Mašina-proteza i mašinski spojevi

c) dva tipa holivudskog filma Sukob postaje konstitutivan za film delatne slike, a ono što ovaj sukob čini dramatičnim jeste međusobni odnos situacije i čina. Prema Delezu, postoje dva tipa delatne slike: film velike forme (S-A-S' – situacija, akcija, nova situacija) i film male forme (A-S-A' – akcija, situacija, nova akcija). U prvom slučaju, situacija prethodni delovanju, kojeg pokreće neki sukob (duel – dvoboj) i koji se na kraju razrešava u korist neke nove situacije. U drugom slučaju imamo početno delovanje koje uspostavlja neku sitaciju, a koja pokreće glavnog junaka na novo delovanje kako bi se ovaj sukob razrešio. Tako u filmu Čovek sa Zapada postoji prvobitno delovanje (neuspešna pljačka voza), koja glavnog junaka vraća u krilo bivše bande (nastala situacije), iz koje se ovaj može spasiti samo novim delovanjem (dvoboj sa svakim pojedinačnim članom bande). Sa druge strane, Fordovi i Vidorovi filmovi predstavljaju primer velike forma (S-A-S'). Iako nam ova tipologi

Čini se da je smrt Đorđa Balaševića sve nas pomalo iznenadila, a moguće da je i doba korone uticalo na nas da njegova smrt prođe gotovo nazapaženo. Kada kažem nezapaženo tu ne mislim na ona brojna opraštanja koja su usledila na društvenim mrežama i gradskim trgovima, svečanostima ogranizovanim u njegovo ime kada im nije ni vreme ni mesto, nego mislim na nešto mnogo intimnije, nešto što nas je mnogo pre Balaševića napustilo ili smo u ovo doba korone potpuno otupeli na to, a reč je zapravo o jednoj nežnosti i intimnosti urbanih sredina. Balašević u tom smislu nije bio usamljeni pesnik nego neko ko je pratio tradiciju. A može se reći da se ta tradicija začinje negde između dva rata, onog trenutka kada ljubavni par dobija svoje osobeno mesto u istoriji poezije. Ovde nije više reč o ljudima koji su povezani porodičnim vezama ili stupaju u bračnu zajednicu, nego prosto o intimnosti koju dvoje dele čak i da se zaista nisu upoznali. Nesumljivo da je tome doprinela pojava filma – romantični r

Politika se u Srbiji odavno vodi na način klasičnog politikanstva. Ovde pod politikanstvom ne mislimo nikakav pežorativan naziv za političare nego je pre reč o tome da je politika odavno postala struka, a kao što se pravnici i advokati pripremaju da o istoj stvari govore za i protiv tako i političari, koji su najčešće pravnici i advokati, uče da uvek dva govora: jedan važi kada su u opoziciji, a drugi kada su na vlasti. To je razlog zašto nas ne iznenađuje da različite stanke govore uglavnom slične stvari kada su na vlasti i iznose slične kritike kada su u opoziciji – naravno, samo ne u isto vreme. To nema toliko veze sa njihovom ideologijom, niti sa političkim konceptom, statutom ili uređenjem partije, jer i u tom smislu, sve partije liče jedna na drugu, uglavnom se svi ugledaju i dodvoravaju predsedniku partije. Onog trenutka kada predsednik izgubi na popularnosti partija se raspada ili reformiše. To se desilo SPS-u nakon 5. oktobra, a slična stvar je ponovila i DS-u nakon poraza od

a) uvod U tekstu pod nazivom Juče, Danas i Sutra, američki socijolog Imanuel Volerstin piše: „»Danas« o kojem govorimo počinje 1945. i završava se 1990. godine. U ovom periodu, i samo u ovom periodu, SAD su predstavljale hegemonu silu našeg svetskog sistema. Uzrok te hegemonije bio je naš prosperitet; posledice te hegemonije bio je naš prosperitet; simbol te hegemonije bio je naš prosperitet”. Prama Valerstinu ima nekoliko razloga za vrtoglavi uspeh SAD-a nakon Drugog svetskog rata. Razloge američkog uspeha treba tražiti u specifičnoj ulozi SAD u tom ratu. Ratni gubici SAD su, u odnosu na druge zemlje, bili minimalni. Razlog tome je taj što se rat vodio izvan teritorije SAD, što znači da su njihovi privredni potencijali ostali očuvani gotovo u celosti. Otuda sledi da se prosperitet SAD ne zasniva na privrednom rastu, nego je posledica ratom opustošene ekonomije vodećih svetskih sila (Nemačke, Francuske, Engleske, Japana). Posle rata SAD su pomagale obnovu ovih zemalja dugoročnim kred

Do nedavno se pisalo o kraju ere poizvodnje (Bodrijar ), ali i o kraju istorije (Fukujama ). Odakle dalazi taj apokaliptični ton? I šta on za nas danas znači? Da li je dovoljno reći da je u pitanju nova ideologija, ili je potrebno učiniti još nešto više napora kako bi se takvo stanje stvari i objasnilo? I ako bar malo vodimo računa o tom tonu, možemo li postaviti pitanje kako danas stoji stvar sa kritikom političke ekonomije? Sa druge strane, opčinjeni smo nekim novim konceptima. Nasuprot policijskom se zagovara političko (Ransijer ), nasuprot golom životu politički život (Agamben ), dok se nada traži i u koncepciji novih revolucionarnih snaga, u mnoštvu (Hardt i Negri ). Nasuprot tradicionalnom radništvu Balibar ističe koncept radnika-putnika, a sve veći napori se ulažu u to da se sagleda odnos između centra kapitala i periferije. Ali, uprkos tome, isto bi se tako moglo reći – na tragu Altisera – da nama danas još uvek nedostaje jedna "teorija prakse", ili jedna "teor

a) uvod Pristup Bergmanovom i Antonionijevom filmskom stvaralaštvu se može načiniti i preko problema egzistencijalizma na filmu. Egzistencijalizam se kao filozofski pravac pojavio 40-ih godina XX veka, a njegove osnovne postavke se vezuju za Sartrovu izjavu da "egzistencija prethodi esenciji" . Preko filozofije egzistencijalizam se kao moda veoma brzo širi na književnost i film. Antonioni i Bergman predstavljaju dva vida egzistencijalizma na filmu. Antonionijevski pokret kamere možemo nazvati ezistencijalizmom vidljivog, dok Bergmanov kinematografski izraz možemo imenovati egzistencijalizmom iskazivog. Iako u osnovi veoma različiti po svome pristupu, za oba autora se može reći da na svoj način obrađuju teme vezane za egzistencijalne probleme savremenog čoveka. Egzistencijalizam vidljivog se pokazuje u nameri da se povežu dve slike: slika opustošenog prirodnog predela se spaja sa slikom emotivnog doživljaja junaka na filmu. Specifičnim pokretom kamere koji spaja sliku psiho