O POLITICI I POLITIKANSTVU

Politika se u Srbiji odavno vodi na način klasičnog politikanstva. Ovde pod politikanstvom ne mislimo nikakav pežorativan naziv za političare nego je pre reč o tome da je politika odavno postala struka, a kao što se pravnici i advokati pripremaju da o istoj stvari govore za i protiv tako i političari, koji su najčešće pravnici i advokati, uče da uvek dva govora: jedan važi kada su u opoziciji, a drugi kada su na vlasti. To je razlog zašto nas ne iznenađuje da različite stanke govore uglavnom slične stvari kada su na vlasti i iznose slične kritike kada su u opoziciji – naravno, samo ne u isto vreme. To nema toliko veze sa njihovom ideologijom, niti sa političkim konceptom, statutom ili uređenjem partije, jer i u tom smislu, sve partije liče jedna na drugu, uglavnom se svi ugledaju i dodvoravaju predsedniku partije. Onog trenutka kada predsednik izgubi na popularnosti partija se raspada ili reformiše. To se desilo SPS-u nakon 5. oktobra, a slična stvar je ponovila i DS-u nakon poraza od SNS-a na izborima iz 2012. godine. U međuvremenu su klasični prebezi iz stranke u stranku, i to često podseća na transfere u sportu (fudbalu) samo što su novčani ulozi tamo mnogo veći. Tako su 2012 i nešto pre toga DS, DSS i G17+, ostali bez brojnog članstva koji je prešao u SNS, ili straneke bliske SNS-u, i uglavnom je reč o rukovodećem kadru (bivši-sadašnji gradonačelnici, načelnici, direktori javnih preduzeća, ali i bivši ministri, politički savetnici, narodni poslanici, odbornici itd.). Slična stvar se dešavala verovatno i nakon 2000-e godine, ali je to tada rađeno u tišini i bilo je posve nova pojava, tako da ljudi tome nisu davali naročiti značaj. Ali danas kada o tome govorimo je sasvim druga priča, jer reč je o trideset godina parlamentarizma i višestranačja u Srbiji, a da izgleda da se nismo pomakli dalje od jednopartijskog sistema, osim što se nalazimo u sve goroj ekonomskoj, političkoj, društvenoj i svakoj drugoj situaciji. Osim toga, ne treba ni pominjati da se slični problemi ponavaljaju i kod zemalja u regionu, a da se pritom permanentno obnavlja naprejateljska situacija između pojedinih zemalja, čime se isključuje i njihova međusobna saradnja, a jača međusobna konkurencija i neprijateljstvo. Ne treba ni pominjati da to najviše pogoduje velikim multinacionalnim korporacijama, bilo da dolaze sa Zapada ili Istoka, iz Amerike, EU, Rusije, Kine itd. Oni primenjuju klasične neoliberalne tehnike (autsorsing, lizing radna snaga, podizvođački radovi itd.) i to sa ciljem da maksimalizuju profit uz upotrebu jeftine radne snage i zastarele tehnologije – ovo drugo za posledicu ima i devastiranje životne sredine. Zbog toga ne treba da se čudimo zašto su vazduh, voda i zemlja zagađeni, i što su naši gradovi na najvišoj listi kada je merenje zagađenosti u pitanju. Naravno, ne potiče svo zagađenje sa ove strane, ali se uticaj koji vrše ove velike multinacionalne organizacije zanemaruje iz razloga jer one zapošljavaju veliki broj radnika, iako se broj radnika drastično smanjio nakon privatizacije ovih preduzeća, koja su ranije proizvodila u mnogo većem obimu, ali je promena tržišne logistike uticala i na opadanje potražnje za tom vrstom robe, a što je dobrim delom uslovljeno i promenama na globalnom tržištu, smanjivanje kapaciteta brojnih nacionalnih korporacija tokom 1980-ih godina i kasnije, usled prelaska na azijsko tržište proizvodnje itd. Prvi talas privatizacije 1990-ih godina mi smo propustili usled građanskog rata, a privatizacija 2000-ih je došla u krajnje lošim uslovima, nakon što je celokupna privreda bila ruinirana NATO borbardovanjem, što je omogućilo da se samo profitabilna preduzeća privatizuju releativno uspešno, dok su druge propadale ili odlazile u stečaj. Naravno, ništa nam ne garantuje da bi privatizacija uspela da se nismo delili u periodu kada se Evropa ujedinjavala, ali bi sigurno efekti tranzicije bili blaži i povoljnije bi se odrazili na bogatija društva (u tom periodu, zajednički dug jugoslovenskog društva je bio otprilike jednak dugu pojedinih država članica deset godina kasnije). Naravno, postavlja se pitanje da li je Evropi i svetu to bilo u interesu, da izvrši bezbolnu integraciju jugoslovenskih država u Evropsku uniju, ili joj je više odgovaralo trenutno ratno stanje – ne treba ni spominjati da su pojedine multinacionalne korporacije koristili i ilegalnu prodaju cigareta i druge robe, čija je cena bila u porastu usled uvođenja zdrastvenih standarda, a što je mnogim tajkunima u Srbiji i regionu omogućilo da se obogate na brzinu, naročito ako su njihovo poslovi bili u sprezi sa vlasti – budući da je ono podrazumevalo i postepeno siromašenje jugoslovenskih država, a to je uključivalo i sve elemente koje sada imamo: jeftinu radnu snagu, blaže ekološko zakonodavstvo, autsorsing, prekarijarnost itd. Sa druge strane, ratno stanje je samo po sebi podrazumevalo veliki odliv kvalifikovane radne snage koji je zaposlenje tražio u zemljama EU, kao i preduzetnički duh sposoban da organizuje ovu kvalifikovanu radnu snagu čiji je smisao bio u tome da permanentno obara cenu zanatskih poslova u zemljama EU i samim tim druge delatnosti u sferi usluga čine profitabilnijim (trgovina nekretnina, sitno preduzetništvo, kreativna industrija itd.). To je jednosmerni proces koji je od početka 1990-ih išao prema EU, kao nekakvom centru odakle se organizovao svaki oblik proizvodnje Srbije i zemalja u regionu, i tu ne mislimo samo na industrijsku proizvodnju nego i na ono što se naziva ideološkom proizvodnjom (produkcija vesti, kulturne politike, kreativne industrije itd.). Ono što se danas dešava i gde Srbija misli da treba da bude lider u regionu – što znači da još jednom ne propusti istorijski šansu – jeste jedan uzvratni proces na relaciji EU, Rusija i Kina, a koji podrazumeva brzi transport energenata iz Rusije i robe iz Kine. Naravno, Srbija je u suviše mala da bi bila lider u bilo čemu, ali se očigledno računa sa tim da ko prvi dođe na pir može više da ućari od onog koji se pojavi poslednji. Naravno, plan da Beograd postane novi londonski Siti je neopravdan, i gotovo je ostvariv samo u megalomanskim zahtevima naših političara, koji bi na silu od Srbije da naprave Nemačku. Ali ideja da je moguće – u saradnji sa drugim zemljama – omogućiti efikasniji tranzit robe i energenata na relaciji EU – Rusija – Kina ima smisla, ali se postavlja pitanje cene: prvo reč je o infrastrukturi koju ćemo sami finansirati ali će je koristiti drugi, naravno, uz minimalne nadoknade (putarine, železničke takse itd.), kao što i danas koriste našu kvalifikovanu radnu snagu i obrazovne kadrove, a da pritom, nikom neće pasti na pamet da još brze i još efiksnije sprovodi „odlim mozgova“, jer putevima nejdu samo energenti i roba, nego odlaze i ljudi. Sa druge strane, novac umesto u obrazovanje može da se potroši ekonomičnije na poboljšanje profesionalnih uslova rada i razvoja novih tehnologija, vodoće zemlje EU u te oblasti zasad i najviše ulazu, a što će podići standarde industrijske proizvodnje i nas ponovo učiniti zavisnim od primene novih tehnologija (u tom svetlu savremena digitalizacija srpske uprave deluje zaista zastrašujuće). Pre bi se moglo pretpostaviti da od svega ovoga neće ništa biti, da je to samo prašina bačena u oči glasačima koji bi da žive „normalno“ i da se kao i uvek, ispod žita, kuju podmukle spletke, za šta su jedino naši političari i sposobni. Zbog toga možemo da kažemo da će se i projekat SNS-a zavšiti kao i mnogi politički projekti u Srbiji, a budući da se danas Vučić percipira i kao nekakav kult ličnosti, možemo samo da pretpostavimo da će relanost biti mnogo bolnija, nego što je to bilo nakon 5. oktobra, odnosno, 2012. godine. Da li će SNS preživeti bez Vućića, kao što je SPS preživeo bez Miloševića ili DSS bez Koštunice i DS bez Đinđića, ostaje da se vidi. Svakako je nezahvalno prognozirati, budući da je u Srbiji sve moguće. Ali, sudeći prema političkim kadrovima, ako SNS preživi Srbija to sigurno više neće dočekati. Praktično, odavno je više neće biti.