Mašina-proteza i mašinski spojevi

Nešto razmišljam kako danas, posle jednog Karanovića, otužno zvuči ona režija na Kosovu (demonstracije na čelu sa studentima), i generalno, koliko je to samo potrošena priča još u doba kada je Karanović od toga pravio čuda (Miris poljskog cveca; 1977, Za sad bez dobrog naslova; 1988). Ali one koji ostaju na vlasti i kojima je cilj da ostanu na vlasti (svojevrstan makijavelizam današnjice) jako malo zanima forma i njena zaostalost, ako ona i dalje radi u praksi (što bi rekao naš dragi Džejms) i daje razultate. Naravno, njih ne zanima ni to, verovatno, što rezultati jedino njima idu u prilog (jednoj političkoj i ekonomskoj kliki) i što su svi drugi samo nemi posmatrači jednog spektakla, čiji kraj odavno poznaju, ali su isuviše umorni da se uzbuđuju, pa čak i reaguju nešto bučnije. Taktika odvraćanja, taktika hladnog rata, nije li to opet ista stvar na koju danas igra Zapad, Putin i Amerika, sve već vidjeno. Kao i tv režija, takva nam je i politika danas, politika odvraćanja, kako je to

U iskušenju sam da napišem nešto i o ovoj novoj Bjelogrlićevoj seriji "Žigosani u reketu". Naizgled, holivudski scenario, naravno, ovde mislimo na Holivud šezdesetih (doba dominacije vesterna, neposredno pre pojave novog Holivuda), vestern pretočen u jednu prilično ozbiljnu kritiku vladajuće elite na ovim prostorima i to na relaciji Beograd-Zagreb, a glavna tema, oko koje se događa podela požamašnog urbanog prostora između političke, novinarske i privredne elite, sada je košarka. Jedino neokaljano čedo jugoslovenstva i jugonostalgije - u kojem su, sticajem okolnosti ili i ne baš, Srbi imali mnogo više uspeha od Hrvata - košarka, došla je na dnevni red i vreme je da se razbije još jedan mit vezan za nju. Čak i kad zanemarimo ozbiljne propuste Bjelogrlićeve kinematografije, nostalgičnost i klišeiziranost kinematografske slike koja od prošlošti pokušava da načini novi imaginarni ideološki projekat (zahtev protivurečen sam po sebi jer pokušava prošlost da ostvari u formi novih

Opet su tema izbeglice. Kažem opet jer se o tome govori već više od dve godine. Taman što je nastupila SEK-a, a odmah potom izbeglice, kriza EU itd. Nedavno smo čuli, upravo na samitu koji je slavio sto godina od kraja Velikog rata, da EU planira i svoju vojsku. Dobro, rekao sam neću o dnevnopolitičkim temama, ali koliko čovek mora da bude stupidan i da ne shvati o čemu se ovde radi. Ili se prosto istorija ponovo zahuktava. Ne znam da na naučan način objasnim tu "akceleraciju" ali sam igrao igricu u kojoj se to ubrzavanje dešava na fizički nacin, dok glavni junak isto to proživljava na psihološkom nivou, kao neki prolazak kroz sopstveni život u nekoliko sekundi. Elem, kada bi se nekom od nas desila "akceleracija" tog tipa, verovatno prva stvar koju bi imali u vidu, u tih nekoliko sekundi, bio bi Veliki rat, pa odmah za njim i jos veći rat, to bi po nekoj logici bio drugi veliki rat, ali nema nikakve logike da veci rat (u svakom smislu) zovete drugim velikim ratom

Šta je problem sa mitom? Mit kao predstavno mišljenje ili mišljenje u slikama verovatno se čini smešnim nemačkim filozofima. Filozof je neko ko misli biće, a mišljenje je svojevrstan put u biće - tako je verovao antički filozof. Negov sagovornik, stariji 2 hiljade godina, bio je ubedjen da biće nije samo predmet saznanja, ili preciznije, da saznanje nije samo neki pasivan odnos sa bićem i da podrazumeva njegovu proizvodnju. Saznanje bića znači stvarati ga. Ipak, Grci su prirodu mislili kao kosmos, kao neki uređeni poredak stvari koji postoji oduvek, koji niti je stvoren niti nastaje, nego uvek postojao i biće. Istina, postojale su priče o smaku sveta, o nestanku civilizacija, mitologija je širila svoje priče, kao što su stoici širili svoje (stoici su možda bili i najveće tračare mišljenja), ali su svi znali sa sigurnošću da iz ništa ne može ništa nastati. Novi vek je počeo sasvim drugačije, na krilima hrišćanske filozofije, koja je verovatno verujući u svemogućeg Boga, izmislila naj

Gledam Saut park i razmišljam: ima li smisla gubiti vreme na te crtane filmove? Da li oni nama govore nešto novo? Da li pokušavaju da objasne bilo šta? Ili je samo reč o opravdavanju nasilja prema nama samima, u bilo kom obliku da se pojavljuje? Kritika rečnika političke korektnosti, ili preciznije, njegova parodija, o čemu se ovde radi? To su pitanja koja me opsedaju ovih dana? Istina, postoji tu neka kritika potrošačkog društva, ali ko već danas o tome nije pisao? Postoji i izvesna kritika provincijalne sredine, ali i globalizacije, tako da nije jasno do kraja da li je reč o stvarnoj kritici, ili se ipak radi o nekom obliku antiglobalizma, opravdavanju mologradjanstine itd. Ili je stvar u tome da se napravi medijski kolaž, da se ljudi dobro zabave, a da svako uzme od onog što mu se svidja? To je generalno trend danas, ali tako rade uglavnom oni koji plediraju na veliku popularnost, Saut park je daleko od nekakve popularnosti, on se i dalje služi skandalom da bi objasnio svoje posto

Šta reći danas o tome "post" što nas u stopu prati? Nije to samo nasleđe postmodernizma. Radi se o jednoj mnogo ozbiljnijoj stvari. Mi današnji ljudi smo bez istorije. Nedostatak istoričnosti upravo simbolizuje to "post". To "post" zapravo znači poslednji ljudi. Poslednji stadijum čovečanstva ili onoga što ostaje od čoveka nakon što nastupi to "post". Da li za tim treba želiti? Naravno da ne, ali to sada nije tema. Taj poslednji stadijum je utoliko poslednji što smo mi toliko natopljeni istorijom i značenjem da bilo šta da nam se dogodi mi smo to već na neki način doživeli. To je vekovno boravljenje u modelima, kada modeli postaju deo naših života i kada se mi više od njih ne možemo razlikovati. Ta zarobljenost u modelu jeste svojevrsna predstava smrti. I to ona najgore prirode, a zove se besmrtnost. Besmtnost ne postoji u prirodi jer to jedna artefaktna tvorevina. To je pokušaj da se vlastita smrt nadživi. Ono što je svojevremeno Filop K. Dik

Još i danas u medijima može da se čuje kako naši političari nemaju ni dana radnog iskustva? Mislim da je to totalno pogrešna pretpostavka. Zapravo, većina političara, naročito onih u vrhu partija, imaju možda i suviše političkog iskustva. To je ono što njih sve kategoriše kao poprilične konzervativce, jer oni koji se oslanjaju na prethodno iskustvo uglavnom se rukovode postojećim i teže njegovom održavanju (naročito ako su i sami na vlasti). I kad je Vučić u pitanju tu ne treba imati dvojbe: radi se o čoveku koji je ceo život u politici. Svaki od tih ljudi, koji su godinama u politici, zna da pre ili kasnije svako od njih dočeka svojih "pet minuta". Njihovih "pet minuta" u našim životima može da znači i deset, petnaest godina. Ne treba neka mudrost da bi se bilo profesionalnim političarem. Stvar je samo u tajmingu, treba znati dokle nekog slušati i slediti ga, a kada mu otkazati poslušnost. U šustini, politika se tu ne razlikuje bitno od drugih profesija, naračito