Mašina-proteza i mašinski spojevi

Čini se da se humanistička predstava još od antike održala kao posrednik između životinje i božanstva. U antičkoj mitologiji, ali ne samo antičkoj, postojala su stvorenja koja su bila mešavina životinje i čoveka: satiri, kentauri, minotauri, svinge itd. Ipak, ne može se reći da grčka mitologija na poznaje humanističku predstavu, budući da je tamo čovek takođe svaćen kao posrednik između bogova i životinja, ali ipak srećemo i takve prelazne oblike kao što su ljudi-životinje. Sa druge strane, lokalni karakter je za Grke i Rimljane bio mnogo značajni od univerzalnog, zbog čega su oni mnogo više cenili sebe kao pripadnike helenskog naroda ili građane Rima nego druge narode koje su nazivali varvarima (barbaros). Varvar je tako poprimio značenje naroda na menjem civilizacijskom stupnju, koji nije politički organizovan (polites nasuprot barbaros) ili ne poseduje prebivalište u Rimu. Tek u pozno doba carstva u Rimu se javljaju intelektualci, uglavnom stoičke provinijencije, koji sebe doživljav

Dugo već razmišljam da napišem neki komentar o Kusturičinom filmu „Podzemlje“. Zapravo, ono što mene ovde zanima jesu završni kadrovi filma koji od naslova čine nekakvu širu metaforu ne samo za ove naše prostore nego generalno i za Evropu u celini. Reč je o onim podzemnim hodnicima kojima je „navodno“ bila ispresecana Evropa tokom hladnog rata, a kojima se 1990-ih godina proteruju ruski vojnici iz Nemačke i dovodi nova radna snaga iz sovjetskog dela Evrope, kao i sa Bliskog Istoka (Turska). Tim kanalima u Nemačku dolazi i jedan od glavnih likova ovog filma Ivan (Slavko Štimac) u potrazi za svojim mezimcem iz zoološkog vrta (šimpanze Sonija), a istim putem se vraća nekoliko decenija kasnije i zatiče Jugoslaviju u raspadu. Ovi hodnici su sličnim onim hodnicima kojima lutaju stacionirani mrtvi u „Sabirnom centru“, samo što tamo nije reč o nekakvom regionalnom „podzemlju“ (Evropa) nego je evropska istorija takođe shvaćena kao jedno veliko „podzemlje“ čiji hodnici vode različitim istorijski