Mašina-proteza i mašinski spojevi

Allen Ginsberg: Urlik prevela: Mirjana Velimirović Lekić Karlu Slomonu I Vidio sam najbolje umove moje generacije uništene ludilom, histerično izgladnjele gole, dok se vuku kroz crnačke ulice u zoru tražeći bijesni fiks, Hipsteri anđeoskih glava žude za antičkom rajskom vezom sa zvjezdanim dinamom u mašineriji noći, koji u siromaštvu i u dronjcima i praznim očima sjede naduvani u natrpirodnoj tami hladnovodnih stanova lebdeći vrhovima gradova zamišljenog džeza, koji su ogolili svoje mozgove Raju pod Elom i vidjeli Muhamedove anđele kako posrću po osvijetljenim krovovima oronulih zgrada, koji prolaze kroz univerzitete sjajnih očiju halucinirajući o Arkanszasu i Blejkovskoj tragediji među učenicima rata, koji su izbačeni iz akademija zbog ludila i objavljivanja bestidnih oda na prozorima lobanje, koji šćućureni u neobrijanim sobama u donjem vešu, pale svoj novac u kantama za smeće i slušaju Teror kroz zidove, koji su uhapšeni u svojim stidnim bradama vraćajući se kroz Laredo zbog marih...

AKUSTIKA NJIHOVOG KOSMOSA Bio sam sa obe strane žice I gore i dole i visoko i nisko Niko se obazirao nije Što sam rasipao svoje suze Deleći ih prijateljima Časteći ih uzdasima Osim toga, ako su i nešto Tražili od mene Bilo je da zaćutim Prosto da prestanem Da iskupuštam glas Da zanemim... Autizam se odlično slaže Sa akustikom njihovih ušiju Jer akustici njihovog kosmosa Odgovara akustika ćutanja Prosto i jasno Nemo Spuštenog pogleda JEDNOM U NEKOJ STRANOJ ZEMLJI Posetio sam jednu zemlju U kojoj se deca rađaju nema Budući da ljudi imaju Veoma osetljive uši I mali vrisak je vređao Njihovo čulo sluha A kasnije, kada bi odrastala Deca između sebe nisu komunicirala Nego su samo sledili one Koji su im upućivali znake i putokaze Znali su uvek Koja je strana prava Gde ne treba ići I sa kim se ne treba družiti Znali su uvek Koga će metak prvog pogoditi I kome krv prvo treba pustiti Nisu im trebale reči Razumeli su se pogledima Spuštenih pogleda.

Z U sobi je bilo mračno. Osećao se zadah noći. Postepeno smo uranjali u zoru koja je sa sobom nosila novi dan. Ali kao da ništa u nama nije ostalo, osim sumnje i očaja. Da li smo bežali od nečeg ili nekog. Obično se za ljude poput nas kaže da beže od nečeg, od sebe ili drugih, a mi, da li smo zaista bežali od bilo čega? Noć je bila hladna, na trepavicama se mogao osetiti zadah, prisustvo drugih nas je užasavalo. Da li je to dolazilo poput iritacije, nemog pokušaja da se drugi uhvati u zamku, da se sasluša? Ali čemu sve to vodi, izvan nas je i dalje ostajala praznanina, čak i ono što se u doba naših roditelja ili čak u vreme njihovih roditelja zvalo ljubav, nama više ništa ne znači. Izgubili smo osećaj da nam je neko drag ili da je u blizini, da nam je neko na putu ili da nas prati, ostali smo usamljeni svetionici u večnosti, nešto puput davno nestalih zvezda, čije još samo gašenje, tj. nema svetlost koja dopire do očinju u trenutku kada izvor svetlosti više ne postoji, još samo seć...