvojnik, budući da je procenat psihoaktivnih supstanci manje zastupljen u prirodnom nego u sintetičkom stanju. Veštačkim izdvajanjem aktivnih sastajaka iz prirodnih opijata narkotično dejstvo se povećava, što i opasnost od zavisnosti čini većom. Sa druge strane, veštačkom ekstrakcijom se postiže i to da se izgube pojedini sastojci koji su u prirodnom obliku bili bitan faktor doživljaja opojnog stanja. To se najbolje može uočiti na primeru koji Jinger navodi za opijum.
Za Jingera, opijati mogu biti i sredstvo da se okriju neki drugi svetovi. Upotreba droge je eksces u izvornom smislu reči (excedere), što znači izaći. Njena upotreba je skopčana i sa doživljajem vremena – vremena koje se ne može izmeriti časovnicima. Upotreba časovnika sve više upućuje na to da čovek gubi slobodno vreme i da se nalazi pod diktatom tehnike. Imperativ rada je ograničio slobodno vreme i nametnuo vikend uživanja: "svake subotnje večeri pola miliona radnika i radnica sa svojom decom" izlazi na ulice, "da bi onda čitave noći do pet ujutro slavili, što znači životinjski se prejedali i potpuno opijali posle čitave nedelje gladovanja." „Ta milionska masa nosi sa sobom čitavu svoju nedeljnu platu sve ono što je proklinjući zaslužila svojim teškim radom [...] sve je pijano, ali bez radosti, pre je mračno, teško i, zapravo, nemo. Samo tu i tamo tu zanimljivu ćutljivost narušavaju psovke i krvave tuče“.
Upotreba opijata postaje stimulativno sredstvo posle napornog rada. A koja je vrsta narkotika pogodna za tako nešto? Alkohol počinje da dominira u velikim gradovima kao povlašćeni opijat, upravo iz razloga što je imperativ teškog rada nametnuo adekvatno uživanje. I ne treba se čuditi da su mnogi uživaoci narkotika bili protivnici alkohola. Evo šta o tome Haksli kaže: „Neograničenu upotrebu Zapad je dozvolio samo za alkohol i duvan. Sva ostala kemijska Vrata u Zidu su označena kao Droga, a njihovi neovlašćeni korisnici su narkomani. Mi danas trošimo mnogo više na piće i pušenje nego na obrazovanje [...] uprkos rastućoj vojci beznadnih alkoholičara i stotinama tisuća ljudi koje godišnje obogalje ili ubiju pijani vozači, popularni komičari još zbijaju šale o alkoholu i njegovim ovisnicima“.
Koji su razlozi uticali na to da se alkohol povlasti na Zapadu u odnosu na druge opijate? Videli smo da je upotreba droge bila krajnje ograničena i da se u slobodnoj trgovini nije nalazila duže od jednog veka. U prilog toga da adikcija nije jedini razlog zbog kojih se droga zabranila na Zapadu govori i činjenica da zavisnost od alkohola nije ništa slabija nego od nekih jakih droga (npr. heroina ), kao i to da nezgode – koje čovek u alkoholičarskom stanju može da pričini sebi i drugima – mogu biti, u najboljem slučaju, ravne onima koje čovek čini pod uticajem jakih droga. Ipak, alkohol se i dalje održao kao povlašćeni opijat. Izgleda da razloge za to treba tražiti u socijalnom okruženju kojima pogoduje psihološki profil alkoholičara. O čemu se ovde zapravo radi?
Alkoholizam i težak rad idu zajedno. Jedan deo literature o tome nije prestajao da govori: od Džeka Londona (Kralj alkohol ), do Dejvida H. Lorensa (Sinovi i ljubavnici ). Da bismo shvatili vezu između rada i alkohola, neophodno je da sagledamo i negativne posledice zavisnosti od narkotika. Na primer, Kvinsi navodi neke od psiholoških doživljaja uživaoca opijuma: osećaj usamljenosti i smirenosti ("osećao sam smirenost [...] beskrajne delatnosti, beskrajni mir ). Uživanje opijuma nam se tako pokazuje kao usamljeničko iskustvo – zavisnik od opijuma ne treba druge ljude, situacije ili predele, on želi neprestano biti sam sa svojim užitkom. Sa druge strane, narkomanski zavisnik je gotovo nefunkcionalan bez svog užitka , dok se za alkoholičara to ne može reći, jer je i samo društvo tolerantije na ovakve pojave.
Sa druge strane, upotreba hašiša isto tako može da ima negativne posledice na koje nas je još Bodler upozorio: „To govori [...] prilično jasno da je hašiš [...] mnogo jače opojno sredstvo od opijuma, mnogo veći neprijatelj urednog života, jednom reči, mnogo više može čoveka da uznemiri“. Dakle, hašiš ima za posledicu to da dovodi do neurednog života i pomanjkanja discipline. To je još jedan od razloga zašto ovaj narkotik može biti pretnja po normalno funkcionisanje fordističkog radnika. I na kraju dolaze psihodelične droge, meskalin i LSD, koje su poznate po tome što proizvode izvesna šizofrenična iskustva: „Većina vizualista biva meskalinom pretvorena u vizionare. Nekima od njih – a oni su možda brojniji nego što se obično pretpostavlja – nije potrebna transformacija“. Dakle, meskalin je u stanju da čoveka pretvori u vizionara, a fordizmu nisu potrebni ljudi sa vizijama nego oni koji su spremni da "zasuku rukave i saviju kičmu".
Iz svega navedenog može se zaključiti da je alkohol najpogodnija droga za potrebe fordizma. Ona omogućava samo trenutno rasterećenje od teškog rada i samim tim priprema radnika za novi radni dan. Suština pijanih praznika i vikend provoda i jeste u toj društvenoj funkciji rasterećenja, koju su Adorno i Horkhajmer veoma lepo opisali: „Zabava je u uvjetima poznog kapitalizma produžetak rada. Zabavu traži onaj koji želi utjeći mehaniziranom radnom procesu da bi mu bio iznova dorastao“. U tom pogledu prednost alkohola u odnosu na druge opijate je ogromna – on ne predstavlja gotovo nikakvu pretnju po konstituciju disciplinovanog i stalnog radnika, a videli smo da fordizam nastaje upravo zahvaljujući toj pretpostavci. Sa druge strane, alkohol je i sredstvo socijalizacije – ispijanje alkoholnih pića iziskuje i masovna okupljanja – o čemu svedoči i duga tradicija Zapada: „u mnogim vremenima, na mnogim mestima, kod vitezova i monaha, studenata, skitnica i seoskih slugu, društveni život se iscrpljivao u enormnoj ogrubelosti, proždrljivosti bez ikakvog duha“.
c) Fordistički i postfordistički košmar
Fordizam koristi nasleđe i tradiciju Zapada da bi iznova stvorio stalnog radnika. A kao druga krajnost takve tendencije pojavljuje se fordistički košmar. Kakva je to vrsta košmara? Videli smo ranije, kada je bilo reči o Poovoj priči, da se alkoholičarski košmar formira u odnosu na dva elementa: iskustvo propadanja i davnu prošlost. U odnosu na trenutno iskustvo propadanja evocira se neka davna prološlost koja se istovremeno proizvodi kao sadašnjost. Košmar nastaje kao umanjena sposobnost sanjanja. Umesto da se stvarnost proizvodi kroz neki zajednički san – ona postaje mesto košmara, opsedana trenutnim iskustvom propasti i nekom davnom predstavom u prošlosti. Na taj način košmar proizvodi i skupove iskaza. Na primer: često se ova davna prošlost locira u nekom neodređenom istorijskom trenutku kada je radnička klasa uživala izborena prava: osmočasovno radno vreme, stalan i sigurana posao, sindikalnu i političku reprezentativnost, klasnu solidarnost itd. Međutim, ova davna prošlost biva evocirana u sećanju i ponovo proizvedena tek na osnovu skorašnjeg iskustva propasti: postfordistički radnik nema stalan i siguran posao. Radnička klasa je na ivici nestajanja. Sa druge strane, gomila se nepotrebna radna snaga koja se nalazi na granici golog života.
Sve te okolnosti utiču na stvaranje fordističkog košmara. Na taj način se slabi sposobnost sanjanja i želja počinje da proizvodi svoj objekt kroz nedostatak. Ne radi se o tome da su iskazi poput klasne borbe, klasne solidarnosti, radničke klase itd, odavno već izgubili svoje značenje. Problem je što se ovi iskazi danas proizvode kroz košmare i kao oslabljena mogućnost sanjanja. Šta to konkretno znači? Kada smo analizirali Fukoa videli smo da se iskazi proizvode i kao subjektivacije, odnosno, mesta vidljivosti. Na isti način iskazi služe da se uveća, odnosno, umanji sposobnost sanjanja. Ukoliko imamo prostor vidljivosti (fabriku) i iskaze koji su povezani sa njima (radničko samoupravljanje, klasna borba, radnička solidarnost itd.) onda dobijamo određenu subjektivaciju (fordistički radnik). U pitanju je fordistička formacija koja raspolaže molarnim skupovima i koja vrši masovno raspoređivanje ljudstva. Kakav je smisao subjektivacije fordističkog tipa? Ona treba da proizvede disciplinovanog i stalnog radnika. Na taj način ona ostvaruje produktivnost rada i stvara višak vrednosti. Subjektivacija se ovde uspostavlja u cilju uvećanja viška vrednosti, ali je isto tako i sredstvo da se sposobnost sanjanja stavi u službu fordističke proizvodnje. Dakle, sposobnost sanjanja se slabi već na nivou iskaza. Na primer: od nekvalifikovane radne snage do administrativnog radnika dug je put – ali obećanje napredovanja u službi ima za cilj da proizvede subjektivaciju fordističkog tipa. Naravno, moglo bi se reći da se sada krećemo na nivou ideologije, ali je problem u tome što podloga svake ideologije jeste upravo sposobnost sanjanja. Plastično rečeno, to znači sledeće: da bi nastala subjektivacija na ideološkom planu potrebno je umanjiti sposobnost sanjanja na mikroplanu.
Neophodno je prekinuti stvaralačke potencijale koji slede sopstvene putanje i usmeriti ih u određenom pravcu. Ljudi zapravo kroz subjektivaciju moraju iznova da dožive razočaranje. To je smisao nedostatka koji se uvodi u želju. Želja postepeno odustaje od sebe same i okreće se protiv sebe same – to je smisao oslabljene sposobnosti sanjanja. Na koji način se to dešava: na nivou subjektivacije socijalističkog tipa, želja biva uhvaćena u trenutku kada se identifikuje na ravni ideoloških iskaza: socijalističkog samoupravljanja, klasne borbe, klasne solidarnosti itd. Nasuprot tome se proizvodi društvena fantazma o lepom i sretnom Zapadu, gde se mnogo radi ali je rad plaćen. Ova fantazma ima dvostruku funkciju: sa jedne strane, od početka sedamdasetih ona postaje sredstvo da se deo viška radne snage izveze u zemlje Zapada. Sa druge strane, ona treba da oslabi sposobnost sanjanja kod preostale radničke klase i da na kraju proizvede razočaranje.
Fordistički košmar i nastaje kao posledica ovog razočaranja. Stoga, dok fordistički san počiva na nekoj predstavi o stalnom uvećanju sopstvenih kapaciteta i mogućnosti, dotle fordistički košmar teži da iskaže trenutno razočaranje postojećim i veru u neko "sretno vreme" u prošlosti. Tako fordistički košmar nastaje kroz transformaciju fordizma u postfordizam i on se formira na osnovu trenutnog iskustva propasti radničke klase i fiksiranjem sadašnjeg stanja za neka sretnija vremena u prošlosti. Poenta ovog košmara je u tome što on proizvodi sopstvenu stvarnost na osnovu neke situacije u prošlosti, a koja za pretpostavku ima iskustvo propadanja. U tome smislu to zaista jeste neki alkoholičarski košmar – opsednutost vlastitom prošlošću pod teretom trenutne propasti. Paralelno sa ovim, razvija se i postfordistički košmar. Njegova suština je u tome što on više nije u stanju da sagleda nikakvu drugu perspektivu osim one koju trenutno ima u vidu – a to je samo iskustvo propadanja. Njegova sposobnost sanjanja je toliko umanjenja, a razočaranje postojećim je poprimilo tolike razmere, da on više nije u stanju da zamisli drugačiji scenario osim katastrofalnog.
Dok fordistički košmar do izvesne mere umanjuje sposobnost sanjanja, postfordistički košmar je uništava u potpunosti. To je trenutak u kojem se život okreće protiv sebe samog – a volja za moć se pretvara u volju za ništavilom. Trgovina narkoticima u tom smislu igra bitnu ulogu. Ona više nije samo neka ilegalna zona, nego dijagram – način na koji se u postfordizmu organizuje i raspoređuje nepotrebna radna snaga na periferiji kapitala. Sve dok je rad imao smisao uvećanja viška vrednosti – dotle su droge predstavljale potencijalnu opasnost za razvoj Zapada. U trenutku kada kapitalizam izmešta proizvodnju u delova tzv. Trećeg sveta, u tom trenutku se i postavlja pitanje kontrole nepotrebne radne snage.
Trgovina narkoticima dolazi kao odgovor na to pitanje i ona sve više postaje vaninstitucionalni mehanizam disciplinovanja socijalno isključenog dela stanovništva. Naravno, fordistički i postfordistički košmar su samo krajnje implikacije postfordizma, koji organizuje proizvodnju na način da veliki deo stanovništva održava na egzistencijalnom minimumu. Na taj način život u gradovima postaje umeće preživljavanja, međusobno isprepleteno neprestanim ratnim dejstvima i vanrednim situacijama. Neoliberalizam je značajan u tom smislu što je kao ideologija uspeo da ponudi trenutno rešenje urgentnog problema: umesto da se ljudi, kao u fordizmu, raspoređuju prema institucionalnim mehanizmima, danas oni sve više izlazi iz institucija da bi naselili privatizovane gradske zone. Trgovina drogom je jedan od mehanizama koji od ulice pravi vaninstitucionalni prostor za raspoređivanje nepotrebne radne snage po principu malih i odvojenih serija (terorističkih, gangsterskih, navijačkih grupa itd.).
Kao što je u XVII veku sistem bio primoran da uvede azile za prinudni boravak – kako bi masu oslobođenu feudalnih okova zadržao na okupu – i da na osnovu toga stvori jednu politiku zatvaranja – tako je on i danas prinuđen da od otvorenih prostora pravi vaninstitucionalne mehanizme za upravljanje ljudima. To nije prvi put da se kapitalizam nalazi pred pitanjem: na koji način molarni skup rasporediti u nekom prostoru? Postfordizam odgovara tako što molarne skupove razbija u male serije i od njih pravi zasebne ratne formacije. Na osnovu toga možemo pretpostaviti da se era zatvaranja bliži kraju. Kao što postoji trend da se na nivou države stvaraju javno-privatna partnerstva, tako smo svedoci da institucije danas sve više funkcionišu na osnovu privatnih i porodičnih veza (paternalizam, nepotizam itd.) i da vaninstitucilnalni prostori poprimaju sve surovije oblike mikrodiscipline. Da li to znači da dolazi vreme kada će i same državne institucija postati samo izdvojena područja militantnih i paravojnih formacija?
Danas još uvek ne posedujemo odgovor na to pitanje. Međutim, ono što je više nego izvesno jeste da danas proizvodnja viška vrednosti izostaje na periferiji kapitala, dok se privreda tamo organizuje po principu deobe profita. To znači da se centri moći konstantno premeštaju, već zavisno od trenutnih političkih struktura. Postfordizam na taj način proizvodi tržišta različitih kategorija (produktivna, reproduktivna i neproduktivna) i deo sredstava ulaže u visoku tehnologiju, kako bi po tom osnovu izvukao višak vrednosti. To je razlog zašto danas javni sektor sve više gubi na značaju, dok vaninstitucionalni mehanizmi u privatnoj sferi postaju sve dominantniji. A u kom će nas pravcu to odvesti ostaje još da se vidi.
Коментари
Постави коментар