ČAS ISTORIJE ZA PONAVLJAČE

Teško je danas biti nepristrastan i objektivno posmatrati situciju vezunu za raspad bivše Jugoslavije, iako je od toga prošlo više od trideset godina – što je relativno kratka istorijska distanca – ali jeste distanca. Naravno, bivša SFRJ nije bila prvi pokušaj ujedinjenja balkanskih naroda, Jugoslavija je postojala i u formatu monarhije od kraja Prvog do početka Drugog svetskog rata, ali se tada smatrala zajednicom tri naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon Drugog svetskog rata ova zajednica obuhvata i druge narode jugoslovenskog porekla: Crnogorce, Makedonce, Bosance. Svaki od ovih naroda je imao svoju prošlost koja je dobrim delom opterećivala zajedničku budućnost, budući da je sudbina balkanskih naroda bila u tome da su kroz svoju istoriju uglavnom bili na različitim stranama i često ratovali jedni protiv drugih. Ova suprodstavljenost nigde nije bila toliko izražena koliko između Hrvata i Srba, koji su živeli dugi period unutar Austrougarske monarhije, ali su često bili u sukobu, budući da je Austrija favorizovala jedne (uglavnom je reč o Srbima, koji su na uštrb svojih vojnih usluga dobijali ustupke: kulturnu autonomiju) nasuprot drugima (Hrvatima, koji su se borili za više prava unutar Austrougarske monarhije, a što je ponekad značilo i potpuno osporavanje Austrougarske monarhije). Jedan od bitnih faktora je bio i taj da osim Srba i Crnogoraca, nijedan od ovih naroda nije imao samostalnu državu. Slovenci i Hrvati su živeli unutar Austrougarske monarhije, Makedonija je često bila podeljena različitom sferom uticaja između Turske, Grčke, Srbije i Bugarske (povodom čega su se vodili i Balkanski ratovi), dok je Bosna i Hercegovina bila podeljena između Osmanske i Austrougarske monarhije, tokom druge polovine XIX veka, sve do Austrougarske aneksije (od 1908. do 1918.). Takođe, među ovim narodima su vladale i brojne religiozne razlike, pa tako Slovenci i Hrvati su bili hrišćani katoličke provincijencije, Srbi, Crnogorci i Makedonci su bili hrišćani pravoslavne vere, a u Bosni i Hercegovini su dominantnu ulogu imali muslimani. Kod Srba i Crnogoraca, a jednim delom i Makedonaca, glavnu reč je vodila Srpska pravoslavna crkva (SPC), koja je jedina imala pravo na autokefalnost – koja navodno potiče još iz perioda vladavine Nemanjića, i to zaslugama Svetog Save. SPC je odigrala veoma značajnu ulogu u održavanju srpskog identiteta nakon pada srednjevekovne srpske države, a što se često ogledalo u nekom obliku netrpeljivosti prema Turskoj vlasti, i to naročito prema poturicama (Srbima pravoslavcima koji su primili islam). Iako su Turci nudili brojne povlastice onima koji su prešli u islam, očigledno je da to nije uspelo da preobrati celokupni srpski narod, koji se tome odupirao na svoj način, između ostalog i negovanjem usmene kulturne tradicije (epske pesme – u kojima se veličaju srpski junaci, a među kojima je najpoznatiji bio Marko Kraljević). Otuda su Srbi svoj identitet gradili kako na otpuru turskoj vlasti i muslimanskoj religiji, tako i pokušaju pokrštavanja koji je periodično dolazio od strane katoličke Crkve, a što je u Srba vodio nekakvom čudnom stapanju religije i nacionalnosti. Slična stvar se dešavala i Crnogorcima, samo što je kod njih problem bio i mnogo veći budući da su oni imali nekakvu vrstu podeljenog identiteta: sa jedne strane, prihvatali su pravoslavlje i uticaj SPC sa jedne strane, ali su se dvoumili po pitanju nacionalne pripadnosti: ponekad su se izješnjavali kao Srbi, a nekad kao Crnogororci. Shodno tome je izgledala i njihova spoljna politika, koja je nekad bila bliža srpskoj državi, a ponekad se od nje udaljavala. U osnovi, kada bismo danas pokušali da napravimo razliku između Srba, Crnogoraca, Hrvata i Bosanaca, a da pritom zanemarimo religiju, shvatili bismo da su te razlike toliko minorne da slobodno možemo govoriti i o jednom narodu, ili u najboljem slučaju o jednoj naciji. S obzirom da je danas religija odvojena od države – logično bi bilo da i taj religijski identitet bude u drugom planu u odnosu na faktičko stanje stvari. Međutim, upravo to nije bilo moguće na ovim prostorima – iako je u bivšoj Jugoslaviji postojala i nekakva vrsta zajedničkog jugoslovenskog identiteta – on nije uspeo da zaživi čak i uprkos činjenici da su mešoviti brakovi bili masovna pojava – a raspadom Jugoslavije odjednom su različite nacije ponovo prihvatile svoje stare religijske identitete. To samo govori da je balkansko područje vekovima traumatizovano i da se traume generacijski prenose, bez nekakvog stvarnog pukušaja lečenja. Kod Srba ove traume potiču od straha da se napuste tradicionalni verski identiteti. Napuštanje verskog identiteta ovde znači i neku vrstu simboličke kastracije: odricanje od vere je ravno gubitku falusa kao nekakvom simboličkom činu prihvatanja tuđe vere (vere koja nije u skladu, ili je čak u suprotnosti, sa verom naših očeva). Na ovim prostorima ljudi su uterivani u identitete putem nasilja i to tako što su vekovima trpili nasilje od strane drugih zbog svojih verskih ubeđenja, ili su se nasilno odnosili prema onima koji su bili druge vere (hrišćani-muslimani) ili su se od njih delimično razlikovali u verskim ubeđenjima (pravoslavci-katolici). Na taj način su formirani religijski identiteti na osnovu onoga što je neprihvatljivo (isključujuće): katolicizam-pravoslavlje, hrišćanstvo-islam i sl. Kada posmatamo razvoj modernih nacija primetićemo da se tamo nacionalni identit formira nezavisno ili čak u suprotnosti sa verskim ubeđenjima. Tako kada govorimo o američkoj naciji religija gotovo da ne igra nikakvu ulogu, a čini se da je nacionalni identitet u potpunosti odvojen od religijskih ubeđenja. Naravno, nije sporno da američka elita dolazi uglavnom iz redova bele protestantske populacije, ali to nema nikakvog značaja za nacionalni identitet Amerikanca, Engleza ili Nemca. Čak ne verujem da bi to imalo uticaja i na nekakvog Italijana ili Španca, Irca ili Mađara – iako se čini da je njihovo većinsko stanovništvo rimokatoličke veroispovesti. Naravno, kada su u pitanju moderne nacije poreklo se uglavnom određuje na osnovu jezika i teritorijalne pripadnosti, a kada bismo to primenili na balkanske narode opet bi došli do paradoksalnih posledica. Elem, radi se o tome da mi i ovde dajemo prednost religijskom identitetu, koji naknadno izvodi jezičke i teritorijalne razlike. Pa tako svaka nacija, bilo da su u pitanju Hrvati, Srbi, Crnogorci ili Bošnjaci trude se da prikažu kako je njihov jezik drugačiji u odnosu na sve druge balkanske narode – neki čak idu toliko daleko u svojim pobudama da dokazuju kako je njihov jezik i najstariji, dok su svi ostali samo lopovi ili plagijatori – pri čemu zanemaruju činjenicu da je još Vuk Karadžić našao zajedničku jezičku osnovu balkanskih naroda upravo u jeziku kojim danas govore Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bošnjaci. Bošnjaci su možda i najbolji primer da se u njihovom slučaju nacionalni identitet kreira direktno na osnovu religijskog identiteta: reč je o muslimanima koji naseljavaju prostore Bosne i Hercegovine. Ti „narcizmi malih razlika“ se direktno prenose u politiku pa tako imamo situaciju da je nemoguće da u zajedničkoj državi žive Slovenci, Srbi, Hrvati, Crnogorci, Makedonci i Bosanci – budući da je populacija Srba i najveća, a odakle se onda po logici stvari zaključuje i o nekakvoj velikosrpskoj hegemoniji – ali svaki od ovih naroda teži da sopstenu državu izgradi na principima nacionalne homogenosti i centralizovane državne vlasti (ne treba zaboraviti da je i u bivšoj Jugoslaviji jedino Srbija bila podeljana na dve pokrajine – kao izgovor za brži regionalni razvoj, a upravo otuda su se i najčešće javljali separatistički zahtevi – takođe zasnovani na nacionalnoj homogenosti i centralizaciji državne vlasti, tj. upravo na onim istim kriterijumima na kojima se zasnivala opštužba za velikosrpsku hegemoniju). To nas dovodi do paradoksalne situcije da se danas Bošnjaci zalažu za zajedničku državu sa Hrvatima i Srbima, ali im smeta status Republike Srpske i brojne nadležnosti koje proizilazie iz Dejtonskog sporazuma, kao što Crnogorcima predstavlja problem da organizuju homogenu centralnizovanu državnu upravu u državi u kojoj se polovina naroda izjašnjava kao Srbi, zbog čega po ko zna koji put odlažu sprovođenje popisa stanovništva (reč je o jednom redovnom i rutinskom postuku koji se piriodično sprovodi gotovo svuda u svetu). O Makedoncima i stranim uticajima, pretežno Albanaca, Bugara i Grka, ne treba trošiti previše reči. Hrvati ne samo da nisu mogli da zamisle zajedničku državu sa Srbima nego su išli toliko daleko da su verovali da će Srbi pristati da žive u matičnoj hrvatskoj državi koja preuzima ustaške simbole, a kao dan pobede slavi datum kada su Srbi i zvanično proterani iz Hrvatske. Na Slovence ne treba preterano trošiti reči, oni su odmah svo stanovništvo proglasili slovenačkim, bez obzira na poreklo i uveli su obaveznu upotrebu slovenačkog jezika – tu bar nije bilo spora, očigledno je da su primenili moderne nacionalne principe pa kome se svidi neka odstane, a kome ne neka ide. Ovde se prinuda prikazuju samo na nivou zakona, i u principu niko nije primoran da menja sredinu ukoliko to ne želi. U osnovi slovenačka nacija je možda i jedina nacija nastala na ovim našim prostorima na način „melting pota“, njeno stanovništvno nije brojno ali je mašano i različitog je porekla, sa stabilnom i prepoznatljivom jezičkom strukturom koja se u mnogome razlikuje od drugih balkanskih naroda. U osnovi slična stvar bi se mogla reći i za Makedonce, i oni su nekakva mešavina raznih naroda sa ovog našeg podneblja, sa tom razlikom što imaju jasno izražen religijski identitet, a koji u mnogome otežava konstruisanje modernog nacionalnog identiteta, tj. upravo onog što je svojstveno Slovencima. Međutim, problem sa Slovencima je taj što je njihovo stanovništvo najmalobrojnije, tako da je njihov uticaj i najslabiji, a veze sa Evropom su joj uvek bile jače nego sa balkanskim narodima kojima i sami pripadaju. Možda će nam sada raspad bivše Jugoslavi postati i nešto jasniji, naročito kada shvatimo savremenu geostratešku poziciju zemalja na Balkanu. Težeći homogenizaciji i centralizaciji vlast u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji pokazuje svoju disfunkcionalnost, a slična stvar se dešava i na Kosovu i Metohiji. Funkcionalnost Srbije i Hrvatske je moguća na ovim osnova, budući da one predstavljaju relativnu homogenost, Hrvatska je to postigla proterivanjem srpskog življa sa svojih prostora, a Srbija je svoju cenu platila gubitkom Kosova i Metohije. Sa druge strane i Republika Srpska deluje relativno homogeno unutar Bosne i Hercegovine, što joj omogućava da funkcionalno izvrši centralizaciju. Ali u tome nije rešenje jer to bi dovelo do paradoklasne tvrdnje, a što nikako nije namera ovog teksta, da su na Balkanu funkcionalne samo one države koje su zasnovane na principima „etničkog čišćenja“. Ove države nazivamo prividno funkcionalnim zato što one deluju na partokratskom principu, gde se država pojavljuje kao glavni poslodavac. Država, u javnoj i privatnoj sferi, vrši selekciju radnog kadra na partokratskim osnovama, bilo da zapošljava ljude u javna preduzeća na osnovu članskih knjižica ili pravi aražmane sa privatnim fimama zasnovane na rodbinskim vezama (burazerska ekonomija). Sa druge strane, javljuju se i strani uticaji čiji su interesi u tome da ovaj prostor bude ralativno stabilan-nestabilan, a shodno tome se i postavljaju vlade koje će širiti strah od budućih „faktora nestabilnosti“. Pa tako imamo stalni sukob koji se obnavlja na relaciji Hrvatska-Srbija, ali i Srbija-Crna Gora, Srbija-Kosovo i Metohija itd. Srbija je naročito podobna da bude „faktor nestabilnosti“ i to iz više razloga. Prvi je razlog i taj da je Srbija nedovršena država, dakle, prvenstveno teritorijalno necelovita, budući da joj jedan deo teritorija otkazuje poslušnost (Kosovo i Metohija). Drugi razlog je i taj što su Srbi najbrojniji narod, ali istovremeno i narod koji nije obuhvaćen u zajedničkoj državi, nego živi i na teritoriji drugih država ali u veoma značajnom procentu (u Bosni i Hercegovini u sklopu Republike Srpske, u Grnoj gori i sl.). Srbi su neomiljeni upravo zbog svoje situacije – a budući da su bili najbrojniji u bivšoj Jugoslaviji, oni su dobrim delom zajedničke resurse JNA koristili protiv drugih naroda, prvenstveno Hrvata i Bošnjaka, radi ostvarivanja svojih hegemonih ciljeva (to je negde vodilo i do etničkih čišćenja), ali da ne bude zabune Srbi su primenjivali iste principe kao Bošnaci i Hrvati – težnju prema nacionalnoj homogenosti (zasnovanu na religijskim identitetima) i centralizaciju državne uprave, a razmere stradanja do kojih su Srbi doveli u Bosni, Hrvatskoj ili Kosovu i Metohiji verovatno bi izazvali i drugi narodi samo da su bili u sličnoj poziciji (to zaključujemo na osnovu principa koji su im bili zajednički) – a ona je često dovodila do reakcije NATO-a i EU koja je u ovoj situciji branila slabije, ali je ta odbrana često vodila etničkom čišćenju Srba (delovi Bosne i Hercegovine, na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj). Bilo kako bilo, pokazalo se da oni koji nisu u stanju da žive u zajedničkoj državi (bivša Jugoslavija) neće biti u stanju da žive ni u odvojenim državama, zbog čega je često područje Balkana označeno imenom „bureta baruta“, a što mnoge države ovde čini nestabilnim i nefunkcionalnim (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija), a zapravo potencijalnim ratnim područjem. Dok se princip delovanja ne promeni, a to znači ne napusti težnja ka nacionalnoj homogenosti (zasnovanoj na religijskom kolektivnom identitetu) i centralnoj državnoj upravi, teško da se može govoriti o nekakvom miru na ovim prostorima. Bivša Jugoslavija je istrajala upravo zato što su principi delovanja sadašnjih balkanskih država bili privremeno suspendovani u korist zajedničko saživota na ovim prostorima. Sve dok se to ponovo ne desi Balkan će uvek biti potencijalno „bure baruta“ čak i onda kada na njemu više ne bude Srba. Nikada nije problem u jednom narodu, bilo kako da se zove, nego u principu kojim deluje i kako se prikazuje u svetu. A to je potpuno druga stvar.