Mašina-proteza i mašinski spojevi

Oduvek mi se činila primamljivom za raspravu tema ideologija i domaći film. Ranije smo se bavili ovom temom u sklopu juguslovenskog filma, a ovog puta bi se pozabavio i nacionalnim kinematografijama na ovim prostorima nakon raspada Jugoslavija i to posebno hrvatskom i srpskom kinemagrafijom. U mom slučaju bilo je gotovo nemoguće pregledati sve filmove koji su se pojavili za ovih dvadesetak godina, stoga ćemo se mi služiti nekakvim paralelama koje će ukazivati na sličnosti ali i razlike ovih dveju kinematografija. Iako okvirno govorimo o različitim kinematografijama, treba uvek imati u vidu da se ovde radi ako ništa drugo bar o kinematografijama koje imaju zajedničkog pretka, a to je jugoslovenska kinematografija. Zapravo, pokušaj izdvajanja iz jugoslovenske kinematografije i treba da označi početak ovih zasebnih nacionalnih kinematografija. Ali, kao što ćemo ovde videti i to neće uvek biti slučaj, budući da će se mnogi vraćati i inspiraciju na nacionalnu kinemagrafiju pronalaziti uprav

Teško je danas biti nepristrastan i objektivno posmatrati situciju vezunu za raspad bivše Jugoslavije, iako je od toga prošlo više od trideset godina – što je relativno kratka istorijska distanca – ali jeste distanca. Naravno, bivša SFRJ nije bila prvi pokušaj ujedinjenja balkanskih naroda, Jugoslavija je postojala i u formatu monarhije od kraja Prvog do početka Drugog svetskog rata, ali se tada smatrala zajednicom tri naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon Drugog svetskog rata ova zajednica obuhvata i druge narode jugoslovenskog porekla: Crnogorce, Makedonce, Bosance. Svaki od ovih naroda je imao svoju prošlost koja je dobrim delom opterećivala zajedničku budućnost, budući da je sudbina balkanskih naroda bila u tome da su kroz svoju istoriju uglavnom bili na različitim stranama i često ratovali jedni protiv drugih. Ova suprodstavljenost nigde nije bila toliko izražena koliko između Hrvata i Srba, koji su živeli dugi period unutar Austrougarske monarhije, ali su često bili u sukobu, b