GTA - AKCIONI FILM I VIDEO-IGRICA V

Zaključak Ono što je bila namera ovog teksta jeste da pokaže jednu razmenu šablona između akcionog filma i video-igrice. Naravno, naš izbor je proizvoljan i ne pretenduje na to da izvodi nekakve opšte zaključke. On otkriva tendencije i sledi trendove i prepoznaje ih kao proizvode određenih društvenih praksi. Ovaj tekst smo započeli kratkom istorijom hip-hopa i to kao specifično proizvodom urbanog afroameričkog geta. Supkultura mladih koja je odatle proizašla bila je specifično vezana za poraz pokreta za ljudska prava, siromašenje urbanih četvrti i sve većeg nedostatka komunalnih službi. Jednim delom to je za posledicu imalo bujanje požara, mnogi od njih su postavljani sa ciljem da se poveća cena nekretnina ili izvrši džentrifikacija pojedinih gradskih četvrti. U kombinaciji sa drugim neoliberalnim merama (automatizacija proizvodnje, deindustrijalizacija, preseljenje fabrika, upotreba novih tehnologija i sl.) to je dovelo do ozbiljnih poremećaja u američkom društvu. Akcioni filmovi su oni koji ozbiljno govore o toj temi – pre svega o jednom nepoverenju građana u establišment i politiku zasnovanu na predstavničkoj demokratiji. Takođe, oni su svesni do kakvih su posledica neoliberalne mere štednje dovele gradsko stanovništva, a naročito ljude u siromašnim četvrtima i slamovima, kakva su to samo bila afroamerička geta. Otuda problem nasilja, kao urgentan problem javlja se tokom 1990-ih i to upravo sa komercijalnim uspehom gang-repa. Reč je o vrsti repa koji veliča nasilje i prikazuje geto kao mesto rizično i opasno za život. A mnogi predstavnici gang-repa i jesu bili pripadnici različitih međusobno suprotstavljenih bandi koje su se nalazile u stalnom sukobu. Sam hip-hop je prošao jednu dugu etapu od nastanka u urbanim četvrtima Bronksa , gde je prvobitno bio nekakav oblik samopromocije i omalovažanja protivnika, da bi sa prelaskom u predgrađa evoluirao u nekakav oblik političke borbe protiv uništavanja socijalnih i komunalnih postignuća države u doba militantnog fordizma. Gang-rep je vrhunac osiromašenja socijalnog i komunalnog života u velikim gradovima i kao posledica svega toga on je zapravo apologija jedinog što je preostalo u getu: čistog nasilja. Sa jedne strane, on je izraz narastajućeg konzumerizma, tj. potrebe da se stanovnik geta prepozna i kao potrošač: otuda aktuelnost sportske opreme, koja je uglavnom poticala iz Kine i koja je bila dosta jeftinija od druge markirane robe – budući da joj je osnovna namena bila rekreacija i sport. To je u mnogome dovelo i do revolucije u oblačenju, jer je omogućilo jeftinoj garderobi da u doba krize bude masovno ekploatisana, a što je velikim modnim kućama omogućilo uštedu na materijalu i kvalitetu. Drugi momenat je preduzetnički moral koji proizilazi iz prirode samog geta i koji se nameće kao nekakva ekonomska benefit od trgovine narkoticima ili obračuna bandi. Reč je o jednom šablonu koji ne čini samo osnovu rep-muzike, nego je postepeno ugrađen i u gangsterske filmove 1990-ih. Treba naglasiti da autoprezentacija pripadnika geta kao konzumenta i preduzetnika nastaje kao posledica obezvređivanja socijalnih i komunalnih funkcija države u neoliberalizmu i samim tim predstavlja branu protiv nekakvog novog komunalizma ili kolektivizma. Problem je što apologija geta kao čistog nasilja nikako ne doprinosi poboljšanju uslova života u njemu, nego naprotiv, samo iznova podstiče sukobe. Otuda izlazak iz geta za pojedinca može imati nekakvu vrednost, ali to ništa ne znači onima koji ostaju da žive u njemu, budući da suštinska promena znači menjati životne uslove, a to je moguće samo ukoliko život u getu postane mnogo više od pukob preživljavanja. I generalno, uvek je problem život sveden na preživljavanje, jer je tu uvek reč o drastičnom osiromašenju životnih potencijala. Naravno, ovde je bilo potrebno napraviti jednu genezu i objasniti zašto je geto postao mesto nasilničkog ponašanja. Nedostatak socijalnih i komunalnih službi u mnogome je doprineo i smanjivanju ekonomskih funkcija nekog urbanog područja i samim tim ga je osudio na zavisnost od drugih razvijenih područja u gradu. Naravno, ne može se očekivati od svih gradskih sredina da imaju jednaku ekonomsku vrednost. Ali je poznato da su gradske potrebe zajedničke i da ljudi shodno tome moraju deliti i sredstva – ne prema nekakvim ekonomskih zahtevima i tržišnim principima – nego prema realnim ljudskim potrebama. A to je teško ostvariti u getu, budući da se propadanje neke oblasti toleriše dugi niz godina, jer određene društvene grupe koje o tome odlučuju ne nalaze tamo nikakve lične interese. Osim toga, prepuštanje grada tržišnim principima je siguran pokazatelj da vas u gradu ništa sem provifita ne zanima, a to drugim rečima znači da je zanimljivo samo ono što se može prodati. A do kakvih to posledica može da dovede, dovoljno je ako pogledamo savremene velike gradove, koji su pretvoreni u nekakve monolitne nekropole, ispražnjene od ljudi i njihovih potreba, priligođene trenutnom interesu krupnog kapitala i njegovim tehnološkim reprezentantima. Sa druge strane, nakon 2000-ih dolazi do razvoja relativno kvalitetnih igrica u 3D formatu koje se oslanjaju na klasične šablone iz akcionih filmova, podražavaju ih i parodiraju i tako za potrošača proizvode jednu sasvim novu situaciju: umesto pasivnog konzumenta one sada proizvode aktivnog igrača. Primer na kom smo pokušali da pokažemo taj razvoj bio je jedan od najpopularnijih akcionih serijala u istoriji gejminga, a to je video-igrica GTA (Velika krađa automobila – Grand Theft Auto). Koliko se u tome uspelo na čitaocu je da proceni. Ono što nas ovde zanima jeste kako klasični šabloni i opšta mesta akcionih filmova iz 1980-ih i 1990-ih svoju aktualizaciju ponovo dobijaju zahvaljujući video-igricama, dok se paralelno sa tim razvija i nova vrsta akcionog filma, nastala u HD rezoluciji i uz pomoć digitalne kamere, uz učešće kompjuterskih simulacija i novih tehnologija (telekomunikacije i informacije) itd. Sve to posredno utiče i na svet igrica, a razvoj serijala GTA to najbolje i pokazuje. To znači da između video-igrica i filma, a slična stvar se danas događa i između televizije, filma, video-igrica, interneta itd., postoji izvesna interakcija i da oni međusobno i permanento referišu jedni na druge, da preuzimaju šablone ili ih parodiraju, recikliraju i reetabliraju, dodeljujući im neku novu funkciju. Npr. osnova akcionog filma iz 1980-ih godina jeste pojedinac koji se suprotstavlja korumpiranom sistemu. Na tu ideju igrica nadograđuje priču o ličnom uspehu (američki san) koja potiče iz doba jedne druge kinematografije (doba uspona klasičnog Holivuda), ali je možemo pronaći i u nekim akcionim filmovima iz kasnijeg perioda (npr. Roki – Rocky, 1976). Mit o američkom snu tako igra bitnu ulogu u GTA serijalu, a kao što smo videli uvek se radi o nekakvom preduzetnikom duhu koji kriminalnu prošlost nadomešta legalnim poslovanjem. Na kraju krajeva ne čini li to osnovu priče i filma Kum (Godfather, 1972) i to posebno nakon drugog nastavka. Slična stvar se ponavlja i u filmu Karlitov put (Carlito’s way, 1993) – samo što ovde sticaj okolnosti ne dozovljava glavnom junaku da ostvari svoj san i da se oslobodi kriminalne prošlosti. Naravno, za razliku od ovih filmova u ovoj igrici se ta ideja i realizuje, a kriminalac dobija mogućnost da se bavi i legalnim poslovima, bilo kao paravan za kriminalne aktivnosti (Vice City), bilo da je reč o stvarno legalnom poslu (San Andreas i GTA V). To znači da danas video-igrice obavljaju i izvesnu ideološku ulogu, budući da smo videli da je ne samo nemoguće sagledati kraj kapitalizma u GTA V, nego se čak favorizuje jedan preduzetnički duh koji vodi lagodnom životu. Naravno, druga je stvar što serijal GTA V nije isto što i njegova narativna struktura – jedan od bitnih zadataka ovde je bio da to i pokažemo – a igrač ovde ima mogućnost da samom sebi postavi ciljeve i zadatke – što i jeste najvredniji doprinos ove video-igrice – tako da na kraju ne mora uvek krimanal da završi u legalnim tokovima, kao što ne mora ni preduzetnički duh da bude u prvom planu, ali kažemo to je tako tek kad napustimo naraciciju same igrice i kada je igramo prema ciljevima koje sami pred nju postavljamo. Tek tada nam lepota ove igrice postaje očigledna jer nam se otvara jedna bitnička pustolovina i draž lutanja u ambijentu koji je zaista fantastičan i koji retko da ćemo danas igde više sresti na Zemlji, bez ikakve potreba da vam neko pregleda pasoše, zaustavlja vas na graničnom prelazu ili vam nameće nekakve sumanute mere prevencije protiv nekakvog supervirulentnog virusa. Tada počinjete da shvatate čari uzivanja bez rizika, zapravo reč je o jednoj spontanosti i poverenju u drugog, zapravo o iskustvu koje menja vas i onog koji u njemu učestvuje. Tu se otvara jedna druga dimenzija gde modeli više ne nameću čvorišne tačke oko kojih se vlast kondezuje i odakle se dalje preliva do drugih čvorišnih tačaka, nego je reč o jednom uraganu, koji se širi i bez zaštite odnosti sve pred sobom i u kojem vi nište više ono što se bili na njegovom početku nego nešto potpuno drugo i drugačije. Ono što nas menja a da nas pritom ne ubije, to je ono što mi ovde nazivamo iskustvima. Iskustva nas uče da budemo drugi i drugačiji, a da se pritom međusobno ne poubijamo. Iskustva nam daju mogućnost da ostanemo zajedno i da to jednistvo shvatimo kao naš najveći doprinos – živeti u deobi sa drugima, to su za nas iskustva. Jedan od zadataka ove knjige bio je i taj da se ona malo bliže objasne i osvetle. Jer mediji danas stvaraju modele a naš je zadatak da ih ponovo pretvorimo u iskustva.