SUMA SUMARUM STUDENTSKOG POKRETA

Možda je došlo vreme da sumiramo utiske o studentskim protestima. Izvesno je da je prošlo 5 meseci od pobune studenata, a mi još uvek nemomo ni naznaku nekakvog političkog projekta. Ako se setimo, studentski protesti su i počinjali sa pričom da političke stranke nemaju tapiju na politiku ali se od tada nije pojavila nikakva politička alternava u Srbiji. Poslednji događaji su pokazali da studenti nisu bili nezavisni od političke ili kulturne elite iz opozicionih krugova, budući da poteze koje su studenti u poslednje vreme povlačili bili su blago rečeno fiasko. Nesumljivo da je ključan datum po tom pitanju bio 15. mart. Tada smo svedočili da se studentski protest raspao i to je moglo da se prati u direktnom prenosu. Nakon toga su studenti samo tražili izgovore da produže agoniju, ali je bilo evidetno da studenti nisu dorasli zadatku koji su im neki namenili, a to je promena aktuelne vlasti. Najgore od svega je to što studenti nisu hteli da prihvate istinu, negu su tvroglavo terali po svome, a to ih je uvlačilo u veće i veće probleme. Tu se po prvi put pokazalo da ne postoji nikakva studentska inventivnost. Moguće da je tome doprinelo i raskrinkavanje „terorističkih“ tendecija u studentskom pokretu, budući da ta tzv. „teroristička grupa“ iz Novog Sada nije bila toliko zanemarljiva, pokazalo se da su njihovi članovi bili uglavnom simpatizere opozicionih partija, ako ne i njihovi aktivisti, a ne treba zaboriviti ni činjenicu da je reč o ekipi koja je i započela proteste u Novom Sadu, koja je prva sprovela blokade fakulteta i uvela plenume na iste, kao i da je rukovodila napadima na Gradsku kuću, kojom prilikom je korišćenja cela ona ikonografija povezana sa crvenom farbom i krvavim rukama. Dakle, ne treba imati iluzija da je upravo ta novosadska grupa bila ključna prilikom uvođenja simboličke ikonografije koja će kasnije postati prepoznatljivo obeležje studentskog pokreta, iako ni ovde nije reč o nekoj preteranoj inventivnosti nego je dotična ikonografija preuzeta od brojnih primera tzv. „obojenih revolucija“ aktivnih u regionu i šire, od Ukrajine do Severne Makedonije. Ali, to nije donelo popularnosti studentskom pokretu. Masovnost studentskog pokreta mahom dolazi od „nesreća“ koje, bilo da su se javljale spontano (budući da su od samo početka studenti blokirali raskrsnice) bilo da su režirane o od strane vlasti, koja se nije najbolje snašla u pokušaju da vlastite političke aktiviste suprotstavi studentskim protestima. Na kraju je vlast odlučila da napravi jedino razumno u tom trenutku, a to je da obezbedi policijsku pratnju protestantima, bez obzira što je reč o nelegalnoj aktivnosti. Od tada studentski protesti dobijaju folklorni karakter i postoju deo tzv. „strategije pumpanja“ koja se premešta iz glavnog grada i u druge velike gradske centre, od Niša i Kragujevca do Novog Sada, a sve sa ciljem da se postigne nekakva „psihološka“ solidarnost, tzv. „terapija oslobađanja od straha“ čime se često objašnjavala podrška Vučićevom režimu vlasti. Zbog toga studente predstavljaju – posebno se ovo odnosi na opozicione medije (N1 i Novu S) koje su od studentskih protesta napravili specifičan rijaliti – kao oslobodioce, iako nije tačno koga tačno oslobađaju. Pomalo su ti ulaski studenata u gradove delovali kao partizanska oslobađanja tokom Drugog svetskog rata, iako je ovde ikonografija više ličila na desnu političku opciju, ali moguće da je i to nekakva frustracija iz prošlosti, budući da se sada studenti dočekuju sa četničkim simbolima, šajkačama i kokardama, sa srpskim barjacima i slikama svetaca (što podseća na crnogorske litije). Teatralizacija i folklorizacija u potpunosti oduzima političku snagu studentskom pokretu, a komemorativni karakter studentskom pokreta se sada transformiše u rekreativni i gozbeni skup: od velikih kazana hrane i prasećeg pečenja, do sporskih manifestacija i pijace studentskih suvenira. To je šablon koji se ponavlja, bilo gde da se studenti pojave. To počinje da govori o tome da je borba već dobijena, a prodaja suvenira ukazuje na to da je studentski protest otišao u istoriju. Naravno, ono što nije bila samo prateća pojava studenstkih protesta, nego mu je dala osobene pokretačke snage, bile su blokade srednjih škola, a najviše gimnazija, u velikim gradovima. Ono što nije bilo jasno jeste kako uskraćivanje obrazovanja učenicima može da dovede do njihove emencipacije, tzv. „boljeg i pravednijeg društva“, kada je očigledno da vlasti odgovara da im građani budu neobrazovani, jer je tako lakše vladati. Argument opozicije se i zasnivao na tome da podršku vlast ima uglavnom među „zaostalim i neobrazovanim slojevima“ otuda popularnost i naziva „ćaci“ kojim su protestanti krstili sve one koji su podržavali vlast, aludirajući očigledno na njihovo slabije obrazovanje (nepismenost). Međutim, nije to jedina protivurečnost koja je ukazivala da se stvari sa studenstkim protestima neće baš najbolje završiti. Možemo ukazivati i na tu protivurečnost da se protestanti zalazu za legalnost i rad institucija, a da pritom krše zakon i ustav na svakom koraku. To ukazuje da bahatost studentskog pokreta nije bila nimalo manja od bahatosti vlasti, a s obzirom da je ipak reč u manjini može se nagovestiti i do kakvih bih posledica dovela eventualna smena vlasti. Ta bahatost se posebno odnosi na obračunavanje na ličnoj osnovi, zasnovaj na poličkoj isključivosti (ko nije s nama taj je protiv nas) i revanšionizmu, koji kod vlasti čak počinje da slabi u meri u kojoj on sve više jača kod opozicije i protestanata. To dovodi po posebnog buncanja na rubu pameti u vidu generalizacije „zborova“, jedne minorne kategorije unutar komunalnog prava, od koje se sada očekuje da bude osnov demokratskog odlučivanja. To nas dovodi do stranputica kojima se studentski protest vodi od 15 marta, a koji sve više ukazuje na to da studentima ponestaje autonomije i da sve više obozicija vrši svoj negativan uticaj ovaj pokret. To je evidentno, ne samo širenjem priče o nekakvom „zvučnom topu“ koji se koristio kao izgovor za propadanje tog velikog protesta od 15. marta, nego isto tako i o sledećim potezima koji su studenti povlačili: generalnim pozivom na zborove, odlaskom biciklima u Strazbur, protestom u Novom Pazaru i sl. Poslednji u nizu ovih promašenih poteza jeste blokada RTS, sa krajnje besmislenim zahtevom da se izda novi korkurs REM-a ili da se ugasi RTS. Ukoliko se zapitamo kome smeta ovakav RTS – verovatno je odgovor: opozicionim medijima (N1 i Novoj S) koje su prodajom od strane svog vlasnika došle u jedan nepovoljan status, i sad im je neophodna javna frekvencija ukoliko žele na opstanu na medijskom tržištu Srbije. Dakle, studenti vode još jednu bitku koja nije njihova. Ali ne vode je ni pred pravim vratima, jer glavna referenca za REM nije RTS, nego Narodna skupština, tamo se donosi odluka o pokretanju novog konkursa za REM, ali tamo se odlučuje i o novoj vladi, i jasno je da tamo ima toliko policije da se ne može izboriti pobeda, stoga je lakše blokirati RTS i RTV, koji uprkos svemu nastavljaju svoj rad (što govori da cilj blokadera nije postignut). Ali ono što je lakše ne znači da je uvek i korisno, a u ovom slučaju je i kontraproduktivno jer nikom neće doneti boljitak, a posledice će biti značajne. Verujem da će se upravo sa tim posledicama studentski pokret suočiti odmah nakon formiranja vlade, a kakva će to efekte imati na sudbinu državnih fakulteta možemo samo da nagađamo, budući da je vlast već najavila njihovu privatizaciju – šta god to u uvom trenutku značilo.