Mašina-proteza i mašinski spojevi

Izvesno vreme u Srbiji tinja nekakav anonimni bunt, koji navodno dolazi od nekog studentskog pokreta, koji planira da izađe na izbore i pravi nekakve „studentske liste“ bez studenata na njima, a da se zapravo ne zna ni da li je reč o stvarnim studentima, stvarnim buntovnicima, budući da se mnogi od njih kriju iza anonimnim imena, nekakvih sumnjivih portala i nekih nazovi neformalnih udruženja. A pritom, nije reč ni o kakvoj „stvarnoj pobuni“ već pre o nekakvom umišljenoj sabotaži, koja se provodi u nekakvim anarhističkim pokušajima „građanske neposlušnosti“ koji najviše iritiraju obične građane, a vlast održavaju u stanju anarhije – može li vlast da poželi bolju poziciju – tako da ona u svakom trenutku može da se pozove na tolerantan odgovor policije i nekakve nazovi demokratske procedure, koje sa demokratijom nemaju nikakve veze jer demokratija između ostalog zahteva i zaštitu ustavnog poretka (pri čemu se Ustav i Zakon krše na svakom koraku, kako od strane vlasti, koja je dužna da ga...

U ovom poglavlju se bavimo problemom krstaških ratova. Epoha krstaških ratova se u literaturi označava i kao uspon Evrope u srednjem veku (Trevor-Roper, 2009). U čuvenoj studiji o ovom pitanju Mark Bloh je razmatrao "dva razdoblja feudalizma" (Bloh 2001). U prvom razdoblju (od VII do X veka) vlada opšta pometenost i nesigurnost: najezde kopnenih (Mađari) i vodenih nomada (Vikinzi), uspon islama, dok u drugom razdoblju (od XI do XIV veka) dolazi do stabilizacije, rasta stanovništva i ekspanzije hrišćanstva (krstaški ratovi). Padom Zapadnog rimskog carstva (476) u Evropi je stvoreno jedno stanje totalne nesigurnosti. Veliki centri moći su se nalazili na Istoku (Vizantija i Persija), dok su Evropom harale nomadske najezde. U Evropi je jedini postojan centar moći bila Crkva, koja je težila da putem hristinijanizacije nomadskih plemana obezbedi relativnu stabilnost evropskog političkog prostora. Učvršćujući hrišćansku veru među Germanima i jačajući političke saveze porodičnim vez...

Prošlo je gotovo godinu dana od velikih blokata fakulteta, tzv. studentskih protesta i možda je vreme da malo sumiramo utiske. A rezultat svega toga je sledeći: masovnost protesta je opala, a lokalni izbori su pokazali da SNS nikada nije bio jači. Šta se zapravo desilo u ovih godinu dana? Postoji i izreka za tako nešto: „tresla se gora, rodio se miš“. Čini se da je glavna slabost ovih protesta bila ono što je u početku mobilisalo mase, a to je njihova anonimnost. Anonimnost se pokazala kao mač sa dve oštrice: tačno je da anonimnost onemogućava vlast da napada potencijalne organizatore protesta, ali sa druge strane, anonimnost podgreva teorije zavera, a one mogu biti mnogo opasnije za proteste, nego sama vlast, budući da je svakom jasno da se iza nečijeg internet naloga može kriti bilo ko: od potencijalnih terorista, do predstavnika tajnih službi i religijskih zaluđenika. Međutim, čini se da ovde anonimnost nije iznuđeno rešenje, nego taktički potez. O čemu se zapravo radi? Problem je u...

U literaturi je postalo opšte mesto tvrditi da Makijaveli raskida sa antičkim razumevanjem politike. Istovremeno, on se uzima i kao jedan od začetnika moderne političke koncepcije. Svoje shvatanje politike je najupečatljivije pokazao u Vladaocu. Tamo stoji da se suština politike ispunjava u veštini dolaženja na vlast. A kada se jednom dođe na vlast, poenta je održati se. Zato se, naspram etike, zagovara tehnika vladanja, politika postaje umećem vladanja, umećem osvajanja i održavanja vlasti. Cilj politike jeste vlast, a da bi se to postiglo ne treba birati sredstva. To iskazuje čuvena maksima: cilj opravdava sredstvo. Nezavisno od toga kakav utisak izazivalo njegovo učenje, teško je ne prihvatiti jednu činjenicu. Za razliku od svojih prethodnika Makijaveli više nema potrebu da vlast opravda na bilo koji način. Da li je to slučajan previd, ili se radi o nečem sasvim drugom? Odsustvo legitimacije jeste novina u političkoj teoriji. Ponekad se ona objašnjava društvenim i političkim okol...

Temom genija bavilo se još prosvetiteljstvo. Zahvaljujući Kantovoj filozofiji ovo pitanje čini okosnicu i nemačkog klasičnog idealizma. Problem genija Kant (1724–1804) je razmatrao u svojoj trećoj Kritici (Kant 1991). Nasuprot prorodno lepog koje je predmet suda ukusa, umetnički lepo je proizvod genija. Genije je neko ko proizvodi pravila umetnosti i kao takav jeste neka prirodna sposobnost. Budući da su pod uticajem šturma i dranga osećanje i nagon potisnuli prosvetiteljsko shvatanje uma – čemu je povoda dao i "revolucionarni teror" kao i Kantova filozofija, koja je um tražila u praktičnoj sferi osporavajući njegovu teorijsku upotrebu – Fihte (1762–1814), a kasnije i Šeling (1775–1854), upravo u pojmu intelektualnog opažaja nalaze izlaz iz čorsokaka u koji je dovedena Kantova teorijska filozofija. Fihte je rešenje problema našao u praktičnoj sferi (delotvorna radnja – Tathandlung) odbacujući Kantovu stvar po sebi kao ostatak dogmatskog realizma (Fihte 1974), dok je Šeling i...

Proučavajući despotizam Monteskje je ustanovio da je to vlast koja kod svojih podanika izaziva osećanje straha i bespomoćnosti. O sablasti despotizma tokom XVIII veka pišao je i Grorišar. Evo šta on o tome kaže: »Od kraja XVII veka i u toku celog XVIII veka Evropu je opsedala jedna sablast – sablast despotizma« (Grorišar 1988, 7). O kakvoj je sablasti ovde reč? Činilo se da su zastupnici monarhije i njeni protivnici podjednako strepeli od upotrebe ove reči. Prvi su u despotizmu videli opasnost od sveopšteg izjednačavanja, dok su drugi njega shvatali u smislu vlasti koja prema svojim podanicima postupa kao prema robovima. Despotizam je bila jednako omrznuta reč u oba politička tabora. I dok je Monteskje insistirao na drugom značenju reči, dotle ga je Volter podsećao na njeno izvorno (antičko) značenje, u smislu gospodara u kući, domaćina (Ibid., 9). Ali, nesumnjivo da su svi o despotizmu mislili kao o političkom uređenju karakterističnom za velike azijske tvorevine u Turskoj, Mongolsko...