OD DERTA DO ALGORITMA: FENOMENOLOGIJA BALKANSKE DEKADENCIJE 2. DEO

3. TRANZICIONI SLOM – SPLAVOVI, MERMER I NIHILIZAM 3.1. Industrija duha – Rejv kao tehnološka jeres devedesetih Dok je državna televizija devedesetih gradila narativ o 'ponosu i tradiciji', a splavovi nudili utočište u tranzicionom folk-nihilizmu, beogradski klub Industrija postao je epicentar jedne sasvim drugačije dekadencije. Rejv scena nije bila samo muzički izbor; ona je bila tehnološki egzorcizam. U mračnim, industrijskim prostorima, omladina je kroz repetitivni ritam i sintetičke stimulanse pokušavala da izbriše jezivu svakodnevicu rata i hiperinflacije. Iz perspektive društvene teorije, rejv je bio neprijatelj br. 1 za obe elite. Za režimsku elitu, on je bio 'prozapadna sekta' koja kvari omladinu uvođenjem stranih uticaja. Za građansku elitu, on je bio suviše mehanički, lišen 'prave umetnosti' i poezije koju su nudili rock ili šansona. Rejv je bio dekadencija bez teksta – on nije nudio rešenje, već čistu frekvenciju koja je poništavala vreme i prostor. Medijski gledano, uspeh Industrije i rejv pokreta bio je dokaz da se medijska blokada može probiti estetikom. To je bio 'analoški internet' pre interneta: informacije o žurkama su se širile putem flajera (flyers) i usmenim putem, kreirajući paralelni univerzum koji je bio potpuno nevidljiv za zvanične medije, ali masovniji od bilo kog državnog koncerta. To je bila prva prava digitalna kafana – mesto gde se umesto uz violinu, plakalo uz 'acid' zvuk sintisajzera, a katarza se postizala kroz kolektivni znoj i trans, a ne kroz naručivanje pesama. Osnovne karakteristike rejva • Privremene Autonomne Zone (TAZ): Rejv klubovi su bili prostori u kojima zakoni države i društva prestaju da važe na 12 sati. To je ključ za analizu slobode u autoritarnim sistemima. • Hantologija mašina: Zvuk rejva devedesetih bio je zvuk "budućnosti koja se nije desila". Dok je svet išao ka internet revoluciji, mladi na Balkanu su tu budućnost simulirali u podrumima uz pomoć polovnih semplera. • Od 'Industrije' do Desingerice: Rejv je uveo estetiku transa i agresivne interakcije. Desingerica danas koristi tu istu "rejv energiju" (izobličeni vokali, agresivni basovi, ritualno ponašanje na bini), ali je spaja sa folk-vibeom kako bi je prodao generaciji koja više nema strpljenja za 12-časovni tehno set, već želi sve "sad i odmah" u 15 sekundi. 3.1. Poglavlje: Aca Lukas – Estetika poraza i trijumf splavarskog nihilizma Aca Lukas: Era Tranzicionog Nihilizma (Poslednji Mohikanac) • Arhetip: Preživelac asfalta i "kralj splavova". • Dekadencija: Agresivna autodestrukcija, ponos na sopstvene ožiljke (Lična karta). • Medijska slika: Most između analogne kafane i digitalnog spektakla. Poslednja zvezda koja je popularnost stekla "na terenu", a ne putem algoritma. • Sociološki ključ: Gubitak nade u promenu sveta. Povlačenje u lični nihilizam gde je jedino važno "preživeti noć". U mapi balkanskih medijskih fenomena, Aca Lukas stoji kao poslednji autentični harizmatik koji je popularnost stekao neposrednim kontaktom, a ne algoritamskom projekcijom. Dok je Toma bio elegija, a Sinan krik, Lukas je buka tranzicije. On je u narodnu muziku uneo 'prljavu' energiju rock 'n' roll-a, ali bez Borine političke agende. Njegova dekadencija je post-ideološka; on ne želi da menja sistem, on želi da u njemu izgori najbrže što može. Iz perspektive teorije medija, Lukas je prvi svesni anti-heroj. On ne skriva svoje poroke; on ih pretvara u svoj najjači brend. Njegova 'Lična karta' nije samo hit, već medijski manifest u kojem rane, kocka i alkohol postaju jedini validni dokaz postojanja u svetu koji je postao simulacija. On je 'poslednji Mohikanac' jer predstavlja kraj epohe u kojoj se zvezda rađala u dimu splava kroz višesatne nastupe, testirajući izdržljivost sopstvenog tela i glasa pred masom, pre nego što je digitalna obrada (autotune) obesmislila samu kategoriju pevačkog umeća. Njegov uspeh je bio poraz medijskih elita koje su decenijama pokušavale da postave granice 'dobrog ukusa'. Lukas je te granice prosto pregazio, dokazujući da narod u vremenu surove tranzicije ne traži ni vaspitanu tugu (Toma), ni političku lekciju (Bora), već nekoga ko će ogoljeno priznati sopstveni pad. On je postao ogledalo generacije koja je shvatila da su velika obećanja o budućnosti propala, ostavljajući im samo intenzivnu, destruktivnu sadašnjost splava.” Osnovne karakteristike Lukasove poetike • Post-tranzicioni nihilizam: Lukasova muzika odražava stanje u kojem su sve velike priče (nacija, država, bolja budućnost) iscrpljene. Ostaje samo individualna patnja kao jedina preostala 'istina'. • Karizma 'Sveca-grešnika': U društvu koje je duboko konzervativno, a istovremeno ogrezlo u poroke, Lukas funkcioniše kao figura koja javno ispoveda grehe svih ostalih. On je žrtveni jarac i heroj istovremeno. • Telo kao dokaz autentičnosti: Lukas peva telom. Njegov hrapav glas i fizička pojava su dokaz da on 'ne folira', što je u svetu digitalnih filtera postala najtraženija roba. Lukas je u ovoj priči most. On uzima Borinu oštrinu i Sinanovu emociju, čisti ih od politike i misticizma, i pakuje ih u format koji je prihvatljiv za modernu medijsku konzumaciju. Lukas je poslednja zvezda koja je pobedila tišinu medijskih elita tako što je bila suviše glasna da bi bila ignorisana. On je zatvorio vrata analogne boemije, ostavljajući iza sebe legendu o čoveku koji je od sopstvenog pepela napravio najuspešniji medijski proizvod na Balkanu.“ 4. DIGITALNA APOKALIPSA – TRIJUMF ALGORITMA 4.1. Poglavlje: Desingerica – Od dekadencije do algoritamskog apsurda Desingerica: Era Algoritamskog Apsurda (Post-medijski šok) • Arhetip: Izvođač performansa i digitalni provokator. • Dekadencija: Simulirana, dizajnirana za viralnost. Šok kao marketinški alat (patika, "gas"). • Medijska slika: Prvi "digitalni panker". On ne psuje da bi kritikovao sistem, već da bi hakovao pažnju publike. • Sociološki ključ: Smrt klasične boemije. Dekadencija postaje "mim" (meme) i sredstvo za dominaciju u ekonomiji pažnje. Ako je Aca Lukas bio 'poslednji Mohikanac' analogne harizme, Desingerica je prvi auto-matičar digitalnog haosa. On u ovu hronologiju ulazi kao tačka u kojoj se balkanski dert konačno lomi i pretvara u čist, hiper-realni performans. Dok je Lukas koristio incident (kocku, tuče, skandale) kao potvrdu svoje 'stvarne' ljudske nesavršenosti, Desingerica incident koristi kao strateško oružje. Iz perspektive teorije medija, on je prvi koji je u potpunosti shvatio pravila ekonomije pažnje. U svetu gde je sve već viđeno, on uvodi estetiku neprijatnosti – udaranje patikom, pljuvanje, agresivnu interakciju – ne da bi preneo bol (kao Sinan) ili bunt (kao Bora), već da bi naterao algoritam da ga 'primeti'. To je dekadencija koja je izgubila svoju metafizičku dubinu i postala TikTok mim. On više ne peva publici; on nad njom vrši performans dominacije, pretvarajući koncert u simulaciju ludnice koja se savršeno pakuje u format od 15 sekundi. On je finalni stadijum tranzicije: trenutak kada su medijske elite potpuno izgubile kontrolu, jer Desingerica ne traži njihovo odobrenje, već njihovo zgražavanje. Što su elite više šokirane, njegov digitalni kapital raste. On je 'Pank' koji je odbacio ideologiju i zadržao samo destrukciju, dokazujući da u 2026. godini autentičnost više nije u emociji, već u intenzitetu incidenta. Osnovne karakteristike Desingeričinog izraza: • Društvo spektakla (Gi Debor): Desingerica je vrhunac teze da je 'sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, sada udaljeno u predstavu'. Njegov nastup je predstava dekadencije, a ne dekadencija sama po sebi. • Hakovanje pažnje: Desingerica služi kao primer 'tehnološkog darvinizma' – preživljavaju samo oni koji su najglasniji i najčudniji, jer ljudski mozak u moru informacija reaguje samo na šok. • Kraj derta: Sa Desingericom, dert (kao kolektivna tuga) umire. Zamenjuje ga 'gas' – stanje veštački indukovane euforije i agresije koje ne ostavlja prostor za refleksiju ili tugu. 4.2. Poglavlje: Globalni trap i balkanski "gas" – Tehnološki darvinizam pažnje Analiza fenomena Desingerice u kontekstu američke trap scene (od Atlante do Soundcloud ere) otkriva da balkanska dekadencija više nije izolovan lokalni incident, već franšiza globalnog nihilizma. Dok su prethodne generacije (Toma, Bora, Lukas) crpele inspiraciju iz lokalnog derta i socijalnih nepravdi, današnja 'trap-folk' scena koristi matricu koju su postavili američki izvođači poput 6ix9ine-a ili Lil Pump-a: šok kao jedini preostali kapital. Iz perspektive teorije medija, ovo je trenutak u kojem regionalne elite doživljavaju konačni poraz. One više ne ratuju protiv 'neukusa' sopstvenog naroda, već protiv digitalnog darvinizma koji diktiraju platforme poput TikToka i Instagrama. Algoritam ne prepoznaje emociju Tome Zdravkovića niti satiru Bore Đorđevića; on prepoznaje isključivo intenzitet anomalije. Desingerica je balkanski odgovor na taj globalni zahtev: on je 'hakovao' lokalni mentalitet koristeći globalni alat – pretvorio je kafansku agresiju u viralni performans. U ovoj fazi, dekadencija prestaje da bude prostor za refleksiju (kao što je bila u dertu) i postaje prostor za apatičnu ekstazu. To je 'gasiranje' – stanje u kojem subjekt više ne pati zbog sveta, već se u njemu gubi kroz buku, vizuelni šok i simulirani haos. Medijske elite, ušuškane u svoje stare koncepte 'kulture' i 'vaspitanja', ostaju neme pred činjenicom da je njihova uloga 'vratara ukusa' (gatekeepers) nepovratno srušena od strane globalne mašinerije koja favorizuje incident nad smislom. 4.3. Kako se rejv povezuje sa Desingericom? Desingerica je zapravo "dete" rejva koje je zalutalo u narodnjački klub. Njegov nastup je rejv performans (skakanje, urlanje, gubitak kontrole) upakovan u folk matricu. On koristi tu energiju "ekstatičnog ludila" koju je rejv uveo na Balkan devedesetih, ali je prilagođava današnjem brzom, algoritamskom konzumiranju. Ovaj deo je ključan jer otkriva licemerje tadašnjih medijskih elita. Dok su se borili protiv folka jer je „zaostao i orijentalan“, rejv su napadali jer je bio „suviše zapadan, veštački i opasan“. Rejv scena devedesetih, sa kultnim klubovima poput Industrije, bila je prostor gde je urbana omladina bukvalno „hakovala“ stvarnost pod sankcijama. 5. ZAKLJUČAK: GUBIMO MONOPOL NA ISTINU Put od Tomine “suze” do Desingeričine “patike” je put od čoveka koji je tražio smisao u bolu, do čoveka koji je shvatio da je bol samo još jedan sadržaj (content) koji se može dobro prodati. To je konačna pobeda medija nad duhom. A evo kako to izgleda sređeno u hronologiju: 1. Toma: Tuga koja oplemenjuje (Modernizam). 2. Sinan: Tuga koja oslobađa kroz trans (Misticizam). 3. Bora: Tuga koja psuje i napada sistem (Aktivizam). 4. Lukas: Tuga koja ne veruje u sutra (Nihilizam). 5. Desingerica: Tuga koja je postala vic i alat za uspeh (Post-moderni apsurd).

OD DERTA DO ALGORITMA: FENOMENOLOGIJA BALKANSKE DEKADENCIJE 1. DEO

1. GENEZA OTPORA – GLOBALNI KORENI LOKALNOG BUNTA 1.1. Poglavlje: Geneza otpora – Hipi utopija i Pankerski nihilizam U istoriji modernih medija, hipi i pank pokreti predstavljaju dva radikalno suprotstavljena modela kontrakulture koja su trajno redefinisala odnos između umetnika, publike i moći. Iako su nastali u različitim decenijama, oba pokreta dele zajednički koren: odbijanje da se konzumira 'zvanična' verzija stvarnosti koju plasiraju masovni mediji establišmenta. Hipi pokret (1960-te): Dekadencija kao povratak prirodi Hipi kontrakultura je bila utemeljena na estetici viška i ekspanzije. Koristeći psihodeliju, dugu kosu i cvetne motive, hipici su kreirali medijski vizuelni identitet koji je bio u direktnom sukobu sa sivim, militarizovanim svetom Hladnog rata. Njihova dekadencija (LSD, slobodna ljubav, komune) bila je optimistična; oni su verovali da se svet može promeniti kroz 'širenje svesti'. Iz vizure društvene teorije, to je bio pokušaj bekstva iz 'gvozdenog kaveza' (Maks Veber) birokratije u prostor nove, spiritualne slobode. Pank pokret (1970-te): Dekadencija kao destrukcija Kada je hipi utopija propala u oblaku dima i komercijalizacije, pojavio se pank kao surova, nihilizmu okrenuta reakcija. Pank više nije verovao u cveće; on je verovao u ružnoću i incident. Dok je hipi pokret tražio 'mir i ljubav', pank je tražio 'haos i uništenje'. Pankerska dekadencija (zihernadle, pocepana odeća, pljuvanje, sirova buka) bila je svesni estetski terorizam usmeren protiv srednje klase. To je bio prvi pokret koji je proglasio 'No Future' (Nema budućnosti), čime je postavio temelje za savremeni nihilizam koji danas vidimo na splavovima i u trap muzici. Između ova dva pola — hipi eskapizma i pankerske agresije — rodio se prostor u kojem mediji prestaju da budu samo kanali informisanja i postaju bojišta identiteta. Ova dva pokreta su 'očevi' svih balkanskih fenomena: od Bore Đorđevića, koji je preuzeo pankerski bunt, do Desingerice, koji je taj bunt ispraznio od ideologije i ostavio samo čisti, pankerski incident kao sredstvo za osvajanje digitalnog prostora. 1.2. Hibridni otpor: Balkanski odgovor na Hipi i Pank Kada su hipi i pank pokreti stigli u Jugoslaviju, oni nisu naišli na prazan prostor, već na duboko ukorenjen sistem kafanske dekadencije. Dok je na Zapadu hipi pokret bio revolt srednje klase protiv konzumerizma, na Balkanu je on dobio primese 'pastirskog roka' i narodnog misticizma. Jugoslovenski 'hipi' nije samo tražio slobodnu ljubav; on je tu slobodu tražio u spoju električne gitare i orijentalnog melosa, što je elita doživljavala kao estetski hibrid koji kvari 'čistotu' obe kulture. Još dramatičniji sudar dogodio se sa pankom. Dok je britanski pank bio krik nezaposlene omladine, jugoslovenski pank (i kasnije novi talas) bio je intelektualni bunt urbane omladine koji se vrlo brzo 'inficirao' lokalnim kafanskim nihilizmom. Upravo tu nastaje ključni spoj: agresivnost panka susreće se sa autodestrukcijom kafane. Iz ovog 'krvavog' susreta rodila se autentična balkanska dekadencija koju medijske elite nikada nisu uspele da ukalupljuju. To je prostor u kojem Bora Đorđević psuje kao panker, a pati kao boem; gde Aca Lukas svira klavijature kao roker, a peva kao narodnjak. To je hibridni identitet koji je preživeo sve sisteme — od socijalističke cenzure do digitalne transformacije — dokazujući da je naša kontrakultura uvek bila jača tamo gde se visoka teorija spajala sa niskim strastima kafanskog asfalta. 1.3. Poglavlje: Rejv kao digitalna kafana – Eskapizam u ritmu mašina „Dok je Aca Lukas devedesetih vladao splavovima, u podrumima i napuštenim halama rađala se paralelna dekadencija – rejv scena. Za razliku od derta, koji je bio okrenut prošlosti i gubitku, rejv je bio okrenut beskrajnoj sadašnjosti. To je bio 'elektronski pank' – beg od inflacije, rata i društvenog raspada u ponavljajući ritam (beat) i sintetičku euforiju. Iz vizure društvene teorije, rejv je bio demokratizacija dekadencije. U kafani postoji hijerarhija (muzičari, konobari, gosti), dok je na rejvu granica između izvođača i publike nestala u mraku i stroboskopima. To je bila balkanska verzija 'Privremenih autonomnih zona' (Hakim Bej) – prostora slobode koji postoje samo dok traje žurka, van domašaja države i njenih medijskih elita. Medijski gledano, rejv je bio prvi pokret koji je u potpunosti odbacio tekst. Ako je Bora Đorđević psovao da bi ga razumeli, rejv je nudio čistu frekvenciju. To je bila priprema za današnji 'gas': prelaz sa pesme koja priča priču na zvuk koji proizvodi stanje. Rejv devedesetih je bio 'visoki napon' dekadencije koji je, baš kao i kafana, uništavao telo (jetru zamenjuje neurohemijsko iscrpljivanje), ali je nudio kolektivnu katarzu koju zvanični mediji nisu mogli da kontrolišu ni da razumeju. 2. ARHITEKTE DERTA – ANALOGNI BOGOVI KAFANE 2.1. Toma Zdravković – Arhitekta lirske melanholije. Toma Zdravković: Era Lirske Melanholije (Socijalističko građanstvo) • Arhetip: Trubadur i vitez kafane. • Dekadencija: Tiha, dostojanstvena, utopljena u vino i neuzvraćenu ljubav. • Medijska slika: Romantični autsajder. On je bio "ventil" sistema – tuga koja je bila dopuštena jer je bila vaspitana i poetična. • Sociološki ključ: Vera u emociju kao univerzalni jezik koji spaja doktora i radnika. U sociološkoj mapi Balkana, Toma Zdravković zauzima mesto koje nadilazi estradu; on je figura koja je izvršila urbanizaciju derta. Dok je tradicionalna narodna muzika bila vezana za ruralne motive i kolektivni jad, Zdravković uvodi individualni egzistencijalizam. Njegov 'gubitnik' nije čovek bez zemlje, već čovek bez ljubavi – on je 'stranac' u sopstvenom životu, čime se direktno naslanja na tradiciju evropskog modernizma. Iz perspektive teorije medija, Zdravković je bio proizvod epohe u kojoj je televizija još uvek težila ka 'visokom ukusu'. On je bio medijski prihvatljiv boem jer je njegova dekadencija bila estetizovana. On pije, ali pije uz violine; on pati, ali tu patnju pretvara u poeziju koja ne vređa malograđanski moral, već ga oplemenjuje. On je bio most između elite koja je slušala operu i radničke klase koja je tražila utehu u kafani. Njegova smrt 1991. godine, simbolički se poklapa sa smrću Jugoslavije, označavajući kraj ere u kojoj je tuga mogla biti gospodska. Sa njim nestaje vera u katarzičnu moć kafane kao prostora gde se duša čisti, a ne samo 'troši'. Ono što sledi nakon njega – od turbofolka do digitalnog nihilizma – zapravo je dugačak eho gubitka te neposredne, vaspitane emocije koju je on personifikovao. 2.2. Podpoglavlje: Posthumni Toma – Medijska konstrukcija "zlatnog doba" Fenomen vaskrsnuća Tome Zdravkovića u 21. veku, krunisan filmom i serijom Dragana Bjelogrlića, predstavlja školski primer medijske komodifikacije nostalgije. Savremeni mediji ne rekreiraju Tomu kakav je on zaista bio, već konstruišu 'idealnog Tomu' kao antitezu današnjoj estradi. U tom narativu, Toma prestaje da bude istorijska ličnost i postaje mitološki simbol epohe u kojoj je 'duša' bila važnija od 'klika'. Iz vizure društvene teorije, ovaj povratak Tomi je zapravo kolektivni odbrambeni mehanizam društva koje se guši u digitalnom nihilizmu i estetskom haosu (koji personifikuju figure poput Desingerice). Projektujući na Tomu vrline koje nam danas nedostaju – poput autentične ranjivosti, boemske časti i lirske dubine – medijske elite vrše svojevrsnu 'moralnu restauraciju' prošlosti. Međutim, paradoks leži u tome što se ta 'borba za dušu' odvija unutar najmodernijih marketinških mašinerija. Film o Tomi je postao blokbaster upravo koristeći alate spektakla protiv kojih se (simbolički) bori. Time Toma Zdravković u 2026. godini ne služi više da nas uteši u kafani, već da nam proda ulaznicu za bioskop, striming servis ili nostalgični plejlist. On je postao digitalni spomenik koji nas podseća na to šta smo izgubili, dok istovremeno profitira na tom gubitku. 2.3.Poglavlje: Sinan Sakić – Metafizika derta i glas potlačenih Sinan Sakić: Era Emotivnog Radikalizma (Glas margine) • Arhetip: Šaman i glas nevidljivih. • Dekadencija: Trans, orijentalni dert, potpuno ogoljavanje duše bez cenzure. • Medijska slika: Decenijama ignorisan od elite, opstao kroz direktnu vezu sa narodom (kasete, "Južni Vetar"). Trijumf autentičnosti nad estetikom. • Sociološki ključ: Antropološki fenomen kulta. Publika se u njegovom bolu nije samo ogledala, već se kroz njega oslobađala. Dok je Toma Zdravković bio boemija gradskih kafana, Sinan Sakić je bio šaman periferije. Njegova pojava u okviru kultnog 'Južnog vetra' osamdesetih godina predstavlja najznačajniji prodor orijentalnog melosa u jugoslovenski kulturni prostor, što je tadašnja medijska elita dočekala sa gnušanjem, etiketirajući to kao 'šund' i 'kulturnu regresiju'. Međutim, sociološki posmatrano, Sinan nije bio regresija, već povratak potisnutog. On je pevao za 'nevidljive' slojeve društva – radnike, gastarbajtere i marginalce – kojima je ispeglani socijalistički pop bio stran, a tradicionalni folk nedovoljno sirov. Sinanova dekadencija nije bila stvar stila, već egzistencijalni krik. Njegov glas, često na ivici bola i suza, postao je medijum kroz koji je publika doživljavala katarzu. On nije pevao o bolu; on je bio bol. Iz perspektive teorije medija, Sinan je trijumf paralelnog sistema distribucije. Bez podrške državne televizije, bez naslovnih strana i bez institucionalnog priznanja, on je postao mitska figura isključivo putem kaseta koje su kolale 'ispod žita'. To je bio rani oblik viralnosti pre interneta – organsko širenje mita o čoveku koji 'peva dušom'. Sinan je dokaz da autentični dert ne može biti cenzurisan; on uvek pronađe svoj put do onih kojima je najpotrebniji." 2.4. Podpoglavlje: „Južni vetar“ kao unutrašnji neprijatelj – Kulturni elitizam i strah od Orijenta Analiza delovanja regionalnih intelektualnih i medijskih elita osamdesetih godina otkriva duboki strah od 'orijentalne kontaminacije' jugoslovenskog modernizma. Sinan Sakić i pokret 'Južni vetar' postali su žrtvovani jarci ovog kulturnog puritanizma. Dok su medijske elite u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu pokušavale da konstruišu sliku Jugoslavije kao progresivne, pro-zapadne socijalističke države, Sinanov dert je podsećao na ono 'istočno' i 'vizantijsko-osmansko' nasleđe koje je elita želela da potisne. Iz ugla društvene teorije, cenzura Sinana na državnim televizijama nije bila borba protiv 'šunda' (jer je estrada bila prepuna istog), već odbrana hegemonog ukusa. Za elitu, Sinanov glas je bio suviše sirov, suviše blizu zemlji i suviše 'turski'. To je bio rani oblik “balkanskog orijentalizma” (kako ga definiše Milica Bakić-Hayden), gde se 'niža' kultura unutar sopstvenih granica doživljava kao pretnja civilizacijskom statusu. Paradoksalno, upravo je taj elitistički otpor stvorio od Sinana simbol kontrakulturnog bunta. Zabranjen u 'lepim' emisijama, on je postao heroj periferije. Regionalne elite su, pokušavajući da ga izbrišu, zapravo stvorile najjači paralelni medijski sistem (kasete i lokalne radio stanice) koji će u decenijama koje dolaze potpuno poraziti njihov monopol na istinu i ukus. Sinan je tako postao prvi primer medijskog fenomena koji je pobedio sistem 'odozdo', najavljujući eru u kojoj će publika, a ne urednici, birati svoje idole.“ 2.5. Poglavlje: Bora Đorđević – Poetska agresija i institucionalizovani bunt Bora Đorđević: Era Gnevnog Bunta (Politička dekadencija) • Arhetip: Buntovnik sa šanka i ulični prorok. • Dekadencija: Rakija kao gorivo za socijalnu kritiku. Kafana kao politička tribina. • Medijska slika: Provokator koji koristi psovku da sruši tabue. Prvi koji je spojio rock oštrinu sa kafanskim narativom. • Sociološki ključ: Prelaz sa individualne tuge na kolektivni bes. On je najavio raspad društva kroz stihove o moralnom truljenju. Bora Đorđević u istoriju balkanskih medija ulazi kao figura koja je demistifikovala rock 'n' roll, oduzimajući mu zapadnjački glamur i vraćajući ga u blato balkanske kafane i ulice. Za razliku od Sinana Sakića, koga su regionalne elite mogle da ignorišu kao 'ruralni šund', Bora je bio 'njihov' – obrazovan, urban i briljantan pesnik. Upravo zato je njegova dekadencija bila opasnija: on nije pevao o apstraktnom bolu, već o konkretnom truljenju sistema. Iz perspektive teorije medija, Bora je majstor kontrole skandala. On je psovku uveo u javni diskurs ne kao prostakluk, već kao jedino preostalo sredstvo istine u svetu eufemizama. Njegovi tekstovi su funkcionisali kao 'crna hronika' društva; on je pevao o onome o čemu su novine ćutale – o prostituciji, korupciji, izgubljenoj mladosti i licemerju partijske elite. On je bio prvi koji je shvatio da medijska pažnja raste sa nivoom provokacije, ali je tu provokaciju uvek temeljio na vrhunskoj satiri. Njegova dekadencija je bila javna i bučna. Dok je Toma patio u tišini, Bora je 'povraćao' po establišmentu. On je spojio figuru 'ukletog pesnika' sa figurom 'uličnog borca', stvarajući hibridni identitet koji je bio podjednako prihvatljiv i intelektualcima i radničkoj klasi. Time je Riblja čorba postala prvi pravi 'narodni rock', brišući granicu između visoke i niske kulture, i pripremajući teren za ono što će kasnije Aca Lukas pretvoriti u estradni spektakl.“ Bora je u toj tranziciji važan jer pokazuje kako je sistem pokušao da usisa bunt. • Osamdesete: On je opasni provokator kojeg prate službe bezbednosti. • Devedesete: On postaje nacionalna institucija. Ovo je ključno za tezu o medijskim elitama – kako se oštrica kritike tupi kada buntovnik postane deo 'opšteg mesta'. Bora Đorđević je dokazao da se na Balkanu istina najlakše saopštava kroz mamurluk. On je dekadenciju pretvorio u ogledalo u kojem se društvo prvi put jasno videlo – neoprano i raščupano, baš kao i on sam na bini.

EVOLUCIJA MOĆI – OD ASIMETRIČNOG NASILJA DO ALGORITAMSKE TIŠINE

1. UVOD Istorija moći u poslednjem stoleću može se čitati kao neprekidni proces prevođenja sirovog, nepredvidivog ljudskog iskustva u kontrolisani, predvidivi tehnološki model. Na početku ovog puta stoji figura asimetričnog borca — partizana, gerilca ili teroriste — koji koristi „šum“ u sistemu kako bi uzdrmao temelje monumentalnih državnih struktura. Na njegovom kraju, u osvit 2026. godine, stoji tišina digitalnog koda: svet u kojem je otpor postao statistički nemoguć jer je sumnja automatizovana, a pobuna neutralisana pre nego što je uopšte dospela do svesti subjekta. Ova evolucija nije bila linearna, već dijalektička. Svaki čin asimetričnog otpora — od planina Kurdistana do urbanih gerila Evrope — služio je kao neželjeni, ali neophodni katalizator za usavršavanje mehanizama nadzora. Moć je učila iz sopstvenih ranjivosti. Tamo gde je nekada stajala represivna čizma suverena, danas stoji nevidljivi interfejs algoritma. Prelazak sa fizičkog na digitalni Panoptikon označava trenutak u kojem moć više ne mora da disciplinuje telo; ona sada modeluje samu verovatnoću događaja. U ovom poglavlju istražujemo kako je asimetrija, nekadašnja najveća pretnja poretku, postala njegovo glavno pogonsko gorivo. Analiziraćemo kako se „mašina-proteza“ transformisala iz oruđa oslobođenja u instrument apsolutne legitimacije. Dok su proksi ratovi i teroristički spektakli punili naslovne strane medija, iza kulisa se gradio sistem koji je svaku anomaliju u podacima pretvorio u preventivni udar. Tišina koja danas vlada u digitalnim gradovima poput NEOM-a nije tišina postignutog mira, već tišina savršenog nadzora — trijumf Modela nad Iskustvom, u kojem je svaki krik unapred kodiran kao tišina. 2. GENEALOGIJA ASIMETRIJE 2.1. Ontologija "Nacije bez mape": Prostor vs. Mreža Za grupe poput Kurda i Palestinaca, asimetrija proizilazi iz fundamentalnog nedostatka fiksne tačke u međunarodnom poretku (države).Teritorija kao teret: Dok moderni Model države zahteva jasne granice i fiksne institucije (koje su ranjive na napad), ovi subjekti operišu u rizomatskim strukturama. Njihovo iskustvo je vezano za kretanje, a ne za posedovanje. Digitalni suverenitet: Budući da nemaju stolicu u UN, oni su primorani da svoj suverenitet grade u digitalnom prostoru. Kurdski pokret u Rojavi, na primer, koristi medijsku mašinu da bi projektovao model „demokratskog konfederalizma“ koji postoji kao ideja u globalnom etru pre nego što je u potpunosti priznat na zemlji. Asimetrija ovde prestaje da bude slabost i postaje fluidnost. 2.2. Tehnološka mimikrija: Mašina kao gerilska proteza Huti u Jemenu pružaju najčistiji primer kako se asimetrija digitalizuje u 2026. godini. Bricolage tehnologija: Huti ne pokušavaju da izgrade fabriku aviona, već koriste komponente sa globalnog tržišta kako bi sastavili dronove. To je proces u kojem se „visoka mašina“ prilagođava „niskom iskustvu“ plemenske gerile. Ekonomska asimetrija: Ovde dolazimo do ključnog teorijskog momenta: paralize skupljeg sistema. Kada dron od 2.000 dolara prisili razarač od milijardu dolara da troši milione na odbranu, asimetrija više nije samo fizička, već sistemska. Model se urušava pod sopstvenom težinom jer ne može da opravda troškove održavanja kontrole. U ovom slučaju, dron nije samo oružje; on je proteza koja plemenskom ratniku daje „božansku perspektivu“ (vid u realnom vremenu) bez potrebe za vazduhoplovstvom. 2.3. "Šum" kao prostor slobode u Panoptikonu U konceptu Digitalnog Panoptikona, sistem teži apsolutnoj predvidivosti. Međutim, asimetrični subjekti su „šum“ koji sistem ne može u potpunosti da svari. Hibridni identiteti: Ovi subjekti žive u dva sveta istovremeno – u najmodernijem sajber-prostoru i u najtradicionalnijim plemenskim strukturama. Ta kontradiktornost zbunjuje algoritme nadzora koji su trenirani na homogenim zapadnim modelima ponašanja. Sabotaža algoritma: Asimetrija se danas ne ogleda samo u postavljanju mina, već u generisanju lažnih tragova podataka. Ovi akteri svesno koriste "mašine-proteze" da bi zamutili svoje tragove, stvarajući digitalne fatamorgane. Kroz analizu istorije Kurda, Huta i Palestinaca, identifikovali smo fenomen „nacije bez mape“. Njihovo iskustvo opstanka u planinskim i urbanim enklavama predstavlja čist oblik asimetričnog subjektiviteta. Oni su dokazali da se tradicionalne strukture (pleme, vera, klan) mogu digitalno osnažiti, koristeći modernu tehnologiju (dronove, mreže) kao produžetak svoje borbe protiv centralizovanih državnih modela. 3. TEHNOLOGIJA KAO ISTRUMENT LEGIMACIJE. 3.1.Uvod Vahabizam je ultrakonzervativni reformistički pokret unutar sunitskog islama, nastao u 18. veku u srcu Arabijskog poluostrva (oblast Nadžd). Njegov uticaj na modernu istoriju Bliskog istoka je nemerljiv, jer je postao ideološki temelj prve, druge i sadašnje Saudijske Arabije. Evo ključnih stubova i istorijskog značaja ovog pokreta: a) Osnivač i doktrina: Muhamed ibn Abd el-Vahab Pokret je osnovao Muhamed ibn Abd el-Vahab (1703–1792), koji je verovao da se islam iskvario uvođenjem "novotarija" (bid'ah) i obožavanjem svetaca, što je on smatrao povratkom u mnogoboštvo (shirk). Tevhid (Jednoboštvo): Centralni koncept koji nalaže apsolutno i isključivo obožavanje Boga. Vahabizam je bio usmeren protiv sufizma (mističnog islama) i poštovanja grobnica svetaca. Povratak korenima: Zagovarao je strogo i bukvalno tumačenje Kur'ana i hadisa (predanja o proroku Muhamedu), onako kako su ih razumeli prvi sledbenici (Salaf). Zbog toga se termin "vahabizam" često prepliće sa širim pojmom selefizam, iako su Saudijci istorijski preferirali naziv Muvahidun (Unitarijanci). b) Istorijski pakt: Mač i Knjiga (1744) Prekretnica se dogodila 1744. godine kada je El-Vahab sklopio savez sa lokalnim emirom Muhamedom bin Saudom. Pakt: Bin Saud je obećao vojnu zaštitu i širenje doktrine, dok je El-Vahab dao verski legitimitet Bin Saudovoj vlasti. Ovaj savez je omogućio dinastiji Al Saud da ujedini razjedinjena pustinjska plemena pod jednom zastavom, transformišući ih u disciplinovanu i fanatičnu vojnu silu poznatu kao Ikhwan (Bratstvo). v) Globalno širenje i "Meka dolar" Nakon naftnog buma 1970-ih, Saudijska Arabija je uložila stotine milijardi dolara u širenje vahabizma širom sveta. Institucije: Finansiranje džamija, medresa (škola) i univerziteta od Balkana do Indonezije. Meka kao centar: Kroz kontrolu hadža (hodočašća), Rijad je nametnuo svoju interpretaciju islama kao "ispravnu" i globalno dominantnu. Mnogi analitičari smatraju da je rigidnost vahabizma poslužila kao ideološka podloga za ekstremističke pokrete poput Al-Kaide i ISIS-a, iako je saudijska država često bila meta tih istih grupa. g) Vahabizam u 21. veku: Kraj jedne ere? Pod vođstvom prestolonaslednika Muhameda bin Salmana (MBS), Saudijska Arabija trenutno prolazi kroz proces "detoksikacije" od vahabizma: Marginalizacija verske policije: Čuvena Mutawa je izgubila pravo na hapšenje. Novi nacionalizam: Umesto verske misije, MBS promoviše saudijski nacionalizam i ekonomski napredak (Vizija 2030). Umereni islam: Zvanični diskurs se pomera ka "umerenom islamu", što predstavlja radikalan raskid sa paktom iz 1744. godine. 3.1. Od Teokratije do Tehnokratije: Zamena "Svetog teksta" "Savršenim kodom" U klasičnom modelu (npr. rani vahabizam), legitimitet vladara je proisticao iz njegove uloge zaštitnika vere. Danas, tehnologija preuzima tu sakralnu ulogu: apsolutna istina nasuprot apsolutna preciznost. Dok je religija nudila „istinu“ koja je često bila podložna interpretaciji, tehnologija nudi „preciznost“ koja se ne dovodi u pitanje. Ako algoritam u NEOM-u odluči o alokaciji resursa, to se ne doživljava kao politička odluka, već kao „tehnička nužnost“. Automatizacija poslušnosti: Legitimitet se više ne postiže ubeđivanjem (propagandom), već infrastrukturom. Kada grad postane interfejs, ti se ne pokoravaš zakonu zato što ga poštuješ, već zato što ti sistem fizički ne dozvoljava drugačije delovanje (npr. pametne brave, digitalni novčanici). 3.2. Projekt NEOM kao "Digitalna Meka" NEOM u ovom radu ne treba da bude opisan samo kao grad, već kao novi hram legitimiteta. Vizuelni dokaz moći: Kao što su nekada katedrale ili monumentalne džamije svedočile o moći vladara da komunicira sa onostranim, NEOM svedoči o moći vladara da komunicira sa budućnošću. To je „eshatologija u realnom vremenu“. Kognitivni grad kao Panoptikon: Legitimitet se ovde crpi iz obećanja o savršenom životu bez trenja (frictionless life). Međutim, cena tog života je apsolutna vidljivost. Vidljivost građana je uslov za legitimitet vladara. Što više podataka država ima o tebi, to je njen model „brige“ efikasniji, a samim tim i legitimniji. 3.3. Tehnologija kao "Neutralizator" političkog Najveća moć tehnologije kao instrumenta legitimiteta je njena sposobnost da depolitizuje društvene sukobe. Algoritamska pravda: Sukobi oko raspodele moći ili bogatstva pretvaraju se u „optimizaciju sistema“. Vladar više nije tiranin koji donosi odluke, već „glavni inženjer“ koji nadgleda proces. Primer 2026: Tokom rata u martu 2026, videli smo kako se vojne odluke pravdaju „podacima sa terena“ koje obrađuje AI, čime se odgovornost prebacuje sa čoveka (vladara) na mašinu. To je vrhunac legitimiteta – moć koja se ne mora pravdati jer „mašina ne greši“. Slučaj Saudijske Arabije i uspona vahabizma pokazao je kako se ideološki modeli transformišu. Dok je pakt iz 1744. godine počivao na verskom tekstu, današnja Vizija 2030 i projekat NEOM sugerišu prelazak na tehnološki legitimitet. U ovom novom poretku, algoritam zamenjuje versku policiju, a „pametni grad“ postaje apsolutni model kontrole koji usisava svako individualno iskustvo u bazu podataka. 4. TERORIZAM KAO KATALIZATOR PANOPTIKONA 4.1 Uvod Istorija terorizma nije hronika nasumičnog nasilja, već evolucija političke komunikacije. Terorizam je, u svojoj suštini, asimetrični model borbe gde slabiji akter koristi spektakl nasilja kako bi nadoknadio nedostatak fizičke moći i uticao na psihološko stanje šire populacije.Evo ključnih faza u razvoju terorizma kroz vekove: 1. Rani oblici: Religijski fanatizam U premodernom dobu, terorizam je gotovo uvek bio neraskidivo vezan za religiju i žrtvovanje. Ziloti (Sikariji): U 1. veku, tokom rimske okupacije Judeje, ova grupa je koristila male bodeže (sicae) za ubijanje rimskih simpatizera na javnim mestima, izazivajući masovnu paniku. Asasini (Hašašini): Od 11. do 13. veka, ova šiitska sekta je usavršila metodu preciznog atentata na ključne političke lidere tog vremena (vizire, krstaške vođe), verujući da je takva smrt put u raj. 2. Teror kao državni instrument (18. vek) Termin "terorizam" zapravo potiče iz vremena Francuske revolucije. Režim terora (Régime de la Terreur): Pod vođstvom Robespjera, teror nije bio usmeren protiv države, već je bio alat države za eliminaciju unutrašnjih neprijatelja i disciplinovanje naroda. Ovo je ključni trenutak gde teror postaje institucionalizovan model upravljanja. 3. "Propaganda delom" (Kraj 19. i početak 20. veka) Sa pronalaskom dinamita i usponom masovnih medija (novina), terorizam ulazi u modernu fazu. Anarhisti: Grupe poput "Narodne volje" (Narodnaya Volya) u Rusiji verovale su da će atentati na careve i ministre (poput ubistva Aleksandra II 1881) delovati kao "okidač" za narodni ustanak. Nacionalistički terorizam: Atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, koji je izvršila "Mlada Bosna", najpoznatiji je primer kako jedan teroristički čin može srušiti čitave svetske poretke. Talas antikolonijalizma i ideologije (1945–1990) Nakon Drugog svetskog rata, terorizam postaje glavno oruđe za nacionalno oslobođenje i ideološku borbu. Etno-nacionalisti: Grupe kao što su IRA (Irska), ETA (Baskija) i PLO (Palestina) koriste terorizam da bi internacionalizovale svoja pitanja.Ideološka levica: Kao što smo ranije diskutovali, RAF i Crvene brigade pokušavaju da sruše kapitalizam kroz urbanu gerilu. 4. Religijski zaokret i globalna mreža (1990–danas) Pad Berlinskog zida i sovjetska invazija na Avganistan stvorili su prostor za uspon transnacionalnog religijskog terorizma.Al-Kaida i 11. septembar: Terorizam prestaje da bude lokalan. On postaje globalni medijski spektakl čiji je cilj maksimalna vizuelna destrukcija u srcu zapadne moći.ISIS i "Digitalni kalifat": Terorizam u 21. veku postaje algoritamski. ISIS je usavršio model regrutacije preko društvenih mreža, pretvarajući nasilje u visokoprodukovani digitalni sadržaj (iskustvo visoke definicije). 4.1. "Pedagogija straha" i normalizacija nadzora Terorizam deluje kao radikalni vaspitni instrument koji menja kolektivnu psihu. Proizvodnja pristanka: Svaki teroristički akt (spektakl) stvara krizu koju model koristi da bi ponudio rešenje. Rešenje je uvek isto: više senzora, više podataka, manje privatnosti. U sociološkom smislu, terorizam „omekšava“ društvo, čineći invazivne tehnologije (biometriju, skeniranje lica) ne samo prihvatljivim, već i poželjnim. Afektivni rad mašine: Panoptikon ne počiva na logici, već na emociji. Strah od nepredvidivog (teroriste) tera subjekta da traži utočište u predvidivom (algoritmu). 4.2. Od "Sumnjivog lica" do "Sumnjivog obrasca" (Dataficiranje sumnje) Terorizam je katalizator koji je primorao obaveštajne službe da pređu sa posmatranja ljudi na posmatranje metapodataka. Analitička proteza: Pošto je terorista često nevidljiv u masi, sistem razvija proteze koje „vide“ ono što ljudsko oko ne može – korelacije. Sumnja se više ne vezuje za osobu (ko si?), već za obrazac (šta radiš?). Pre-kriminalna logika: Terorizam je naterao pravo da se pomeri ka budućnosti. Panoptikon, pod izgovorom sprečavanja terorizma, uvodi koncept „pred-kriminalnog stanja“. Ako se tvoji digitalni tragovi poklapaju sa modelom radikalizacije, sistem te tretira kao pretnju pre nego što išta uradiš. To je kraj pretpostavke nevinosti u korist pretpostavke algoritamske verovatnoće. 4.3. Arhitektura tišine: 2026. godina i "Savršena bezbednost" Invisible Fence (Nevidljiva ograda): Terorizam je poslužio kao opravdanje za stvaranje digitalnih ograda oko gradova. U projektima poput NEOM-a ili „pametnih kvartova“ u Evropi, ulazak i izlazak su regulisani algoritmom koji u milisekundi proverava tvoju „bezbednosnu istoriju“. Kraj političkog otpora: kada se Panoptikon izgradi pod izgovorom borbe protiv terorizma, on ostaje trajno usidren kako bi suzbio bilo koji oblik političkog neslaganja. Svaki protest se u očima algoritma može definisati kao „poremećaj toka“, čime se asimetrični otpor trajno neutrališe. Analizirajući istoriju terorizma, došli smo do zaključka da on nije bio samo pretnja, već pogonsko gorivo za razvoj nadzora. Od anarhističke „propagande delom“ do ISIS-ovog „digitalnog kalifata“, svaki čin nasilja bio je povod za državu da usavrši svoje modele. Do marta 2026. godine, taj proces je kulminirao u prediktivnoj policiji: AI sistemi više ne čekaju zločin, oni ga anticipiraju, pretvarajući društvo u prostor gde je nepredvidivost (osnova ljudske slobode) tretirana kao sistemska greška. Današnji sukobi, proksi ratovi koje vode sile poput CIA-e i Mosada, više se ne vode samo za teritoriju, već za kontrolu nad narativom i podacima. U tom kontekstu, tvoja knjiga "Društvena teorija i mediji" postavlja ključnu dijagnozu: živimo u eri gde je mašina postala toliko integrisana u ljudski bitis , da je granica između našeg iskustva i algoritamskog modela postala nevidljiva. 5. MANIFEST ALGORITAMSKE TIŠINE U svetu koji smo izgradili do 2026. godine, revolucija nije ugušena silom; ona je usisana u piksel. Naša najveća zabluda bila je uverenje da su slika otpora i čin otpora na istoj strani barikade. Danas znamo istinu: što je slika pobune jasnija, to je stvarnost pokornija. Digitalni Panoptikon više ne strahuje od tvojih subverzivnih misli. On ih želi. On ih pretvara u sadržaj. On ih pakuje u 8K rezoluciju i prodaje ti ih nazad kao katarzu. Dok gledaš holivudske heroje kako ruše galaktičke imperije, ti ne učestvuješ u revoluciji – ti je trošiš. Ti si konzument sopstvenog oslobođenja. Ovo je paradoks kinematografske pacifikacije: Revolucija na ekranu je groblje revolucije na ulici. Svaki uzdah oduševljenja u bioskopu je jedan otkucaj srca manje za stvarnu promenu. Model je simulirao iskustvo. Naša potreba za pravdom postala je estetska potreba. Mi više ne tražimo hleb i slobodu; mi tražimo bolji CGI i ubedljivijeg junaka. Tišina je savršena. To nije tišina odsustva zvuka, već tišina odsustva alternative. U algoritamskoj tišini, svaki tvoj krik je unapred predviđen, kategorizovan i pretvoren u metapodatak. Stojimo na kraju proksi-istorije. Mašina više ne dopunjuje naše telo; ona je zamenila našu volju. Ako je revolucija na filmu postala obavezna, to je samo zato što je u stvarnosti postala nemoguća. Mi ne živimo u svetu koji se menja; živimo u svetu koji se neprestano emituje : Dobrodošli u Digitalni Panoptikon. Uživajte u spektaklu svog nestajanja.

NVO - MEDIJATORI MEKE MOĆI NA POSTJUGOSLOVENSKIM PROSTORIMA (TEKS NASTAO UZ POMOĆ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE)

1. UVOD Savremeni politički pejzaž postjugoslovenskog prostora nemoguće je razumeti bez analize delovanja nevladinih organizacija (NVO), koje su od devedesetih godina do danas evoluirale iz humanitarnih aktera u primarne operatere zapadne meke moći. Ovaj rad istražuje simbiotsku vezu između teorijskih postavki kulturnih studija — prvenstveno kroz koncepte hegemonije, identitetskih politika i dekonstrukcije — i praktičnog delovanja civilnog društva. Dok NVO sektor kroz medijsku podršku platformi poput Slobodne Evrope i Glasa Amerike sprovodi kulturnu i vrednosnu transformaciju društva, on se istovremeno suočava sa optužbama za „projektovani aktivizam“ i učešće u strukturama tzv. duboke države. Analizirajući uspon „vouk“ (woke) ideologije i kensel kulture u aplikacijama za grantove, rad nastoji da odgovori na pitanje: da li je NVO sektor autentični glas građana ili sofisticirani instrument digitalne governamentalnosti (Fuko 2005) koji oblikuje svest novih generacija prema globalno zacrtanim parametrima? 2. TEORIJSKA GENEZA: KULTURNE STUDIJE KAO „OPERATIVNI SISTEM“ 2.1 "Dugi marš kroz institucije" Kontrakultura 60-ih (hipi pokret, antiratni protesti, rani feminizam) shvatila je da se svet ne menja samo barikadama, već ulaskom u sistem. Nemački aktivista Rudi Dučke nazvao je to „dugim maršom kroz institucije“. Mnogi današnji standardi NVO sektora (ljudska prava, ekologija, pacifizam) direktni su derivati zahteva iz 1968. godine. Ono što je tada bila radikalna kontrakultura, danas je mejnstrim agenda koju finansiraju fondacije poput Soroševe. Kulturne studije kao dete 60-ih su procvetale upravo u ovom periodu, fokusirajući se na to kako moć oblikuje svakodnevni život. Šezdesete su uvele ideju da je „lično političko“. To je osnova današnjeg vouk aktivizma. Ako je tvoj privatni identitet (rod, rasa, seksualnost) političko pitanje, onda NVO sektor ima pravo (i obavezu) da interveniše u tvoju privatnost, jezik i vaspitanje. To je direktna linija od hipi komuna do današnjih radionica o rodnoj senzitivnosti. Kooptacija pobune: 2.2. Kako je bunt postao biznis Kontrakultura je bila anti-establišment, dok je moderna NVO struktura deo establišmenta. Mehanizam meke moći je uspeo da usisa energiju kontrakulture i da je „pripitomi“ kroz plate, kancelarije i izveštaje. Ono što je nekada bio autentični bunt protiv sistema, danas je često servisno odeljenje sistema koje sprovodi kulturnu transformaciju odozgo nadole. 2.3. Kulturne studije i meka moć Kulturne studije, nastale u okviru Birmingemske škole, radikalno su promenile poimanje moći. Umesto fokusa na golu silu, teoretičari poput Stjuarta Hola, na tragu italijanskog marksiste Antonija Gramšija, fokus su stavili na kulturnu hegemoniju – sposobnost vladajućih ideja da postanu „zdrav razum“. Na Balkanu, NVO sektor je usvojio ovaj model tretirajući kulturu kao glavno bojište. Umesto klasične političke borbe, fokus je pomeren na dekonstrukciju nacionalnih mitova, promenu jezika i uvođenje politika identiteta. Time je stvorena nova klasa „civilnih intelektualaca“ koji deluju kao posrednici između globalnih liberalnih vrednosti i lokalnog stanovništva. 3. MEHANIZMI MEKE MOĆI: GRANTOVI I „WOKE“ IDEOLOGIJA U ovom poglavlju analizira se mehanizam koji teoretičari nazivaju „NVO-izacija otpora“. Fokus je na transformaciji političke borbe iz autentičnog društvenog pokreta u administrativni proces diktiran finansijskim interesima i ideološkim trendovima globalnog severa. 3.1. „Grant-speak“ kao lingvistički filter i instrument moći Specifičan fenomen koji prati profesionalizaciju civilnog društva na Balkanu jeste nastanak tzv. „Grant-speak“ jezika. Reč je o visokokodificiranom žargonu koji se oslanja na anglicizme i apstraktne termine kulturnih studija (npr. capacity building, advocacy, stakeholders, mainstreaming). Ovaj jezik ne služi za komunikaciju sa lokalnim stanovništvom, već za primarnu komunikaciju sa donatorima. On deluje kao ideološki filter: organizacije koje ne vladaju ovim rečnikom automatski su isključene iz procesa finansiranja. Time se stvara „klasni jaz“ unutar samog civilnog sektora, gde elitne NVO u velikim gradovima postaju neka vrsta modernih „prevodilaca“ zapadne volje, dok lokalni aktivisti koji govore narodnim jezikom ostaju na margini. 3.2. Od Kulturnih studija do „Woke“ dogme Veza između akademskih kabineta i NVO kancelarija ostvaruje se kroz primenu teorija kulturnih studija na terenu. Dok su ove studije prvobitno služile dekonstrukciji moći, u rukama NVO sektora one postaju vouk (woke) ideologija – trenutak kada teorijski koncepti postaju obavezni moralni zakon. Biti „budan“ (woke) za sistemske nepravde na Balkanu je kroz sistem “grantova” (donacija i bespovretnih sredstava) postalo uslov za preživljavanje. Donatori više ne traže samo promenu zakona, već promenu svesti. Aktivisti se nalaze u stanju „performatorne poslušnosti“: oni u aplikacijama za grantove koriste najnovije identitetske ključne reči (npr. intersekcionalnost) ne zato što one nužno odgovaraju lokalnom kontekstu (poput radničkih naselja ili ruralnih sredina), već zato što bez njih nema resursa. 3.3. Kancel (Cancel) kultura kao ruka izvršenja i policija misli Ako vouk ideologija postavlja moralne granice, kancel (cancel) kultura funkcioniše kao kazneni mehanizam. U svetu NVO sektora, ugled je valuta, a gubitak ugleda znači prekid finansiranja. Kancel kultura na postjugoslovenskom prostoru deluje kroz markiranje meta (intelektualaca ili javnih ličnosti) kao „homofoba“, „seksista“ ili „nacionalista“ čim se pojavi sumnja u važeću liberalnu dogmu. NVO sektor i njima bliski mediji (poput Glasa Amerike i Slobodne Evrope, nekadašnjeg B-92, a današnjih N1 i Nove S) deluju kao tužioci u ovim procesima, koristeći autoritet koji im daju međunarodne institucije. Umesto debate, primenjuje se društveno izopštavanje i pritisak na poslodavce ili donatore mete. Ovaj proces transformiše meku moć iz privlačne sile u „meki totalitarizam“, gde se svako odstupanje od projektovanog identitetskog narativa strogo sankcioniše, što dodatno hrani narative o „dubokoj državi“ kao stranom telu u nacionalnom tkivu. 4. KONTRA-NARATIVI: MIT O DUBOKOJ DRŽAVI I GEOPOLITIČKI IZAZOVI Agresivna promocija progresivnih vrednosti izazvala je snažan otpor lokalnih konzervativnih elita. U tom sukobu, rad NVO sektora se često de-legitimizuje kroz narativ o „dubokoj državi“ i „stranim agentima“. Figura Džordža Soroša postaje centralni simbol ove demonizacije, služeći kao personifikacija nevidljivih centara moći. Pored toga, Zapadna meka moć više nije usamljena; kineski model (razvoj bez demokratije), ruski model (odbrana tradicije) i turski (neoosmanizam) uticaj nude alternativne pravce koji direktno konkurišu NVO narativu, često sa većim uspehom kod konzervativnih segmenata društva. 4.1. Ruski model (Moralni suverenizam) Rusija koristi pravoslavlje i konzervativizam kao 'kontra-meku moć'. Ona se pozicionira kao zaštitnik tradicionalne porodice nasuprot onome što populisti nazivaju 'moralnom dekadencijom Zapada'. Ovaj narativ direktno poništava napore NVO sektora u sferi LGBT prava i rodne ravnopravnosti, jer te teme uokviruje kao napad na nacionalni opstanak. Rusija ne pokušava da pobedi Zapad u broju grantova, već u promeni moralnog narativa. 1. NVO kao „strani agenti“: Ruski uticaj je zaslužan za popularizaciju narativa da su NVO sektori zapravo „pešadija duboke države“. Ovaj narativ se uspešno izvozi na Balkan, gde lokalni suverenisti koriste isti rečnik za de-legitimizaciju civilnog društva. 2. Meka moć kroz pravoslavlje i konzervativizam: Umesto modernih NVO kancelarija, ruska meka moć teče kroz mreže pravoslavnih bratstava, bajkerskih grupa (npr. „Noćni vukovi“) i kulturnih centara (poput „Ruskog doma“). Oni se pozicioniraju kao „čuvari normalnosti“ nasuprot „vouk“ ideologiji i kensel kulturi. Za konzervativnog Balkanca, ruski model nudi osećaj pripadnosti istorijskom kolektivu, dok mu zapadni NVO sektor nudi dekonstrukciju tog istog kolektiva. 4.2. Kineski model (Infrastrukturni pragmatizam) Kina primenjuje “tvrdu osnovu za meku moć”. Umesto seminara o demokratiji, Kina gradi mostove, pruge i fabrike. Za lokalnog građanina, ovo je često “opipljivija” korist od apstraktnih projekata NVO sektora. Kineski uticaj na civilni sektor je specifičan jer je transakcioni, a ne ideološki. 1. Kritika „demokratskog misionarstva“: Kina promoviše narativ da je insistiranje zapadnih NVO na ljudskim pravima i slobodi medija zapravo „mešanje u unutrašnja pitanja“. Kina nudi model „razvoja bez uslovljavanja“. Dok zapadna NVO nudi seminar o korupciji (koji nervira lokalne lidere), Kina nudi 5G mrežu ili nadzorne kamere (koji pomažu liderima da ostanu na vlasti). 2. Tehno-aktivizam i akademska saradnja: Kineska meka moć se ne širi ulicama, već kroz Konfučijeve institute i direktnu saradnju sa univerzitetima. Oni ne finansiraju proteste, već finansiraju percepciju uspeha. Kineski uticaj stvara generaciju stručnjaka koja uspeh meri kilometrima autoputa, a ne stepenom slobode govora, čime direktno obesmišljava dugogodišnji rad NVO sektora na Balkanu. 4.3. Neoosmanizam i „Meka moć sa vrednostima“ Turska na Balkanu primenjuje model koji teoretičari nazivaju neosmanizam, a koji se u civilnom sektoru manifestuje kroz direktno investiranje u kulturnu i versku infrastrukturu. Za razliku od zapadnih NVO koje insistiraju na promeni svesti (dekonstrukciji tradicije), turska meka moć radi na rekonstrukciji zajedničkog istorijskog identiteta. Ključni stubovi turskog NVO uticaja: 1. TIKA i institucionalna podrška: Agencija za saradnju i koordinaciju (TIKA) deluje kao "mega-NVO" turske države. Njeni grantovi nisu usmereni na radionice o rodnoj ravnopravnosti ili kensel kulturi, već na restauraciju osmanskog nasleđa (džamije, mostovi, čaršije). Time se stvara vizuelni i kulturni kontinuitet sa Turskom, što je moćan oblik meke moći koji ne izaziva otpor kod konzervativnog stanovništva. 2. Fondacija „Maarif“ i obrazovni uticaj: Kroz mrežu škola i univerziteta, Turska stvara novu intelektualnu elitu na Balkanu. Dok zapadne NVO kroz vouk ideologiju obrazuju "građane sveta", turske institucije obrazuju generacije koje su kulturno i politički vezane za Ankaru. Ovo je direktna konkurencija zapadnim obrazovnim projektima. 3. Vrednosni sudar: Tradicija nasuprot Woke agende: Turski uticaj na NVO sektor (posebno u Bosni i Hercegovini, Novom Pazaru i na Kosovu) deluje kao brana zapadnom liberalizmu. Turska nudi modernizaciju koja ne zahteva odricanje od religije i tradicionalnih porodičnih vrednosti. U tom smislu, turski NVO projekti često sarađuju sa lokalnim verskim zajednicama, što im daje legitimitet koji zapadne NVO, zbog svoje kensel kulture, često gube. Rezultat je paraliza pro-zapadnog aktivizma: lokalne vlasti koriste kineske kredite i ruski narativ o suverenitetu da bi potpuno neutralisale pritisak NVO sektora. U takvoj konstelaciji snaga, insistiranje na woke agendi postaje kontraproduktivno, jer dodatno udaljava pro-zapadne aktere od većine koja prioritet daje ekonomskoj stabilnosti i očuvanju tradicije. 5. TEHNOLOGIJA REVOLUCIJE (OTPOR I TAHRIR) Praktična primena meke moći najočiglednije se vidi u transferu znanja o nenasilnoj borbi. Model beogradskog „Otpora“, sistematizovan kroz organizaciju CANVAS (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies – Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije), postao je izvozni brend koji je direktno uticao na dešavanja na Trgu Tahrir u Egiptu, tokom Arapskog proleća. Veza je postala opipljiva 2009. godine, dve godine pre nego što je Tahrir „eksplodirao“. Aktivisti pokreta „6. april“, lideri egipatske omladine, poput Ahmeda Mahera, putovali su u Srbiju i na druge lokacije (poput Dubaija) kako bi prisustvovali seminarima koje su držali bivši lideri Otpora (okupljeni u organizaciji CANVAS). Na tim sastancima Egipćani nisu učili o „demokratiji“ u teoriji, već o operativnim metodama: kako identifikovati „stubove moći“ režima (policiju, medije, biznis elitu) i kako ih jedan po jedan oslabiti. Priručnik Nenasilna borba u 50 tačaka – ovo je bio „duhovni i taktički vodič“ arapskih revolucija. Priručnik koji su napisali članovi Otpora preveden je na arapski jezik i masovno je preuziman sa interneta u Tunisu i Egiptu. Priručnik je davao konkretne instrukcije: kako napraviti prepoznatljiv logo (egipatski pokret „6. april“ je direktno kopirao estetiku Otpora), kako se ponašati pred kordonom policije i kako koristiti humor za ismevanje diktatora (npr. Mubarakovih portreta). Najvidljivija neposredna veza je vizuelni identitet : stisnuta pesnica: Logo beogradskog Otpora postao je univerzalni simbol otpora. On se pojavio na ulicama Kaira, Tripolija i Damaska. Korišćenje istog brenda stvorilo je osećaj povezanosti sa uspešnim revolucijama na Balkanu i u Gruziji. To je ljudima na Bliskom istoku dalo nadu da je „nemoguće zapravo moguće“. Ovaj prenos znanja nije bio slučajan niti besplatan. Institucije poput Freedom House, International Republican Institute (IRI) i National Endowment for Democracy (NED) finansirale su putovanja i seminare na kojima su srpski aktivisti obučavali arapske kolege. Ovde se vidi neposredna veza: američke i evropske fondacije su koristile balkansko iskustvo kao alat svoje meke moći da bi podstakle promene na Bliskom istoku. Ovaj primer pokazuje kako NVO sektor može mobilisati mase koristeći simbole i pop-kulturu. Ipak, neuspeh Arapskog proleća da uspostavi stabilne demokratije ukazuje na limitaciju „uvezenih rešenja“ i opasnost od pretvaranja revolucije u gotov proizvod koji gubi vezu sa specifičnim lokalnim kontekstom. 6. INŽENJERING SVESTI: NVO SEKTOR I TRANSFORAMACIJA OMLADINSKOG IDENTITETA Mlada generacija na Balkanu predstavlja primarnu ciljnu grupu meke moći, jer je podložnija promeni vrednosnog koda nego starija populacija. NVO sektor ovde deluje kao paralelni obrazovni sistem koji popunjava rupe tamo gde državne institucije zakazuju. 6.1. Neformalna edukacija kao zamena za ideologiju Kroz seminare, letnje škole i "youth" razmene (poput Erasmus+ ili regionalnih programa kao što je RYCO), mladi se uvode u svet u kojem su ljudska prava, inkluzija i ekološka svest osnovni parametri modernosti. Međutim, kritička analiza pokazuje da se ovi programi često oslanjaju na vouk (woke) pedagogiju koja mlade uči šta da misle, a ne kako da misle. Uspeh omladinskog lidera meri se njegovom sposobnošću da usvoji "grant-speak" terminologiju i postane deo globalne mreže aktivista. 6.2. Digitalni aktivizam i kultura lajka NVO sektor je uspešno kolonizovao digitalni prostor mladih. Putem Instagram i TikTok kampanja, kompleksna društvena pitanja se uprošćavaju u lako svarljive vizuelne poruke. Ovo stvara generaciju „slacktivista“ (pasivnih aktivista) čiji se otpor sistemu svodi na deljenje heštegova i podršku kensel kulturi iz udobnosti svog doma. Time se stvarna politička borba zamenjuje digitalnim performansom koji je savršeno usklađen sa agendama donatora. 6.3. Stvaranje „Civilne elite“ nasuprot „Nacionalne mase“ Dugoročni uticaj NVO sektora stvara duboku podelu među mladima. S jedne strane imamo visokoobrazovanu, mobilnu i kosmopolitsku omladinu koja je potpuno integrisana u zapadne vrednosne sisteme (tzv. "NVO deca"). S druge strane ostaje omladina koja, osećajući se isključenom iz ovog elitističkog kruga, spas traži u radikalnom nacionalizmu ili ruskim/turskim alternativnim modelima. NVO sektor na Balkanu nije uspeo da stvori univerzalni građanski identitet kod mladih; umesto toga, stvorio je „digitalnu aristokratiju“ koja govori jezikom Brisela i Vašingtona, dok je ostatak generacije prepustio populističkim narativima „duboke države“. Ova polarizacija je najtrajniji i najopasniji nusproizvod meke moći u postjugoslovenskom prostoru. 7. UKRAJINSKI SCENARIO: OD NARANDŽASTE REVOLUCIJE DO EVROMAJDANA Ukrajina je prostor na kojem je metodologija nenasilnog otpora, razvijena u Srbiji, doživela svoju najveću primenu, ali i izazvala najžešći odgovor suparničkih mekih moći. 7.1. Narandžasta revolucija (2004) – „Otpor“ kao franšiza Neposredna veza ovde je najočiglednija. Ukrajinski pokret „Pora!“ (Vreme je!) direktno je kopirao strukturu, vizuelni identitet (pesnicu) i taktiku srpskog „Otpora“. Aktivisti iz Srbije su direktno obučavali ukrajinsku omladinu kako da kanališe bes zbog izborne krađe u disciplinovan, nenasilan protest. Meka moć je ovde odnela čistu pobedu – režim je pao bez ispaljenog metka, a Ukrajina je prvi put jasno zakoračila ka zapadnoj sferi uticaja. 7.2. Evromajdan (2014) – Evolucija u hibridni sukob Deset godina kasnije, meka moć se seli na digitalno polje: Fejsbuk revolucija. Protest je počeo jednim postom na društvenim mrežama, što pokazuje koliko je NVO sektor uspešno pripremio teren za digitalnu mobilizaciju. 1. Woke ideologija kao geopolitički marker: Tokom Majdana, evropske vrednosti su predstavljene kao jedina alternativa korupciji. NVO sektor je ovde koristio narativ o „civilizacijskom izboru“. Ko je za Evropu, on je progresivan; ko je protiv, on je deo „mračnog istoka“. Ovde se prvi put vidi kako kensel kultura na državnom nivou počinje da briše ruski kulturni uticaj u ime „evropeizacije“. 2. Sudar dve „Duboke države“ Ukrajina je postala tačka gde se narativ o dubokoj državi materijalizovao. NVO sektor i fondacije (poput Soroševe „Renaissance Foundation“) podržavaju autentičnu želju naroda za slobodom. Ruska perspektiva: Ovo je školski primer „obojene revolucije“ – hibridnog rata gde zapadne obaveštajne službe koriste NVO sektor kao paravan za državni udar. Ukrajina je pokazala granice meke moći. Dok je u Srbiji 2000. godine model bio uspešan jer je postojao unutrašnji konsenzus, u Ukrajini je on doveo do duboke polarizacije. Kada meka moć NVO sektora postane previše agresivna u svojoj “vouk” transformaciji društva, ona prestaje da bude alat demokratije i postaje okidač za hibridni rat. 8. REINKARNACIJA SIMBOLA: OD PESNICE DO “KRVAVE ŠAKE” Nedavni protesti u Srbiji (povodom tragedije u Novom Sadu) pokazuju povratak na taktiku snažnih vizuelnih simbola, što je osnovna karakteristika delovanja modernog NVO sektora. 8.1. Semiotika „krvave šake“: Emocija kao pokretač Simbol crvene, krvave šake funkcionisao je kao „viralni vizuelni okidač“. U teoriji medija, ovakvi simboli služe za trenutnu mobilizaciju besa. Dok je pesnica Otpora simbolizovala snagu i jedinstvo, krvava šaka simbolizuje krivicu i odgovornost sistema. Iako su protesti delovali spontano, vizuelni identitet kampanje često je koordinisan od strane mlađih aktivista koji su prošli obuke kroz razne domaće i strane NVO (npr. Savo Manojlović, Stav, SviĆe). Ovde se vidi uticaj meke moći koja uči aktiviste kako da „upakuju“ poruku tako da bude privlačna za društvene mreže i međunarodne medije. 8.2. Strategija „Crvenih linija“ i direktna akcija Nedavni protesti su koristili taktike koje su direktno opisane u priručnicima za nenasilnu borbu (izvorno iz kuhinje CANVAS-a i NED-a): umesto klasičnih šetnji, prešlo se na blokade (mostovi, pruge, sudovi). To je školski primer „ometanja rada sistema“ bez upotrebe oružja. Mnoge od ovih akcija logistički su podržale NVO koje dobijaju grantove za „zaštitu vladavine prava“ i „aktivizam mladih“. Donatori (EU, Norveška, USAID) formalno ne finansiraju proteste, ali finansiraju kapacitete aktivista da ih organizuju. 8.3. Narativ o „Dubokoj državi“ i kontra-reakcija Simbol krvave šake postao je i glavno oružje vlasti za potvrdu teorije o „hibridnom ratu“. Državni mediji su simbol krvave šake odmah povezali sa „stranim službama“ i „scenarijom Majdana“. Time se krug zatvara: NVO sektor koristi simbole za pritisak na vlast, dok vlast koristi te iste simbole da bi diskreditovala NVO sektor kao „instrument duboke države“. Krvava šaka na ulicama srpskih gradova 2024. godine nije samo estetski izbor, već nastavak linije započete 2000. godine. Ona dokazuje da je metodologija nenasilnog otpora, uprkos decenijama, ostala najjače oruđe meke moći. Istovremeno, ovaj simbol je postao tačka pucanja gde se sudaraju želja za odgovornošću i državni narativ o odbrani od obojenih revolucija. 9. ZAKLJUČAK Nakon tri decenije delovanja, NVO sektor na Balkanu nalazi se na prekretnici. Iako je bio ključni nosilac modernizacije i zaštite ljudskih prava, njegova zavisnost od stranih narativa i „vouk“ agende stvorila je ozbiljan deficit legitimiteta kod šire populacije. Ako se aktivizam ne vrati autentičnim lokalnim potrebama i ne oslobodi birokratskih okvira digitalne governamentalnosti, rizikuje da ostane elitistička mreža koja upravlja percepcijom, ali gubi bitku za stvarnost. Budućnost meke moći na Balkanu zavisiće od sposobnosti civilnog društva da ponovo postane most, a ne zid između globalnih standarda i lokalne realnosti.

O LOKOVOJ POLITIČKOJ FILOZOFIJI

1. Prirodna prava i društveni ugovor Za Loka se kaže da je bio mudar pisac i da je u svojoj Raspravi o vladi izbegavao da pomene Hobsovo ime, iako je ovaj veoma uticao na njega. Sa druge strane, Kosta Čavoški ističe da pravi sagovornik Loka nije Hobs, nego Robert Filmer, pisac Patriarcha, znamenitog dela u kojem se brani ''prirodna vlast kraljeva naspram neprirodne slobode naroda''. I zaista, u prvoj knjizi Rasprave o vladi, Lok se često vraća Filmerovom delu, polemiše sa njim i ukazuje na sve nedostatke njegovih teza. Dve središnje teze Lok ističe u njegovom delu: da ni jedan čovek nije rođen slobodan i da je svaka vlada apsolutna monarhija. Citirajući Sveto pismo, Filmer izvodi vladavinu monarha iz očinskog prava Adama, prvog čoveka kojemu je bog podario vlast na zemlji i na osnovu toga konstatuje prirodnu podređenost naroda monarhu. Pravo monarhove vladavine se izvodi iz očinskog prava nad decom, a kako otac ima apsolutnu vlast, tj. kako mu se volja ne može ograničiti tuđom voljom, tako se i volja monarha ne može iskazati drugačije nego u zakonima koje sam donosi i kojima se reguliše blagostanje naroda. Tako, da bi se ustanovilo na koga je uperena kritička oštrica Lokovog pera, potrebno je ukazati na neke osnovne razlike između Hobsovog i Filmerovog učenja. Iako obojica referiraju na apsolutizam, razlika između njih se nazire u tome što Filmer poreklo suverenosti vidi u prirodnom pravu oca nad decom, pravu koje potiče u krajnjoj instanci od Boga, dok Hobs polazi od prirodnog stanja, kao ratnog stanja sviju protiv svih, i upravo iz te nužnosti, da se zaštite osnovna prava, uvodi suverenovu vlast. Dakle, stiče se utisak, bez obzira na to što se Lok često poziva na Filmerovo delo, da je njegov pravi sagovornik Hobs. To se može zaključiti i iz toga što Filmer iznosi klasične argumente u prilog apsolutizmu (njegova argumentacija je samo varijacija na poznatu temu da sva vlast potiče od Boga), dok Hobs polazi od prirodnog stanja kao rata sviju protiv svih, a apsolutizam uvodi samo iz potrebe da se obezbedi poštovanje odredbi društvenog ugovora. A upravo na prirodno stanje se poziva i sâm Lok kada pokušava da izloži svoje učenje. Međutim, prirodno stanje kod Loka nije identično sa ratnim stanjem, već sa stanjem savršene slobode, stanjem u kojem svako ima slobodu da raspolaže svojom imovinom, postupcima i ličnošću onako kako smatra za shodno, u granicama prirodnih prava. Za razliku od Hobsa, Lokovo prirodno stanje nije stanje bezvlašća i gole sile, nego stanje zakona, stanje savršene slobode u kojoj se poštuju osnovna prirodna prava. Sa druge strane, to je takođe kao i kod Hobsa, stanje jednakosti, ali ne zato što je svako u stanju da savlada svakoga, već zato što je vlast jednako raspoređena, i niko ne može da je ima više od drugih. Slobodu prirodnog stanja kod Loka treba razlikovati od samovolje, jer sloboda nije samovolja da se čini bilo šta i bilo kome, nego dopuštenje da se čini ono što nam um propisuje u granicama prirodnih prava. Tako, dok Hobs pokušava da prirodno stanje izvede iz prirode, shvatajući je kao težnju za samoodržanjem, Lok misli da nije moguće stanje u kojem je svako u ratu sa svakim, dakle, pre svake prirode u čoveku moraju postojati zakoni koji mu govore šta je njegova priroda, i to je ono što ga određuje da se ravna prema zakonima uma. Prirodno stanje je tako i umno stanje, a ljudi su umna bića: «Prirodno stanje ima prirodni zakon da upravlja njime, koji obavezuje svakoga; a um, koji predstavlja taj zakon, uči sve ljude, koji ga pitaju za savet, da pošto su svi jednaki i nezavisni, niko ne treba da nanosi zlo tuđem životu, zdravlju, slobodi ili posedu». Ipak, Lok je svestan činjenice da se u prirodnom stanju ne ponašaju svi kao umna bića, niti svi uvek uzimaju um za sudiju svojih postupaka. Upravo zato on ističe da pravom kažnjavanja, u prirodnom stanju, raspolažu svi, jer iz njihove slobode, koja se graniči sa prirodnim pravima, proizilazi da onaj koji krši prirodna prava istovremeno uzurpira slobodu drugih, pa tako, da bi se odbranili, svako ima pravo da kazni prekršioca srazmerno učinjenom prekršaju. Sa druge strane, pravo na naknadu ima samo osoba prema kojoj je počinjen prekršaj, tj. žrtva. Po njemu, stanje rata nastaje tek onda kada dođe do kršenja prirodnih prava, a ono je toliko daleko od prirodnog stanja koliko samo stanje mira može biti daleko od ratnog stanja. Čovek svoju prirodu izvodi iz božanske prirode, a ona je umna priroda, priroda određena fundamentalnim zakonima koje niko ne može ukinuti. U prirodnom stanju ne postoji nijedna druga istanca koja će biti u mogućnosti da zaštiti osnovna prirodna prava tako da se svako pojavljuje u ulozi sudije i ima ovlašćenje da kažnjava prekršioca ukoliko dođe do prekršaja. Povod za ulazak u društveno stanje Lok nalazi u zahtevu da se uspostavi bolja zaštita prirodnih prava, nego u prirodnom stanju. Ukoliko je tamo svako u stanju da sudi o svemu, utoliko je on ograničen po pitanju donošenja pravilnih ocena. Upravo zato je potrebno udružiti se u posebno telo koje će biti zaduženo da vodi računa o elementarnim pravima. Tako Lok tvrdi: «Veliki i glavni cilj udruživanja ljudi u države i njihovog stavljanja pod vladu jeste očuvanje njihove svojine» . Treba naglasiti da on raspolaže mnogo širim pojmom svojine od onog koji se danas ustalio, i pod tim podrazumeva sve ono što se odnosi na život, slobodu i imanje pojedinca. Dakle, svrha države jeste očuvanje prirodnih prava koja se jednim imenom nazivaju svojinama, a to se odnosi na život, slobodu i imanje svakog potpisnika društvenog ugovora. Upravo zato što u prirodnom stanju nije moguće efikasno osigurati svojinu pojedinaca, jer je svako upućen da u svemu bude sudija, neopohodno je da se uspostavi nezavisna i neutralna instanca koja će voditi računa o tome. Tako nastaje vlada, a ona može biti zakonita samo onda kada je odobrena od većine: «I stoga ono što započinje i stvarno uspostavlja neko političko društvo nije ništa drugo do saglasnost nekog broja slobodnih ljudi, pogodnih za stvaranje većine, da se ujedine i utelove u takvo društvo. I to je ono, i samo ono što je dalo ili može da dâ početak nekoj zakonitoj vladi u svetu». Postoji nekoliko razloga koji uslovljavaju izlazak iz prirodnog stanja: 1. nedostatak ustanovljenog, ustaljenog i poznatog zakona primljenog i odobrenog opštom saglasnošću koji bi bio mera pravičnog i nepravičnog i opšte merilo koje bi rešavalo sve sporove; 2. nedostatak poznatog i nepristrasnog sudije sa vlašću da rešava sve razmirice prema ustanovljenom zakonu; 3. nepostojanje vlasti koja bi podržala i potpomogla presudu kada je pravična i da joj omogući izvršenje. U prirodnom stanju ljudima pripadaju samo dva prava: da postupaju u skladu sa slobodama koje se graniče sa prirodnim pravima drugih i da budu sudije ukoliko dođe do kršenja tih prava. Svoje prvo pravo u društvenom stanju oni prenose na zakone, dok svoje drugo daju sudijama kao nezavisnim i nepristrasnim licima zaduženim za pravilnu primenu zakona. Tako, dok je kod Hobsa društveno stanje iznuđeno strahom od smrti, kod Loka ono nastaje slobodnim udruživanjem radi bolje zaštite prava nad svojinom. Pravo na zaštitu svojine ne podrazumeva nužno prenos i otuđenje prirodnih prava. Niko ne može da raspolaže prirodnim pravima i ona se isto tako ne mogu preneti na treća lica. Pojam svojine u tom momentu igra ključnu ulogu jer prirodna prava vezuje za ličnost, koja sada postaje nosilac ovih prava, i koja nikakvim ugovorom ne može pristati na njihovo otuđenje, jer ona nije vlasnik u smislu nekog ko raspolaže, već u smislu nekog ko ne može da ne raspolaže svojim pravima, budući da ona za nju imaju konstitutivnu, a ne obligacionu vrednost. Zato primer ropstva upečatljivo pokazuje da ne postoji nikakvo pravo na osnovu kojeg bi gospodar mogao raspolagati životom, slobodom i svojinom drugog čoveka, čak ni ukoliko je ono iznuđeno smrću, jer ropstvo uvek ostaje uzurpacija prava jednog na račun drugog lica, tako da drugo lice uvek ima pravo da zahteva povraćaj svojine. Ropstvo se prema Loku ne može opravdati, kao što se ne mogu opravdati ni druga kršenja prirodnih prava, a ona su moguća samo zato što u prirodnom stanju ne postoji efikasna vlast koja bi stala u njihovu zaštitu. Zahtevati efikasniju zaštitu prirodnih prava jeste jedan od bitnih uslova izlaska iz prirodnog stanja. To se može postići jedino obrazovanjem vlade koja će biti odobrena od svih, i koja će delovati u ime svih. Vlast se najčešće deli na tri dela: na zakonodavnu, izvršnu* i sudsku. Prva vodi računa o donošenju zakona, druga o pravilnoj primeni, dok treća kažnjava zloupotrebe. Do podele vlasti najčešće dolazi iz razloga što zakonodavna vlast nije u stanju da, putem zakona, obezbedi sve ono što je korisno za jednu zajednicu, nego je neophodno da ona izvesna ovlašćenja prenese na izvršnu vlast, u situacijama u kojima zakon ne daje nikakva uputstva za rešavanje. Pravilna primena zakona još uvek ne garantuje pravednost, budući da zakon apstrahuje od konkretnih slučajeva i zahteva jednaku primenu na sve, od čega ponekad, u konkretnim situacijama, treba odustati. Na tome insistira izvršna vlast, ona se brine za pravilno sprovođenje zakona i ukoliko okolnosti zahtevaju, ona je primorana da proširi njegovu upotrebu na konkretne slučajeve, ali samo ukoliko se oni ne mogu podvesti pod neku opštost. Podela vlasti je izazvana potrebom da se izvrši efikasnija primena zakona, a efikasnost u tom smislu ne podrazumeva samo pravilnu primenu zakona, nego i određivanje odgovarajućih mehanizama za slučajeve u kojima dolazi do odstupanja od njih. Naravno, odstupanja uvek moraju biti prilagođena dobrobiti zajednice i zaštiti pojedinaca i samo tada je opravdano njihovo postojanje. 2. Raditi na više prava! Kao što se već videlo, Lok je prirodna prava shvatio kao svojevrsnu svojinu neotuđivu od pojedinačne ličnosti, a državnu vlast je opravdao samo ukoliko je ona u stanju da obezbedi efikasnu zaštitu svojine. Kada Lok pokušava bliže da odredi pravo nad svojinom, onda ga on izvodi iz starozavetnog prava darivanja, po kojem je Bog podario ljudima pravo da na osnovu svoga uma, kao pretpostavke zajedničkog dobra, raspolažu svim blagodetima i ugodnostima koje im može doneti prisvajanje zemljišta. Prvobitno prisvajanje Lok je opravdao tako što je ukazao da u prirodnom stanju svi imaju pravo nad zemljom jer svi imaju podjednaku vlast. Razlozi nejednakosti među ljudima proizilaze iz rada, tj. iz mogućnosti i želje jednih da sebi prisvoje što više prirodnih dobara. Pravedno je da neko ima više od drugog samo ukoliko je u to uložio više rada, pa je tako normalno da vredni ljudi imaju mnogo više koristi od prirode nego neradnici. O tome Lok kaže: «Rad stvara najveći deo vrednosti zemlje, bez koga bi ona jedva nešto vredela; njemu dugujemo najveći deo svih njenih korisnih proizvoda; jer sve ono zbog čega slama, mekinje i hleb sa tog akra pšenice više vrede nego prinos sa jednog akra isto tako dobre zemlje ali neobrađene, predstavlja proizvod rada». Tako višak vrednosti proizilazi za Loka iz rada koji predstavlja uzrok nejednakosti među ljudima. Ukoliko neko ulaže više rada u obradu zemlje, utoliko on može očekivati i više koristi od svoga zemljišta, nego onaj koji nije uložio ništa. Međutim, naspram prirodnog načina sticanja, koji je najčešće regulisan radom, postoji i veštački način sticanja, putem novca, koji je za razliku od rada određen sporazumom oko zajedničke vrednosti nekog proizvoda ili parcele, i koji uglavnom služi za efikasniju razmenu dobara. Tako naspram ograničenog načina sticanja (ono proizilazi iz same ograničenosti prirode i rada) postoji i neograničeni način sticanja (putem novca) koji više nije određen prirodom proizvoda (upotrebnom vrednošću), nego njegovom razmenom na tržištu (razmenskom vrednošću). Naravno, Lok ne ide tako daleko u razvijanju ovih distinkcija, već samo konstatuje dva različita načina sticanja. A budući da on još uvek ekonomiju razume u merkantilističkim okvirima, za njega je svrha razmene u tome da, sa jedne strane, zadovolji neku prirodnu potrebu za proizvodom kojeg ne stvaramo sopstvenim radom, a opet sa druge strane, da nas oslobodi proizvoda koje imamo u količinama većim nego što su naše potrebe za njima. Tržište nastaje kao mesto razmene, ali razmena je još uvek u službi prirodnih potreba, tako da je razmenska vrednost podređena upotrebnoj. Međutim, ne treba gajiti iluzije, Lok nema nameru da razvije neku ekonomsku teoriju; pretpostavka o svojini je njemu bitna iz razloga što on želi da prirodna prava prikaže kao neodvojivi deo ličnosti. Iako je svojina, na prvi pogled, širi pojam u Lokovoj političkoj filozofiji od pojma života, iz toga ne treba izvoditi zaključak da je život moguće podvesti pod svojinu. Naprotiv, stvar stoji obrnuto: život je moguće podvesti pod svojinu samo ukoliko je on postao meta moderne vlasti, i samo ukoliko se, naspram suverenove vlasti da odlučuje o smrti, moderna vlast konstituiše nad predmetom svoje egzekucije, a to je život. To je moguće postići samo ako se priznaju prava nad svojinom, slobodom i životom kao deo neotuđivih prava koja rođenjem pripadaju svakoj ličnosti i nerazdvojna su od nje sve do smrti. Priznati nečije pravo za deo neotuđivih prava, koja se stiču rođenjem i zadržavaju se do smrti, nije neko pojedinačno pravo, koje pripada ovom ili onom licu, već je to univerzalno pravo koje pripada svakom ponaosob. Čovek postoji samo u onom smislu u kojem otelovljuje ova prava, ukoliko ona postaju deo njega samog, ukoliko on ne može da se odvoji od njih a da ne izgubi svoju suštinu. Nijedan pojedinac ne može da se odrekne ovih prava, zato prema Loku prenos prirodnih prava na treće lice (što je za Hobsa uslov nastanka države) nije moguć, jer on podrazumeva da se svako odrekne nečeg što mu suštinski pripada. Zato niko nije vlasnik ovih prava – da je tako ona bi bila podložna prenosu – već su ona nešto što se daje, deo su donacije koja se ne može odbiti, ali ni vratiti, ona pripadaju svakome, ali niko nije njihov vlasnik, ona pripadaju čoveku, kao apstraktnom načelu, normi. I samo ukoliko zadobiju status norme, ona mogu dobiti obavezujuću vrednost. A budući da su ona deo prirode, deo čovekove prirode od koje se niko ne može odvojiti a da istog trenutka ne izgubi svoju suštinu, ona pripadaju svakome po rođenju i svako ih zadržava do svoje smrti. Tako je život, obeležen modernom vlašću – prirodan, biološki život, život za koji se može utvrditi tačan period trajanja, tačan datum rođenja i smrti – postao deo pozitiviteta i od tog trenutka upisao se u jednu mnogo širu ravan na osnovu koje je tek mogao da se pojavi u formi u kojoj se pojavio – kao opipljiva i vidljiva stvarnost svakog pojedinačnog tela. Zahvaljujući tome život je postao ono što se da izmeriti, ono za što se može ustanoviti vreme trajanja, ono što istovremeno podleže trošenju i starenju, bolesti i propadanju, ali i ono što proizvodi. Kao takav on postaje predmet brige i staranja, o čemu će na sasvim različit način pisati lekari, pravnici, političari, policajci, sociolozi, istoričari, psiholozi, psihijatri i drugi. O njemu će na sličan način govoriti pesnici, umetnici i filozofi, tražeći tamo neku trascendentalnu instancu koja prevazilazi svaki mogući pozitivitet. Tek od trenutka kada život postane meta vlasti što znači: kada se stavi u središte političkog interesa i kada se postave zahtevi za garancijama koje prate individualne slobode, lična prava i svojinu pojedinaca, tek tada nastaju uslovi za obrazovanje jedne vlasti koja više ne brine o smrti podanika, niti svoju moć iskazuje na telima koja se troše, nego nasuprot tome, za metu svojih napada uzima život i u njemu prepoznaje tela koja proizvode. Ni manje ni više to je život onakav kakav će se uskoro pojaviti u delima lekara, pravnika, književnika, mislilaca, itd. Promene koje su se desile u strukturi vlasti nisu bile ni beznačajne ni zanemarljive. One su pripadale jednom dugotrajnom procesu koji se ne može svesti samo na obrazovanje političkih institucija, niti ograničiti samo na tekstove mislilaca. Iako ideje filozofa nisu ništa manje doprinele konstituciji bio-vlasti, njihova snaga nije bila dovoljna da, bez uticaja mnoštva drugih faktora, sama pokrenu jednu takvu lavinu. Zato Lokovu političku filozofiju treba posmatrati iz ugla ovih promena, ali daleko od tvrđenja da je ona nešto suštinski učinila po pitanju tih promena. Ona je bila simptom vremena i kao takva pokazuje jedinstvenu težnju mnogih njegovih savremenika da konceptualizuju moderan oblik vlasti, autora koji po značaju ne zaostaje za Lokom (na pr. Spinoza ). Ipak, zašto Lok pre svih? Lok je, možda, bio jedan od prvih mislilaca koji je na najjasniji način iskazao zahteve svoga vremena. Ali, to nisu uvek bili zahtevi nastajuće građanske klase, iako se ovi događaji nisu odvijali nezavisno od njenih zahteva, nego su to, isto tako, bili zahtevi koji su izazvali promenu u koncepciji vlasti. To je jedan od razloga zašto se u ovom radu nije govorilo o ''kritici ideologije'', jer bi se rečnikom ''kritike ideologije'' teško objasnile promene u poretku vlasti, budući da kritika ideologije uvek računa sa nekim subjektom promena, a ove promene teško da imaju svoga nosioca, jer život se kao predmet vlasti konstituiše na više nivoa, a ideologija obuhvata samo jedan mali segment u lancu tih događaja, isto kao što je politička teorija samo jedan mali pokazatelj tih promena, ne nužno i njen jedini uzrok. Ukoliko se prirodna prava shvate na način kako ih je odredio Lok, kao neotuđivi deo ličnosti, onda se poput njega može reći: «Niko ne može da dâ više vlasti nego što je sam ima; i onaj ko ne može da oduzme vlastiti život, ne može da dâ drugome vlast nad njim». Ukoliko ne postoji pravo na osnovu kojeg se može opravdati samoubistvo, utoliko ne postoji ni pravo koje drugom može dati vlast nad našim životom. Pravo nad životom je stečeno pravo, ali ono nikog ne čini vlasnikom tog prava, budući da ono ne pripada nikom kao titularu prava, već samo kao korisniku prava, ali ne tako da postoji pravo na uživanje – na osnovu čega bi se ovo moglo i otuđiti. Upravo zato niko ne može da ne uživa to pravo jer je ono deo njega samog, tj. njegove ličnosti. Stoga se ono daje po rođenju, čime sačinjava deo jedne vlasti koja garantuje slobode, život i imovinu pojedincima i koja, štaviše, mora to da garantuje nužno jer se samo pravo izvodi iz ljudske prirode. A kako priroda ne može sama da se brine za svoja prava, neophodno je stvoriti vlast koja će to biti u stanju. U tom smislu se može reći da je Lok samo artikulisao zahteve modernog oblika vlasti. Zato se ne greši puno ukoliko se zaključuje da je Lok bio među prvim misliocima koji su znali iskazati ono što će tek Deklaracija o pravima čoveka i građanina objaviti: da se ljudi rađaju i celog života ostaju slobodni u pravima. Ostaje nam da vidimo kako je dalje tekao razvoj prirodno-pravne teorije i koje su njene konačne konsekvence.

Ginzberlov Urlik,

Allen Ginsberg: Urlik prevela: Mirjana Velimirović Lekić Karlu Slomonu I Vidio sam najbolje umove moje generacije uništene ludilom, histerično izgladnjele gole, dok se vuku kroz crnačke ulice u zoru tražeći bijesni fiks, Hipsteri anđeoskih glava žude za antičkom rajskom vezom sa zvjezdanim dinamom u mašineriji noći, koji u siromaštvu i u dronjcima i praznim očima sjede naduvani u natrpirodnoj tami hladnovodnih stanova lebdeći vrhovima gradova zamišljenog džeza, koji su ogolili svoje mozgove Raju pod Elom i vidjeli Muhamedove anđele kako posrću po osvijetljenim krovovima oronulih zgrada, koji prolaze kroz univerzitete sjajnih očiju halucinirajući o Arkanszasu i Blejkovskoj tragediji među učenicima rata, koji su izbačeni iz akademija zbog ludila i objavljivanja bestidnih oda na prozorima lobanje, koji šćućureni u neobrijanim sobama u donjem vešu, pale svoj novac u kantama za smeće i slušaju Teror kroz zidove, koji su uhapšeni u svojim stidnim bradama vraćajući se kroz Laredo zbog marihuanskog kaiša na putu za Njujork, koji su jeli vatru u ofarbanim hotelima ili pili terpentin u Rajskoj Aleji, mrtvi, ili čistili torzoe iz noći u noć sa snovima, drogama, hodajućim noćnim morama, alkoholom, kurcem i beskrajnim mudima, neuporedivim slijepim ulicama nemirnih oblaka i munja uma koji poskakuje ka polovima Kanade i Patersona, osvjetljavajući među njima nepokretni svijet Vremena, čvrsti pejotski hodnici, zore u dvorištu groblja sa zelenim drvećem, pijanstva od vina na krovovima, izlozi u predgrađima u naduvanoj vožnji ukradenim kolima, saobraćaj pod neonskim svjetlucanjima, vibracije sunca i mjeseca i drveća u prašini režuće bruklinske zime, bezvrijedne kletve i nježna kraljevska svjetlost uma, koji su se vezivali za metroe za beskrajnu vožnju od Baterija do svetog Bronksa pod benzendrinom[1] sve dok ih buka točkova i djece ne spusti drhtave ispucalih usana opuštenog i pretučenog i turobnog mozga koji je sav isušen brilijantnošću u sumornom svijetlu Zoološkog vrta, koji su cijelu noć tonuli pod svjetlom podmornice Bikforda koja je isplovljavala i sjedjeli cijelo popodne u napuštenom Fugaciju uz ustajalo pivo slušajući prasak ukletog na hidrogenskom džuboksu, koji su pričali bez prestanka sedamdeset sati od parka do otirača, do kafea, do Belevjua do muzeja, do Bruklinskog mosta, koji su izgubljen bataljon platonskih govornika što skaču sa praga pomoćnih požarnih stepenica sa prozorskih simsova Empajer Stejt Bildinga, koji su na mjesecu brbljali vrištali povraćali šaputali činjenice i uspomene i anegdote i primali udarce u oči i šokove iz bolnica i zatvora i ratova, čiji je razum ispovraćan u potpunom opozivu sedam dana i noći sa sjajnim očima, mesom za Sinagogu razbacanom po pločniku koji su nestali u ništavilu Zena Nju Džersija ostavljajući trag u dvosmislenim dopisnicama sa Atlantik Siti Hola, pateći od Istočnog znoja i tangerinskog[2] mljevenja kostiju i migrena Kine od “skidanja” sa droge u sumorno sređenoj sobi u Njuvarku, koji su lutali tuda i svuda u ponoć na željezničkoj stanici pitajući kuda ići i koji su išli, ne ostavljajuci slomljena srca za sobom, koji bi upalili cigarete u teretnim vagonima, teretnim vagonima, teretnim vagonima koji bi stvarali buku kroz snijeg ka usamljenim farmama u ostarjeloj noći, koji su proučavali Plotinus Poa na krstu Svetog Džona, telepatije i rokabili ‘ bipbopa” , kabale zato jer univerzum instinktivno vibrira za njihovim stopama u Kanzasu, koji su lutali kroz ulice Ajdaha tražeći vizionarske indijanske anđele koji su bili vizonarski indijanski anđeli, koji su mislili da su jedini ludaci dok je Baltimor sijao u natprirodnoj ekstazi, koji su uskakali u limuzine sa Kinezom iz Oklahome na impulsu ulične svjetiljke na provincijskoj kiši u ponoći zime, koji su bili lijeni gladni i usamljeni kroz Hjuston tražeći džez, seks i supu i pratili sjajnog Španca da bi razgovarali o Americi i Vječnosti, što je beznadežan zadatak i tako su se ukrcali na brod za Afriku koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući ništa iza sebe sem sjenke farmerki i lave i pepela poezije rasijane po kaminu Čikaga, koji su se ponovo pojavljivali na Zapadnoj obali istražujući FBI sa bradama i u šortsevima sa krupnim pacifističkim očima seksi tamne kože dok dijele nerazumljive letke, koji su palili rupe od cigareta na svojim rukama protestujući protiv narkotičke duvanske izmaglice kapitalizma, koji su distriburirali pamflete Superkomuniste na Junion skveru, plačući i skidajući se dok sirene iz Los Alamosa jadikuju nad njima, jadikuju nad Volom i ferijem Stejten Ajlenda koji isto jadikuje, koji su slomljeni od plača u bijelim vježbaonicama goli i drhtavi ispred mašinerije drugih kostura, koji su ujeli detektive za vrat i stresli se od zadovoljstva u policijskim kolima zbog ne počinjenog kriminala, već zbog svoje divlje uzavrele pederastije i intoksikacije, koji su urlikali na svojim koljenima u metrou i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama i rukopisima, koji su pustili svete motocikliste da ih jebu u dupe i da viču od zadovoljstva, kojima su pušili i kojima su pušili ljudski anđeli, mornari, naučeni milovanju u atlantskim i karipskim ljubavima, koji su se kresali ujutru i uveče u ružičnjacima i na travi javnih parkova i na grobovima dok su slobodno rasipali svoje sjeme svakome ko bi došao i ko može, koji beskrajno štucaju pokušavajući da se nasmiju ali su završavali jecajem iza dijela hamama dok plavi i goli anđeo dolazi da ih probode svojim mačem, koji su izgubili svoje ljubavnike zbog tri stare suđenice, a jednooka suđenica heteroseksualnog dolara namiguje iz materice, jednooka suđenica ne radi ništa već sjedi na svom dupetu i kida razumne zlatne niti majstorovog razboja, koji su se ekstatično nenasilno jebali sa bocom piva draganom pakle cigareta svijeće i pali su sa kreveta, i nastavili na podu i nastavili duž hodnika i završili dahčući na zidu uz viziju posljednje pičke i svršili izbjegavši zadnju spermu svijesti[3], koji su se zasladili hvatanjem miliona djevojaka koje drhte u zalasku sunca, i bili crvenih očiju izjutra ali i bili spremni da se zaslade grabljenjem izlaska sunca, guzovima koji sijaju pod ambarima goli u jezeru, koji su izlazili kurvajući se kroz Kolorado u ukradenim kolima mučenika, N.C., tajni heroj ovih pjesama, kuronja i Adonis Denvera, radost sjećanja njegovih bezbrojnih tucanja djevojaka na praznim parcelama i u dvorištima ekspres restorana, ofucanim redovima bioskopa, pećinama planinskih vrhova ili suvonjave kelnerice zadignutog kombinezona u porodičnim svratištima, i naročito na tajnim benziskim pumpama gdje postoji solipsizama džonova i takođe na ulicama rodnog grada, koji su isparili u praznim gadnim filmovima, koji su bili promijenjeni u snovima, budili se na neočekivanom Menhetnu, i pokupili se iz podruma mamurni od bezdušnog Tokaja[4] i horora Treće Avenije, čeličnih snova i posrćući do kancelarija za zapošljavanje, koji su hodali cijelu noć u cipelama punim krvi po snježnim dokovima čekajući na širom otvorena vrata sobe Ist Rivera, koja je ispunjena toplim isparenjima i opijumom, koji su stvorili velike samoubilačke drame u stanovima na liticama Hadsona tokom rata na izmaglici reflektora mjeseca i njihove glave biće krunisane lovorom i zaboravom, koji jedu jagnjeći paprikaš mašte ili vare krabu na muljevitom dnu rijeke Boveri, koji plaču za romansom na ulicama dok guraju svoja kolica puna luka i loše muzke, koji sjede na kutijama dišući pod mostom u mraku i izdižu se da sagrade čembala u svojim potkrovljima, koji kašlju na šestom spratu u Harlemu krunisani plamenom tuberkuloznog neba okruženi narandžastim gajbama teologije, koji su cijelu noć švrljali i rokali se kroz plemenita bajanja koja su žutim jutrima bile strofe brbljanja, koji su kuvali boršč i tortilje od pluća srca repova gnjilih životinja sanjajući o čistom vegetarijanskom kraljevstvu, koji su se zavlačili pod kamione koji prevoze meso tražeći jaje, koji su bacali svoje satove sa krovova da bi licitirali za Vječnost van Vremena, a budilnici im padali na glavu svakog dana sljedeće decenije, koji su rezali svoje ručne zglobove tri puta uspješno bezuspješno, i odustali primorani da otvore antikvarne radnje u kojima su mislili da ostare i plaču, koji su živi spaljivani u svojim nevinim somotskim odijelima na Medison Aveniji pod vatrom olovnih stihova ispunjeni gomilom gvozdenih odreda mode i nitroglicerinskim vriskom pederčića iz reklame i iperirom inteligentnih paklenih urednika, ili su ih pregazili pijani taksiji Apsolutne Stvarnosti, koji su skočili sa Bruklinskog mosta, to se zapravo i desilo, i odšetali nepoznati i zaboravljeni u ulice sablasnih isparenja od supa Kineskog grada i vatrogasnih kola, čak i bez jednog besplatnog piva, koji su pjevali u očaju sa prozora, padali sa prozora metroa, skakali po prljavom Pasijuku, bacali se na crnčuge, plakali po ulicama, bosonogi plesali na slomljenim vinskim čašama, gnječili fonografske ploče nostalgičnog evrposkog njemačkog džeza tridesetih, ispijali viski i bacali se režući u krvavom toaletu, sa jecajima u njihovim ušima od eksplozije džinovskih sirena, koji su jezdili auto-putevima prošlosti putovali jedno ka drugom u oldtajmerima Golgote zatvoreničke usamljenosti i gledali uskrsnuće birmigenskog džeza, koji su se vozili duž zemlje sedamdesetdva sata da bi prokljuvili da li sam ja imao viziju ili da li si ti imao viziju ili da li je on imao viziju do prolaska Vječnosti, koji su putovali do Denvera, koji su umrli u Denveru, koji su se vratili iz Denvera i uzaludno čekali, koji su nadgledali Denver i sakupljali se i samovali u Denveru i konačno pošli da pronađu Vrijeme i sada je Denver napušten od svojih heroja koji su padali na koljena u beznadežnim katedralama moleći se za međusobni spas i svijetlo i grudi, sve dok duša ne osvijetli njihovu kosu na trenutak, koji su se sudarali kroz svoje umove u zatvoru čekajući nemoguće kriminalce sa zlatnim glavama i bajalicom stvarnosti u svojim srcima koji su pjevali sladak bluz do Alkatraza, koji su se penzionisali i u Meksiku njegovali naviku, ili u Roki Mauntu da njeguju Budu ili u Tangeru do dječaka ili Južnom Pacifiku do crne lokomotive ili Harvardu do Narcisa do Vudlavna cvjećnog vijenca ili groba, koji su tražili razumna suđenja optužujući radio za hipnotisanje i napušteno ludilo i svoje ruke i obješenu porotu, koji su bacali krompir salatu na predavače CCNY[5] – a o dadaizmu, a kasnije se predstavljali na granitnim stepenicama ludnice obrijanih glava i govorili poput arlekina o samoubistvu, tražeći hitnu lobotomiju i koji su umjesto toga dobijali opiljivo ništavan insulin Metrazol električnu hidroterapiju i psihoterapiju radnu terapiju stonog tenisa i amnezije, koji su u neduhovitom protestu simbolično prevrnuli sto za stoni tenis, nakratko se odmorivši u katatoniji, vratiće se nekoliko godina kasnije skoro sasvim ćelavi izuzimajući periku od krvi i suza i prstiju ludaku prokletih bolničkih soba u ludim gradovima Istoka, Pigrim Stejt Roklandovim i Grejstounovim smrdljivim hodnicima čiji svadljivi eho duše, u ponoć roka na usamljenoj klupi u carstvu ljubavi kamene grobnice[6], san o životu noćne more, tijela koja se okamene teška poput mjeseca, S majkom koja konačno *****, i posljednjom fantastičnom knjigom koja leti sa prozora stana, i posljednja vrata zatvorena u četiri izjutra, i posljednji telefon razbijen o zid kao odgovor i posljednja namještena soba ispražnjena do posljednjeg komada metalnog namještaja, žuti papir se diže presavijen preko žice u plakaru, čak i to djeluje izmišljeno, i to nije ništa drugo do nada za malo halucinacije – oh, Karl, dok god nisi bezbjedan nisam ni ja bezbjedan, sada si prepušten životinjskoj supi vremena i koji su stoga trčali kroz ledene ulice opsjednuti iznenadnim bljeskom alhemije zbog korišćenja kataloga elipsi promjenljivih mjera i vibrirajućih ravni, koji su sanjali i stvarali ovaploćene šupljine u Vremenu i Prostoru kroz slike poređane jedna uz drugu, i zarobljavali arhanđela duše između 2 optičke slike i udruživali osnovne glagole i propisanu imenicu i povlaku svijesti zajedno skačući sa senzacijom Pater Omnipotens Aeterna Deus[7] da ponovo stvaraju sintaksu i mjeru za jadnu ljudsku prozu i stoje ispred tebe nijemo i inteligentno i tresu se od srama, odbijajući i uz to i priznavši duši odgovarajući ritam misli u njegovoj goloj i bezgraničnoj glavi, ludak skitnica i anđeo daju ritam Vremenu, nepoznati, ipak ovdje ostavljaju što bi se moglo kazati u vremenu koje dolazi nakon smrti, i vaskrsli u sablasnoj odjeći džeza u sjenci orkestra zlatnih truba koji su oduvali patnju američkog golog uma za ljubav eli eli lamma lamma plač sabacthani saksofona naježio je gradove sve do posljednjeg radija u apsolutnom srcu pjesme života koja je iskasapljena iz njihovih tijela koja će biti dobra za jelo hiljadu godina. II Koja sfinga od cementa i aluminijuma je jakim udarcem otvorila lobanje i pojela im mozgove i maštu? Moloh![8] Samoća! Prljavština! Ružnoća! Pepeljare i pribavljeni dolari! Djeca vrište ispod stepenica! Dječaci jecaju u vojskama! Starci ridaju u parkovima! Moloh! Moloh! Košmaru Moloha! Moloh bez ljubavi! Mentalni Moloh! Moloh težak porotnik ljudima! Moloh neshvatljiv zatvor! Moloh izukrštan kostima bezdušan zatvor i Kongres tuge! Moloh čije su zgrade osuda! Moloh ogroman kamen rata! Moloh preneražene vlade! Moloh čiji je um čista mašinerija! Moloh čija je krv novac! Moloh čiji su prsti deset vojski! Moloh čije grudi su ljudožderski dinamo! Moloh čije su uši zadimljeni grob! Moloh čije su oči hiljade slijepih prozora! Moloh čiji neboderi stoje u dugačkim ulicama poput beskonačnih Jehova! Moloh koji proizvodi snove i grakti u magli! Moloh čiji dimnjaci i antene krunišu gradove! Moloh čija je ljubav bezgranično ulje i kamen! Moloh čije su duše električna energija i banke! Moloh čije je siromaštvo avet genija! Moloh čija je sudbina oblak bespolnog hidrogena! Moloh čije je ime Um! Moloh u kome sam sjedim! Moloh u kome sanjam Anđele! Ludilo u Molohu! Pušači kurca u Molohu! Nedostatak ljubavi i muževnosti u Molohu! Moloh koji je rano ušao u moju dušu! Moloh u kome sam svjestan bez tijela! Moloh koji me plaši rođenom ekstazom! Moloh koji sam napustio! Probudi se u Molohu! Protok svjetlosti na nebu! Moloh! Moloh! Robotski stanovi! nevidljiva predgrađa! Blaga kostura! slijepi kapital! demonske industrije! sablasne nacije! nepobjedive ludnice! granitni kurčevi! monstruozne bombe! Slomili su kičmu dižući Moloh do Raja! Pločnici, drveće, radio-aparati, tone! podižu grad do Raja koji postoji i svuda je u nama! Vizije! kob! priviđenja! čuda! ekstaze! odnešene američkom rijekom! Snovi! obožavanja! prosvijetljenja! religije! cijela hrpa prefinjenog sranja! Proboji! preko rijeke! izlaki udarci i raspijeća! odneseni bujicom! Ushićenja! Epifanije! Očaji! Deset godina životinjskih krikova i samoubistava! Umovi! Nove ljubavi! Luda generacija! Bačeno na stijene Vremena! Pravi sveti smijeh u rijeci! Sve su to vidjeli! divlje oči! sveti povici! Licitirali su oproštaje! Skočili sa krova! u samoću! mašući! noseći cvijeće! Do rijeke! Na ulicu! III Karl Solomon! S tobom sam u Roklandu Gdje si luđi od mene S tobom sam u Roklandu Gdje se osjećaš čudno S tobom sam u Roklandu Gdje imitiraš sjenku moje majke S tobom sam u Roklandu Gdje si ubio dvanaest svojih sekretarica S tobom sam u Roklandu Gdje se smiješ nevidljivom humoru S tobom sam u Roklandu Gdje smo veliki pisci na istoj užasnoj pisaćoj mašini S tobom sam u Roklandu Gdje je tvoje stanje jako loše i javljeno je na radiju S tobom sam u Roklandu Gdje moć lobanje nije više priznata od crva razuma S tobom sam u Roklandu Gdje piješ čaj sa grudi usedjelica Utike S tobom sam u Roklandu Gdje se praviš dosjetke na tijelima medicinskih sestara harpija Bronksa S tobom sam u Roklandu Gdje vristiš u ludačkoj košulji u kojoj gubiš trenutni meč stonog tenisa u ambisu S tobom sam u Roklandu Gdje udaraš po katoničnom klaviru a duša je nevina i besmrtna i ne smije da umre bez boga u naoružanoj ludari S tobom sam u Roklandu Gdje još pedeset elektro-šokova neće više nikada ponovo vratiti tvoju dušu svome tijelu sa njenog hodočašća krstu praznine S tobom sam u Roklandu Gdje si optužio doktore za ludilo i zavjeru Jevrejske socijalističke revolucije protiv fašističko – nacionalističke Golgote S tobom sam u Roklandu Gdje si pljuvao raj Long Ajlanda i uskrsao tvog ljudskog živog Isusa iz superljudske grobnice S tobom sam u Roklandu Gdje je dvadesetpet hiljada ludih zapovjednika zajedno pjevalo posljednje stihove Internacionale S tobom sam u Roklandu Gdje grlimo i ljubimo Sjedinjene američke države pod našim čaršavima, Sjedinjene američke države kašlju cijelu noć i neće da nas puste da spavamo S tobom sam u Roklandu Gdje su nas elektricifirane probudili iz kome avioni naših duša koji grme iznad krova jer su došli da bace anđeoske bombe bolnice koja će osvijetliti samu sebe; imaginarni zidovi se ruše O, mršave legije što trčite vani O, zvjezdama posuti šoku milosti vječni rat je ovdje O, slobodo koja si zaboravila veš slobodni smo. S tobom sam u Roklandu U mojim snovima šetaš sav mokar od plovidbe morem američkih auto – puteva u suzama na vratima moje kolibe u Zapadnoj noći San Francisco, 1955—1956 FUSNOTA URLIKU Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Svijet je svet! Duša je sveta! Koža je sveta! Nos je svet! Jezik i kurac i ruka i šupak su sveti! Sve je sveto! svako je svet! svuda je sveto! svaki dan je svet! Svaki čovjek je anđeo! Svaka skitnica je sveta poput serafima! ludak je svet kao što si ti moja dušo sveta! Pisaća mašina je sveta pjesma je sveta glas je svet slušaoci su sveti ekstaza je sveta! Sveti Petar sveti Alen sveti Solomon sveti Lusijen sveti Keruak sveti Hakl sveti Borou sveti Kesedi sveti neznani peder i sveti patnik prosjak gnusni ljudski anđeli! Sveta moja majka u ludom skloništu! Sveti kurčevi otaca Kanzasa! Sveti jecaji saksofona! Sveti bop apokalipse! Sveti džez bendovi mariuhanskih hipstera mirovnog pejota i bubnjeva! Sveta samoća nebodera i pločnika! Svete kafiterije pune milionima! Sveta misteriozna rijeka suza ispod ulica! Sveti usamljeni idol! Sveto ogromno jagnje srednje klase! Sveto ludilo pastira pobune! Koji kopa Los Anđeles JE Los Anđeles! Sveti Njujork sveti San Francisko Sveta Piorija[9] i Sijetl Sveti Pariz Sveti Tangerin sveta Moskva sveti Istambul! Sveto vrijeme vječnosti! sveta vječnost u vremenu sveti sati u prostoru četvrte dimenzije sveta peta Internacionala sveti Anđel u Molohu! Sveto more sveta pustinja sveta željeznička pruga sveta lokomotiva svete vizije svete halucinacije sveta čuda svete očne jabučice sveti ambis! Sveto opraštanje! milost! milosrđe! vjera! Sveto! Naše! tijela! patnja! plemenitost! Sveta natrpirodna izuzetno brilijantna blagost duše! Berkeley 1955 [1] vrsta amfetamina [2] Tangerija – grad u Maroku u kome je jedan od „bitnika“ Vilijem Barou proveo neko vrijeme [3] gyzym, spelovanje ove riječi potiče i jedino postoji u ovoj pjesmi [4] Tokay – vrsta vina [5] Gradski koledž Njujorka (The City College of New York) [6] dolmen – vrsta primitivne grobnice oblika poput kamenog stola [7] Svemoćni Otac Vječni Bog [8] Moloh – feničanski bog sunca, uništenja, suše, bolesti i gladi kojem su žrtvovana djeca vjerujući da će se umilostiti. U prenesenom značenju označava proždirujuću neman [9] dio Ilinoisa