ĆACI DOKLE ĆACI

Čini se da je jedan termin skorijeg datuma izvor brojnih sporenja i diskusija. Reč je o terminu ćaci. Izvorno, termin je nastao kao neka vrsta uličnog grafita, ispisan na zidu jedne novosadske gimnazije: Ćaci idite u škole. Napisan je na ćirilici. Teško je pogoditi na koga se ovo odnosi, ukoliko nije reč o ličnom imenu, i najverovatnije da je reč o jezičkog gresci, što ukazuje da je poruku možda napisao neko ko se ne služi najbolje ćiriličnim pismom. Ono što je frapantno jeste da je ubzo ova reč postala nekakav „simbol otpora sistemu“ u stutudenskih i građanskih krugovima, tokom nedavnih protesta koji ulaze evo i u peti mesec. Postavlja se pitanje kako to da je jedna jezička greška – ako je uopšte reč o grešći, jer ljudi svašta pišu po zidu, a može se pretpostaviti da je ovo ipak bilo namenjeno đacima novosadske gimnaziji, koji su tih dana bili u obustavi nastave – mogla da izazove toliko različitih interpretacija, putem interneta su kružile fore ne ovu temu, a ova reč ubrzo je postala i lično ime koje treba da reprezentuje sve one koji na neki način podržavaju Vučićev režim. Ovo nije jedina reč sa sličnom konotacijom, ranije su postojale reči poput bot ili sendvičar da bi imenovali lice sa sličnom ideološkom funkcijom. Ako pođemo od reči bot – koja u video-igricama najčešće označava nekog pomoćnika sa veoma ograničinim kompetencijama, ili od reči sendvičar koja se povezuje sa praksom SNS-a da svojim pristalicama na mitinzima deli sendviče, sasvim je razumljiva i negativna konatacija koja se pridodaje ovim rečima. Ali reč ćaci u principu nema nikakvo značenje u našem jeziku, osim možda kao neko retko lično ime (osim toga, napisana je u množini, to može da se zaključi u nastavku rečenice) i sasvim je izvezno da je reč o jezičkoj grešci, bez ozbira da li je napravljena namerno ili slučajno. To ukazuje da je reč o nekom nepismenom čoveku ili o nekom ko je možda zbijao šalu, mada opet nije jasno u čemu je fora pogrešno napisane reči. Problem sa ovom reči jeste da ona pati od sličnih deficita kao i prethodne dve reči, jer najčešće ukazuje na nekakvu negativnu konotaciju: ljudi koji nemaju kompetencije, odnosno, nesposobnjakovići (botovi i sendvičari), ljudi koji se prodaju za sendvič (što ukazuje ne samo na moralnu nego i ekonomsku, a neki bi rekli i klasnu dimenziju problema) i na kraju, nepoznavanje službenog jezika RS (ćaci). Meni je interesantna ova poslednja reč upravo zbog toga što ona nema nikakvo formalno značenje. Generalno i lingvistika polazi od toga da sekvenca ili značenje nastaje kao proizvod „neznačenjskih elemenata“. To znači da rečenica ima smisla samo kao spoj reči, a reči se sastoje od slova koja nemaju značenje. Ovo tumečenje me je podsetilo na Aristotelovu formalnu logiku prema kojoj, istina se pojavljuje tek u sudu. Formalo gledano pojam nije ni istinit ni lažan, isto kao što slova po sebi ne nose neko značenje. Međutim, to ipak ne znači da je rečenica besmislena, ona dobija smisao tek kao veza između reči. Naravno, posebna je priča kako nastaju pravila koja potom određuju smisao, odnosno, kako za neki spoj možemo reći da je smislen, a za drugi da je besmislen. Kao što postoje gramatička pravila, koja određuju smisao rečenice, tako i u logici postoje pravila koja određuju tačnost iskaza (suda). Ono što je ovde bitno jeste da je pojam takođe neki sud tj. nekakva definicija, odnosno skup suštinskih karakteristika predmeta mišljenja. Tako je pojam, iako izgleda na prvi pogled neistinit, sastavni deo procesa mišljenja (sud je veza između pojmova, a zaključak, sud izveden iz drugih sudova). Poenta je u tome da ono što na početku izgleda da nije ni istinito ni lažno, na kraju ipak dolazi do istine i laži. Tako je i sa značenjem. To što slova nemaju značenje, ne znači da ih na kraju neće dobiti. Koji je smisao slova, ako nas oni ne vode do reči, a reči do značenja. Druga je stvar da li reči otelotvoruju nekakva iskonska značenja, ili ih čovek sam proizvodi (putem jezika). Naravno, kod strukturalista obično jezik proizvodi ljude, subjekte za druge subjekte, pri čemu ostaje nejasno, kome koristi taj i takav jezik, osim ljudima – tako da onaj koji proizvodi isto tako je i proizveden od strane ljudi, nije sigurno majmuna (pri čemu ne mislim ništa loše o majmunima, nego naprosto još se nije pojavio neki govoreći majmunski subjekt nego je on uvek bio i ostao čovek). Elem, radi se o tome da je smisao sastavni deo jezika, kao što je i istina sastavni deo mišljenja. Kakve to sve veze ima sa ovim ćacima. Negde sam pročitao da politika nema nužno veze sa univerzalnošću. Mislim da je to jedan dugoko pogrešan stav. Politika nema veze možda sa „lošom univerzalnošću“, a time bih nazvao svaki pokušaj da se nešto partikularno postavi na univezalno mesto. Suština ideologije i jeste upravo u tome. Recimo da postoje partikularnosti koje nemaju prava da zauzimaju univerzalni smisao. Ne radi se ovde samo o političkoj korektnosti ili normativnosti jezika. Ne učestvuje samo vlast u normiranju jezika. Da je tako društvene elite i mase bi zauvek ostale jezički podeljene. I to se zaista i dešavalo u predmoderno vreme, dok su društvene elite politiku shvatale upravo na ovaj partikularan način, mada je oduvek postojala težnja vlasti da lične interese univezalizuje, tj. da partikularnom omogući privid univerzalnosti, čemu služi između ostalog i jezik i ideologija. Građansko društvo nije daleko od toga, ono univerzalizuje pravo (pravna država i vladavina prava) pri čemu je reč samo o jednoj vrsti zaštite ličnih i imovinskih odnosa. Dakle, i ovde je reč o pokušaju da se stvori privid iniverzalnosti, tako zakon treba da važi isto za sve, bez obzira da li si bogat ili siromašan, pri čemu je evidentno da zakon ne može da važi isto u oba slučaja. Kakve sve to veze ima sa našom temom. Stvar je u tome da postoje neki termini koji prosto ne mogu da budu predmet politike. Ne radi se tu samo o političkoj korektnosti, prosto, na singularnom nije moguće zasnovati politiku. Jedna od njih je i ta reč ćaci. Radi se značenju koje nikada ne može dobiti univerzalni karakter jer se odnosi na osobu koja ima nekakve negativne konotacije. Ona deli politički prostor umesto da ga ujedinjuje. Isti je problem sa terminima kao što su botovi ili sendvičari. A tamo gde se deli politički prostor uvek je na delu nekakva policija i to u opoziciji prema politici. To treba jasno reći. Isto kao što nekog ne možete nazvati Crnja, ili Jevrejin (bilo da ste nacista ili cionista), ne radi se ovde o nekakvoj dehumanizaciji nego o tome da politiku nije moguće zasnovati na nekoj parcijalnoj osnovi, budući da ona ne ujedinjuje nego deli ljude, a samim tim i politički prostor. Ko god toga nije svestan upadaće u protivurečnosti, i pokušaće da stvori privid univerzalnosti, uz upotrebu čak i nasilnih metoda (poput plenuma ili sabora), jer nasilje je čak nužno kada se želi stvoriti privid univerzalnosti, ono je upisano u tu politiku, koja se i ne zove drugačije nego policija. I ne treba zaboraviti da se termin ćaci u početku i najviše počeo širiti društvenim mrežama, a ne treba prevideti ni činjenicu da internet ma koliko da je prostor rezervisan za politiku, isto toliko ostaje prostor i za policiju. Tamo gde nema politike nužno nastupa policija, bez obzira da li nosi uniformu ili ljude organizuje u plenume i u sabore radi neke više demokratije ili nekakvog efikasnije rada institucija.