Još i danas u medijima može da se čuje kako naši političari nemaju ni dana radnog iskustva? Mislim da je to totalno pogrešna pretpostavka. Zapravo, većina političara, naročito onih u vrhu partija, imaju možda i suviše političkog iskustva. To je ono što njih sve kategoriše kao poprilične konzervativce, jer oni koji se oslanjaju na prethodno iskustvo uglavnom se rukovode postojećim i teže njegovom održavanju (naročito ako su i sami na vlasti). I kad je Vučić u pitanju tu ne treba imati dvojbe: radi se o čoveku koji je ceo život u politici. Svaki od tih ljudi, koji su godinama u politici, zna da pre ili kasnije svako od njih dočeka svojih "pet minuta". Njihovih "pet minuta" u našim životima može da znači i deset, petnaest godina. Ne treba neka mudrost da bi se bilo profesionalnim političarem. Stvar je samo u tajmingu, treba znati dokle nekog slušati i slediti ga, a kada mu otkazati poslušnost. U šustini, politika se tu ne razlikuje bitno od drugih profesija, naračito ako su u pitanju ljudi skloni napretku u karijeri i oportunizmu. Drugo je pitanje kakve to veze ima sa politikom. Verovatno nikakve, jer Vučićeva politička karijera, kao i karijera bilo kog uspešnog političara u Srbiji, može da se uporedi sa poslovnom karijerom, nema tu bog zna kakve mudrosti, bitno je da znate tačan "tajming", a to je ono najteže, kada nekog treba srušiti, da on sticajem okolnosti ne bi srušio vas (sa položaja, razume se). U osnovi, profesionalna politika je jedna borba krajnje ograničenih ljudi oko jednog cilja koji je samo njima bitan. To znači da smo svi mi, na neki način, kolateralna steta profesionalne politike. Naravno, "svi mi" se odnosi na "nas" kojima na pamet ne pada da se bavimo profesionalnom politikom, jer imamo i druge ciljeve u životu, osim masturbiranja u ogledalu. A današnja profesionalna politika se upravo tako i može nazvati: masturbiranje u ogledalu. I sve je tu: užitak kao i vlastita medijska slika. Ali naivno bi bilo verovati da je profesionalna politika neki zaseban slučaj. Zapravo, danas se od nas svih zahteva da masturbiramo u ogledalu, a to se naziva našim društvenim životom, odnosno, aktivnošću na društvenim mrežama. Bitna aktivnost "nas nebitnih", čiji glas doseže daleko i još dalje, ako smo u stanju da svoju profilnu sliku, odnosno, svoj medijski profil, učinimo razmenjivim za novac. A šta drugo rade profesionalni političari nego isto to. Naravno, reći će se, a neće se pogrešiti, da ti ljudi odlučuju i o našim životima, sa kojim pravom, sa kojom svrhom? Ako se mi nalazimo u istoj situaciji zašto ja ne odlučujem o njihovim životima, a ne oni o mom. Pa nije baš tačno da mi ne odlučujemo o njima? Postoje izbori, njih neko bira, za njih neko glasa. I tu je onaj pravi problem? Problem samih izbora: lično ne vidim razlog zašto bih nekom klovnu, koji masturbira pred ogledalom dao da čuva i jednu ovcu, a ne da brine o mom životu i životu mnogih drugih. Očigledno je problem u sistemu koji takvima dozvoljava da budu to što jesu - to je razlog zašto ne treba biti ljut na ljude koji glasaju, ili ne glasaju, jer oni glasaju za sistem, a očigledno nam sistem donosi Vuciće i druge, profesionalne masturbatore pred ogledalom, koji se ni po cemu ne razlikuju od svakog od nas, ali dobijaju slobodu da odlučuju o našim životima? Sa kojim pravom? To je pitanje koje treba da postavimo sebi i drugima. Možda nam tada neke stvari i postanu jasnije.
Коментари
Постави коментар