Mašina-proteza i mašinski spojevi

Ovaj odeljak je razervisan za angažovane filmove sa istorijskom tematikom. Radi se o više različitih autora koji obrađuju teme vezane za klasnu borbu, oktobarsku revolucije, drugi svetski rat, antifašističku borbu itd. Oni kritikuju kapitalizam (imperijalizam i fašizam), ali i socijalizam sovjetskog tipa. U izlaganju ćemo se držati principa hronologije, a tamo gde to nije moguće primenićemo tematski pristup. Ovde još treba reći da ne postoji neka zajednička platforma oko koje se grupišu ovi filmovi, radi se o skupu različitih tema i problema koje otvara angažovani film. Film Kanal (1957), poznatog poljskog reditelja Andržeja Vajde, govori o poslednjim danima borbe protiv Nemaca u okupiranoj Varšavi tokom Drugog svetskog rata. Ovaj film obiluje veoma realističnim prikazima pustošenja i ratnog razaranja, prateći grupu vojnika (poljskog pokreta otpora) i civila, tokom povlačenja kroz gradsku kanalizaciju, koji pokušavaju da prežive poslednje dane rata u ekstremnim uslovima. U Vajdinom fi

Da li se Vučić malo zaigrao? Dešavalo se da naši političari ne procene baš uvek najbolje političku situaciju. Miloševiću se to desilo kada je ušao u sukob sa NATO paktom oko problema Kosova i Metohije. Njegov privid nije bio samo u tome što je ušao u sukob sa jednim mnogo jačim vojnim savezom, kao što je NATO, nego što je računao da će rat sa NATO-om iskoristiti da ponovo zadobije Kosovo i Metohiju (sprovodeći nasilje nad Albancima uz pomoć vojske i policije). Nakon toga Milošević objavio pobedu protiv NATO-a na predstojećim izborima, iako je svima bilo očigledno da je iza sebe ostavio razorenu i opustošenu zemlju. Teško da se tu radilo o nekakvoj pobedi. Ne pravi li sličnu grešku danas i Vučić. Nakon četiri meseca što nije obrazovao vladu i to na izborima koji su po svim parametrima bili nelegalni, na kojima je on osvojim apsolutnu većinu u parlamentu, Vučić je ovih dana najavio nove parlamentarne izbore tokom predsedničkih izbora 2022. godine. Glavno pitanje je šta Vučić i SNS očekuj

Ovde će biti reči o trojici velikih svetskih reditelja i njihovom filmskom opusu: Luisu Bunjuelu , Pjeru Paolu Pazoliniju i Rajneru Verneru Fazbinderu. Karijeru režisera Bunjuel je započeo mnogo godina pre Pazolinija i Fazbindera, a kultno delo iz tog ranog perioda je Andaluzijski pas (An Andalusian Dog, 1929), film koji je nastao u saradnji s Salvadorom Dalijem, poznatim nadrealističkim slikarem tog doba. U ovom filmu Bunjuel i Dali se služe sovjetskom tehnikom montaže, ali zauzimaju potpuno nadrealistički pristup, spajajući često nespojivo: o tome najbolje govori čuvena scena u kojoj se pojavljuje brijač koji zaseca oko. Nakon kraha Španskog građanskog rata (1939) – u kom je i sam učestvovao – Bunjuel odlazi u Njujork, u tom periodu se i nije toliko bavio snimanjem – prevodio je filmove sa španskog i na španski u Muzeju moderne umetnosti, često sklapajući kraj s krajem – da bi karijeru sineaste nastavio u Meksiku, snimajući niskobudžetne filmove tokom pedesetih godina. U tom perio

Pristup angažovanom filmu moguće je načiniti i sa druge strane. Daleko od toga da to nema nikakve veza sa onim o čemu je prethodno bilo reči, ovde ćemo pokušati da pronađemo neposredne veze i uticaje između filmova. Jedan od tematski veoma ekploatisanih filmova bilo je Trifoovo remek-delo: Četirsto udaraca (The 400 Blows). Tu je zapravo reč o represivnim mehanizmima koje nameću državne institucije poput škole. Radi se o tome da se deca, već u najranijem dobu, treniraju za to da postanu poslušni subjekti. Inspiraciju za tako nešto cineaste pronalaze u samoj stvarnosti – u pitanju je bila stvarnost totalitarne države koja je vaspitanje dece u školi podredila strogoj disciplini i ideološkim mehanizmima za proizvodnju lojalnosti državi. Sve to je veoma podsećalo na tradicionalno hrišćanstvo obrazovanje i mada je ono imalo sasvim drugačiju ideologiju od fašista, mehanizmi proizvođenja lojalnosti su se pokazali gotovo identičnima. To je razlog zašto su sineaste sve više ekploatisale ove slič

Postavlja se pitanje: da li je svaki angažovani film nužno i antifašistički? Da li stvar važi i obratno? Džiga Vertov u filmu Čovek sa kamerom ima jednu malu sekvencu, gotovo na kraju filma, kojom simbolički nagoveštava početak nove borbe: reč je o jednoj devojci koja iz vazdušne puške gađa jednu figuru koja na šeširu ima nacrtanu svastiku. Nije li upravo time angažovani film zacrtao vlastitu putanju daljeg razvoja? Ipak, stiče se utisak da je angažovani film krenuo odlučno drugim putem, iako će se tema antifašističke borbe u njemu stalno obnavljati. Čini se da je osnovni problem u tom pogledu bilo uverenje saveznika da se nacističkom propagandnom filmu mora suprotstaviti saveznički propagandni film. To je razlog zašto su čuvene holivudske sineaste učestvovale u snimanju vojnih operacija u Drugom svetskom ratu: Od Forda, do Kapre, Hjustona itd. No i pored toga, dešavalo se da ovi filmovi svojom realističnošću prevaziđu potrebe propagadnog filma – npr. takvi su bili Hjustonovi filmovi