Mašina-proteza i mašinski spojevi

Šta reći o izborima u Srbiji? To da nema opozicije sposobne da odgovori vlasti bilo je jasno i pre izbora. Ono mnoštvo stranaka što se borilo tek da pređe cenzus zaista bi bilo neozbiljno nazvati opozicijom. A čini se da su tu ostali i neki mnogo uticajni poličari tokom ovih 30 godina parlamentarizma u Srbiji. Na kraju se sve svelo na okvire vlasti. Onaj ko zapošljava, ko daje platu, za njega se i glasa. Očigledno da je takva situacija danas u Srbiji. A da se ne lažemo, slična stvar se dogodila i na predsedničkim izborima pre tri godine, samo što je ovog puta Srpska napredna stranka osvojila doista značajnu većinu. Većina bi možda bila malo manja da nije bilo i velikog broja neprevilnosti, za koje se generalno kaže da su najviše doprinele izlasku birača, više od 4% je bilo belih listića, što znači, kada bi se i oni mogli računati, to bi bila treća po snazi stranka u parlamentu. Obično se tvrdi da je realna izlaznost negde oko od 45 do 47%, a naravno, napiminje se da je pred vlasti bio

Mnogi bi se začudili tvrdnjom da su Hičkok i de Palma ostvarili veći uticaj na Almodovara nego celokupna evropska kinematografija. Ipak, ne treba zaboraviti da je polazište za svoje rane filmove Almodovar uzimao ugledanjem upravo na ovu dvojicu autora. Nije sporno da Almodovar trpi i evropski uticaj. Tu je čitava jedna plejada autora, od Antonionija i Bergmana do Fazbindera i Vendersa. Drugom prilikom ćemo govoriti i o toj tematici. Interesantno je da Almodovar do Hičkoka i de Palme dolazi zaobilaznim putem. Almodovarovi filmovi započinju tamo gde obično zavšavaju filmovi ove dvojice. Ono što je karakteristika Hičkokovih filmova jeste da oni generalno istražuju problem savršenog zločina. Ubistvo za Hičkoka je jedan racionalni čin, prvenstveno dobro isplaniran, koji ima za cilj da se ubica na kraju oslobodi optužbi. Akteri ovog čina su uglavnom mušarci dok su žrtve žene, uglavnom bogate naslednice (Pozovi M radi ubistva, Prozor u dvorište, Vertigo). Čak kad je reč o nekakvom dogovoru l

Zaključak Ono što je bila namera ovog teksta jeste da pokaže jednu razmenu šablona između akcionog filma i video-igrice. Naravno, naš izbor je proizvoljan i ne pretenduje na to da izvodi nekakve opšte zaključke. On otkriva tendencije i sledi trendove i prepoznaje ih kao proizvode određenih društvenih praksi. Ovaj tekst smo započeli kratkom istorijom hip-hopa i to kao specifično proizvodom urbanog afroameričkog geta. Supkultura mladih koja je odatle proizašla bila je specifično vezana za poraz pokreta za ljudska prava, siromašenje urbanih četvrti i sve većeg nedostatka komunalnih službi. Jednim delom to je za posledicu imalo bujanje požara, mnogi od njih su postavljani sa ciljem da se poveća cena nekretnina ili izvrši džentrifikacija pojedinih gradskih četvrti. U kombinaciji sa drugim neoliberalnim merama (automatizacija proizvodnje, deindustrijalizacija, preseljenje fabrika, upotreba novih tehnologija i sl.) to je dovelo do ozbiljnih poremećaja u američkom društvu. Akcioni filmovi su o

Prelaskom na digitalnu kameru i upotrebom kompjuterske simulacije akcioni filmovi su ponovo dobili na popularnosti. Uvode se specifične tehnike ubrzavanja i usporavanja slike, tako da gledac gotovo može da doživi ono što se dešava na filmu. Nesumljivo da je tržište video-igrica u mnogome uticalo na ove promene, naročito, otkada je i akcioni film počeo da konkuriše video-igricama. Ukida se linearnost naracije i film poprima brojne obrte, što radnji filma daje na dinamičnosti i neizvesnosti. Tradicionalni čvrsti žanr akcionog filma sada se zamenjuje mekim i fluidnim žanrom koji kombinuje elemente horora, akcije, naučne fantastike, boračkih veština i sl. Ne postoji više nikakva čvrsta forma filma – upravo po tome je akcioni film bio prepoznatljiv – a od režisera se očekuje da mnogo eksperimentiše i gotovo uvek iznenadi publiku. To je razlog zašto se upravo na polju akcije dešava i prava revolucija autorskog filma. Od Tarantina, do Refna i Ričija akcioni film je pretpio ozbiljnu transforma