KRATKI OSVRT NA PROBLEM HUMANISTIČKE PREDSTAVE OD ANTIKE DO DANAS

Čini se da se humanistička predstava još od antike održala kao posrednik između životinje i božanstva. U antičkoj mitologiji, ali ne samo antičkoj, postojala su stvorenja koja su bila mešavina životinje i čoveka: satiri, kentauri, minotauri, svinge itd. Ipak, ne može se reći da grčka mitologija na poznaje humanističku predstavu, budući da je tamo čovek takođe svaćen kao posrednik između bogova i životinja, ali ipak srećemo i takve prelazne oblike kao što su ljudi-životinje. Sa druge strane, lokalni karakter je za Grke i Rimljane bio mnogo značajni od univerzalnog, zbog čega su oni mnogo više cenili sebe kao pripadnike helenskog naroda ili građane Rima nego druge narode koje su nazivali varvarima (barbaros). Varvar je tako poprimio značenje naroda na menjem civilizacijskom stupnju, koji nije politički organizovan (polites nasuprot barbaros) ili ne poseduje prebivalište u Rimu. Tek u pozno doba carstva u Rimu se javljaju intelektualci, uglavnom stoičke provinijencije, koji sebe doživljavaju građanima sveta, tzv. kosmopolite. Ali je nesumljivo da tek sa hrišćanstvom univerzalna predstava čoveka počinje da dominira unutar lokalnih značenja reči: grčki „politikos“ i latinski „civis romanus“ itd. Hrišćanska predstava o čoveku se vezuje za stari zavet prema kom je čovek stvoren prema božanskoj slici i kao takav ima sve božanske karakteristike osim što nije besmrtan, ali putem spasenja – vere u Hrista – i to može da postane. Budući da je stvoren od Boga čovek je postao gospodar svega na Zemlji, neko ko ispravno vodi domaćinstvo podareno od Boga. Ipak, u početku čovek je imao gotovo sve karakteristike životinje, osim što je stvoren po božanskoj slici, on je živeo u Edemskom vrtu i nije morao da misli o hrani, obući i odeći, priroda je bila naklonjena čoveku onoliko koliko je čovek bio naklonjen božanskoj volji. Ali, tu se po prvi put otriva da priroda čovekova nije kao u njegovog oca, niti je životinjska (čovek prosto nije mogao da živi životom koji mu je Bog dodelio, životinjskim životom) i morao je da učini korak dalje i postane svestan svojih dela, a taj čin je on ostvario prvobitnim grehom. Zahvaljujući grehu čovek postaje oličenje svoje suštine, stvoren po božanskoj slici, ali neko ko vlastitim odlukama gradi svoj put, odlukama koje često idu i protiv njegovog tvorca. Tako je pad u greh, zapravo, tek stvaranje čoveka kakvog ga je Bog i želeo, a to znači čoveka slobodnog da bira između dobra i zla. Naravno, ova interepretacija privobitnog greha, koja od Avgustina vodi do Hegela, u ovom trenutku nam se čini upotreblivom, ali samo onoliko koliko zadovoljava neke naše teorijske afinitete. Ali tu sad stvar postaje krajnje nejasna. Neki interpretatori govore o đavolu kao o uzročniku glavnog problema – ali uticija djavola se u teoriji nisu javljali pre XIII veka – dok su Adam i Eva samo posrednici, ali se tek tada upada u pravi problem jer po tome ispada da je tvorac čoveka đavo (odmetnuti anđeo) koji ga je naveo na grešan čin, a ne Bog koji ga je stvorio prema vlastitoj slici. Naravno, istinski čovek tek treba da postane sličan Bogu i jedino tako može da zasluži spasenje i to je verovatno nastavak koji ovu priču čini iole smislenom. Naravno, ovo je mnogo kasnija verzija i datira od pojave bogumila u Evropi, kada se formalno i koncep đavola, kao nekakvog opozita Bogu, ali ne totalnog kao što je to prikazano kod manihejaca i gnostika, pa i bogumila, u vidu nekakvog lažnog Boga tvorca materijalnog sveta, uvodi u oficijelno učenje i predstavlja nekakvog pobunjenog anđela – to je naravno u skladu sa sholastičkom vizijom anđela kao nekakvog posredničkog reda izmađu bogova i ljudi, kao što su vitezovi u srednjem veku posredovali između monarha i naroda. Pojava đavola je dovela do toga da sve ranije zoološke predstave odjednom poprime njegove obrise i postanu njegova otelotvorenje. Tako i on sam postaje samo jedna od tih zooloških predstava i na slikama se uglavnom pojavljuje kao polu čovek i polu životinja (čovek sa repom i sa zašiljenim ušima), a što veoma podseća na ljude-životinje iz antičkog perioda. Najpotpuniju predstavu čoveka daje renesansa i ona ga shvata u formi nekakvog ideala, upravo onako kako će on poprimiti obrise kod Kanta, prvo kao moralni zadatak, a kasnije i kao povesni, kod Marksa. Ali, ne treba zaboraviti da se paralelno sa tom predstavom čoveka nemačkog klasičnog idealizma, koja od renesanse vodi poreklo do kasnog romantizma, istovremeno javlja jedna plejada likova koje spajaju životinju i čoveka u novim fantastičnim predstava: vampira, frankenštajnovog čudovišta, mister Hajda, Dorijana Greja itd. Ne treba zaboraviti da je to period kada se i zakonodavstvo povinuje izvesnoj medicinskoj praksi koja sada postaje dominantni faktor u kreiranju humanističke slike utoliko što nameće i nekakve spoljašnje normative koji čak i uslovno moraju odgovarati toj predstavi. To konkretno znači da sada humanistička predstava postaje sastavni deo normativa savremene nauke (medicine, biologije, genetike itd.) i da kao takva deluju unutar drugih normativa ekonomske, pravne i tehničke prirode. Utoliko danas humanistička predstava sve više podseća na nekakvu kibernetsku mašineriju koja neprestano mora da se usavršava (apgrejduje) kako bi mogla da odgovora svojoj društvenoj svrsi, pri čemu je potpuno zamenljiva u pogledu starog hardvera. Sa druge strane, Holivud neprestano razvija nove forme životinja-ljudi, od kojih su zasigurno danas najpopularniji zombiji. Zombiji se uklapaju u modernu predstavu o nauci utoliko što su uglavnom proizvod nekakve industrijske havarije (trovanje gasom, pandemija virusom i sl.), pri čemu imaju sve odlike savremenog konzumerističkog mentaliteta nacije u doba neoliberalnog kapitalizma. Čak su danas, nekada anestezirane i usporene mentalne kreature, koje su podsećale na heroinske zavisnike muzičke industije, zamenjene brzim i energičnim pokretima ljudi odraslih u teretani, na adrenalinu, steroidima i spidu, koji uveliko podsećaju na razjarenu gomilu sportskih navijača i uličnih huligana. No, iako se humanistička predstava u mnogome promenila od antike do danas i dalje se čini da ono „životinjsko“ u toj predstavi ima nekakav oblik „golog života“ kako bi to Agamben nazvao i da prosto od nas ljudi čini nekakve „lake mete“ koje ne mogu biti žrtvovane, ali mogu biti slobodno ubijene, ili bar bez ikakve griže savesti, kako se to danas radi sa zombijima raznih vrsta u brojnim video-igricama i na filmu. Otuda to „životinjsko“ u ovoj humanističkoj predstavi nije nikakav sporedni nusproizvod nego stvarni i gradivni agregat koji direktno utiče na stvaranje kompletne predstave o nama samima i to u doba novog saveza nauke, tehnologije i krupnog kapitala. To će reći ne samo jedna ideološka predstava, ali i to, budući da ideologija nije samo predstava koju imamo u glavi nego i društveni mehanizam, najčešće represivne prirode, koji nas tera da usvojimo određene predstave unutar društvenog prostora u kom živimo i radimo. O svemu tome će biti više reči u nekom od narednih izlaganja. NASTAVIĆE SE...