KRATAK EKSKURS NA TEMU FILMA "PODZEMLJE"

Dugo već razmišljam da napišem neki komentar o Kusturičinom filmu „Podzemlje“. Zapravo, ono što mene ovde zanima jesu završni kadrovi filma koji od naslova čine nekakvu širu metaforu ne samo za ove naše prostore nego generalno i za Evropu u celini. Reč je o onim podzemnim hodnicima kojima je „navodno“ bila ispresecana Evropa tokom hladnog rata, a kojima se 1990-ih godina proteruju ruski vojnici iz Nemačke i dovodi nova radna snaga iz sovjetskog dela Evrope, kao i sa Bliskog Istoka (Turska). Tim kanalima u Nemačku dolazi i jedan od glavnih likova ovog filma Ivan (Slavko Štimac) u potrazi za svojim mezimcem iz zoološkog vrta (šimpanze Sonija), a istim putem se vraća nekoliko decenija kasnije i zatiče Jugoslaviju u raspadu. Ovi hodnici su sličnim onim hodnicima kojima lutaju stacionirani mrtvi u „Sabirnom centru“, samo što tamo nije reč o nekakvom regionalnom „podzemlju“ (Evropa) nego je evropska istorija takođe shvaćena kao jedno veliko „podzemlje“ čiji hodnici vode različitim istorijskim događajima: Hristovo stradanje, krstaški pohodi, inkvizicija i spaljivanje veštica, Prvi svetski rat, uspon Trećeg rajha itd. Možda mnoge iznenađuje jedno doista mračno viđenje Evrope i njene istorija iz pera jednog demokrate i liberala, pisca poput Dušana Kovačevića, ali ne treba zaboraviti da ni njegove komedine, po sadržaju mnogo neozbiljnije nego što su ovi filmovi (Sabirni centar i Podzemlje), nisu nikako bezazlene i da otkrivaju često najmračnije ljudske karaktere među likovima koji se prikazuju kao prosečne i banalne individue. Čini se čak da je atmosfera u filmu Sabirni centar mnogo mračnija nego u filmu Podzemlje, iako je reč doista o nijansama, naročito je interesantna zamisao da se onozemaljski svet predstavi u nekom obliku koncentracionog logora, možda ne tipa nacističkih logora, ali je zasigurno reč o logorašima koji čekaju odluke prekog suda, pri čemu se svi ljudi međusobno poznaju budući da su iz istog mesta, samo su umrli u različito doba. Da stvar bude gora ništa bolje stanje nije ni u stvarnom životu, tamo se ljudi otuđuju usled svađe oko nasledstva, nedostatka novca, pogrešnih životnih izbora itd. Sa druge strane, u Podzemlju je Evropa prikazana kao u doba „vanrednog stanja“, očigledno je da se radi o jednoj velikoj prekretnici u evropskoj istoriji, ali teško da se tu nagoveštava nekakav boljitak, osim privida „boljeg standarda života“ koji nagoni belosvetsku sirotinju da lutaju sa jednog kraja Evrope na drugi u potrazi za onim što nisu u mogućnosti da ostvare u vlastitoj zemlji, usled nemaštine, nesigurnosti i rata. Nova privatizacija javnih prostora, koja se na istoku Evrope odvija nasilnim putem i to najčešće ratom, izaziva veliki talas migracija koji zaposlenje pronalaze u zapadnoevropskim zemljama kao jeftina radna snaga, najčešća destinacija su Nemačka i skandinavske zemlje, a što dovodi do porasta kriminala i socijalne patologije u ovim zemljama, naročito u drugoj generaciji imigrinata, a o čemu svedoče filmovi Bojla (Trejnspoting – Trainspotting, 1996), Refna (Diler – Pusher, 1996), Akina (Short, sharp, shorck, 1998), Olsena (U kini jedu pse – In china they eat dogs, 1999) itd. To samo govori o dalekovidosti sineasta sa ovih prostora i značajnoj tematskoj srodnosti sa mladim evropskim autorima, iako ih deli generacijski jaz i po nekoliko decenija. Ali, ne može se reći da u tom pogledu zaostaju neke evropske sineaste starije generacije, poput braće Darden, Hanekea, Louča itd, koji sa ovim mlađim autorima dele teme slične preokupacije. Utoliko se može reći da je evropska filmska scena devedesetih bila veoma heterogena i da ne odgovara nekakvim stereodipnim podelama, a naročito nije pokazivala nekakav generacijski jaz, budući da je sličnost sa domaćim i stranim evropskim filmovima više nego očigledna. To samo govori o uslovima pod kojima se razvijao neoliberalizam u Evropi, nakon hladnog rata i ujedinjenja Nemačke. A teško je reći da i film u tome nije učestvovao, bilo kao deo oficijalne ideologije ili kao njegova kritika. To je još uvek bila čar autorskog filma, a koje smo mi danas sve manje svesni upravo usled uspona blokbastera. Treba li ponoviti da ove Nove godine 8 najgledanijih filmova spada u kategoriju: fransize, nastavka ili rimejka. To je potpuna katastrofa, gledano, ne sa nekog kritičkog stanovišta, nego upravo produkcijskog. To samo govorio o jednom permanentnoj parodiji modela, pri čemu ovu reč parodija treba shvatiti u dvosmisleno, jednom je reč da modeli naprosto parodiraju, kao manekeni na pozornici, a drugi put je reč o tome da je i efekat njihovog parodiranja upravo parodirajući, odnosno, proizvodi parodiju njihovog prisustva, kao i parodiju njihovog smisla: utoliko su oni samoreferetni jer postaju parodija sebe samih, budući da daju smisao ali istovremeno i obesmišljavaju sami sebe. U svakom slučaju mislite o tome.