Mašina-proteza i mašinski spojevi

AKUSTIKA NJIHOVOG KOSMOSA Bio sam sa obe strane žice I gore i dole i visoko i nisko Niko se obazirao nije Što sam rasipao svoje suze Deleći ih prijateljima Časteći ih uzdasima Osim toga, ako su i nešto Tražili od mene Bilo je da zaćutim Prosto da prestanem Da iskupuštam glas Da zanemim... Autizam se odlično slaže Sa akustikom njihovih ušiju Jer akustici njihovog kosmosa Odgovara akustika ćutanja Prosto i jasno Nemo Spuštenog pogleda JEDNOM U NEKOJ STRANOJ ZEMLJI Posetio sam jednu zemlju U kojoj se deca rađaju nema Budući da ljudi imaju Veoma osetljive uši I mali vrisak je vređao Njihovo čulo sluha A kasnije, kada bi odrastala Deca između sebe nisu komunicirala Nego su samo sledili one Koji su im upućivali znake i putokaze Znali su uvek Koja je strana prava Gde ne treba ići I sa kim se ne treba družiti Znali su uvek Koga će metak prvog pogoditi I kome krv prvo treba pustiti Nisu im trebale reči Razumeli su se pogledima Spuštenih pogleda.

Toliko smo već potrošili reči na priču o tranziciji. Zapravo, više od pola veka mi se nalazimo u permanentnoj tranziciji. Malo smo gledali na Istok (SSSR) – to beše u početku (nakon Drugog svetskog rata), potom smo se malo ugledali na Zapad (na SAD do 1960-ih godina) – onda smo išli između Istoka i Zapada nekim svojim (trećim) putem (nesvrstani) i favorizovali socijalizam sa ljudskim likom – iako smo staljinistički scenario nekoliko puta ponavljali i kod kuće (počev od 1948. i rezolucije Informbiroa, kasnije nakon studentskih protesta i perioda stabilizacije tokom 1970-ih), da bi ušli u jednu labavu federaciju 1980-ih, sa nekoliko centara moći (od kojih su najznačajniji bili oni u Beogradu i Zagrebu). Ali, nikad dosta avantura, tako se krajem 1980-ih, kada je ceo svet ulazio u eru globalizacije (u Nemačkoj je pao Belinskih zid, SSSR se raspadao), Jugoslavija pocepala u građanskom ratu (1991 – 1996), a Srbiji nije bio dovoljan jedan rat te je započela još jedan na Kosovu (1998) – zap

U današnje vreme ceo svet se pretvorio u jedan veliki talas aktivizma. Svi bi da budu aktivisti, iako znanično ne postoji više ni jedan veliki politički pokret (osim možda onog na desnici, a i pitanje je šta je jedan takav pokret koji unapred uključuje nekakvu identitetsku politiku). U doba ere „kraja ideologije“ ili ere dominacije jedne ideologija (neoliberalnog kapitalizma), aktivizam se pojavljuje kao svojevrstan paradoks: svi se bave aktivizmom i svi imaju pomalo grižu savesti zbog aktivizma (bilo da se njime bave suviše, bilo da se njime bave u nedovoljnoj meri). Nikad dosta aktivizma i nikad više potrebe za njim – u kratkim crtama moglo bi se sumirati trenutno stanje stvari na terenu. I ne čudi, s obzirom da živimo u svetu u kom je havarija redovno stanje (vanredno stanje je zapravo redovna pojava), politički aktivizam se pojavljuje na svakom mestu na kom je potrebno stvoriti privid da se stvari vraćaju u normalu. Problem aktivizma jeste u tome što se njime permanentno leče d

UMESTO PREDGOVORA Delo koje se nalazi pred čitaocem zapravo je nastavak knjige koju smo završili pre nekoliko godina. Ono što je zajedničko svim tim raznovrsnim esejima u toj knjizi jeste to što se oni tiču pitanja filma i društvene teorije. Tako je bilo i ovog puta. Međutim, umesto nekolicine eseja sada imamo samo tri teksta, koji naizgled govore o sasvim različitim stvarima: prvi teks se tiče Horora, akcionog filma i naučne fantastike, drugi tekst obrađuje pojavu autorskog filma, dok treći tekst govori o angažovanom filmu. Ono što ove, naizgled raznovrsne tema spaja, jeste upravo veza filma i društvene teorije. Ovde je reč o tome da se film čita kao društveni simptom. U filmovima otkrivamo društvene simptome koje potom transformišemo u teoriju. Budući da i sama predstavlja već neki pogled na društvo, teorija treba da pokreće politički angažman i društvenu praksu. Dakle, reč je pre svega o društveno-angažovanoj teoriji, teoriji koja za cilj ima promenu postojećeg. Utoliko teorija j