IDEOLOGIJA I NACIONALNE KINEMATOGRAFIJE

Oduvek mi se činila primamljivom za raspravu tema ideologija i domaći film. Ranije smo se bavili ovom temom u sklopu juguslovenskog filma, a ovog puta bi se pozabavio i nacionalnim kinematografijama na ovim prostorima nakon raspada Jugoslavija i to posebno hrvatskom i srpskom kinemagrafijom. U mom slučaju bilo je gotovo nemoguće pregledati sve filmove koji su se pojavili za ovih dvadesetak godina, stoga ćemo se mi služiti nekakvim paralelama koje će ukazivati na sličnosti ali i razlike ovih dveju kinematografija. Iako okvirno govorimo o različitim kinematografijama, treba uvek imati u vidu da se ovde radi ako ništa drugo bar o kinematografijama koje imaju zajedničkog pretka, a to je jugoslovenska kinematografija. Zapravo, pokušaj izdvajanja iz jugoslovenske kinematografije i treba da označi početak ovih zasebnih nacionalnih kinematografija. Ali, kao što ćemo ovde videti i to neće uvek biti slučaj, budući da će se mnogi vraćati i inspiraciju na nacionalnu kinemagrafiju pronalaziti upravo u onome što joj je prethodilo, a to je jugoslovenska kinematografija. Pokušaćemo nekako ovaj put i da iscrtamo na stranama koje slede. To uopšte neće biti lak zadatak, budući da se radi o veoma brojnim i raznovrsnim filmovima. Stoga će naše glavno polazište biti sukob Hrvata i Srba na filmu, sukob koji je za neminovnost imao raspad Jugoslavije, a čije reperkusije možemo da pratimo i na filmu i to paralelno u obe ove kinematografije. To znači da će i tema rata biti neminovnost i čak možda jedna od glavnih tema ovog teksta. Elem, kako početi raspravu o ovoj veoma širokoj temi? Treba reći da od 1980-ih u Jugoslovenskoj kinematografiji dolazi do nekakvog popuštanja, u ideološkom smislu, po pitanju političkih i društvenih tema na filmu, a do čega je došlo i zahvaljujući velikom uspehu domaće kinematografije na prestižnim svetskim filmskim festivalima. To je ujedno i začetak „praške škole“ kao i drugih samostalnih autorskih sineasta na ovim prostorima. Ovde ne možemo da govorimo o svima njima, ali bih naveo kao primer neke od poznatijih i uticajnijih autora: Goran Paskaljević (Čuvar plaže u zimskom periodu; 1876, Pas koji je voleo vozove; 1977, Poseban tretman; 1980, Varljivo leto ’68; 1984), Srđan Karanović (Miris poljskog cveća; 1977, Petrijin venac; 1980, Nešto između; 1983, Jagode u grlu; 1985), Lordan Zafranović (Muke po Mati; 1975, Okupacija u 26 slika; 1978, Pad Italije; 1981, Krv i pepeo Jasenovca; 1983), Rajko Grlić (Samo jednom se ljubi; 1981, U raljama života; 1984, Za sreću je potrebno troje; 1985), Goran Marković (Specijalno vaspitanje; 1977, Nacionalna klasa; 1979, Majstori, majstori; 1980, Variola vera; 1982, Tajvanska kanastra; 1985), Emir Kusturica („Sjećaš li se Doli Bel“; 1981, Otac na službenom putu; 1985), Krsto Papić (Predstava Hamleta u Mrđuši Donjoj; 1973, Izbavitelj; 1976, Tajna Nikole Tesle; 1981), Zoran Tadić (Ritam zločina; 1981, San o ruži; 1986), Bruno Gamulin i Milivoj Puhlovski (Živi bili pa videli; 1979), Dragan Kresoja (Još ovaj put; 1983, Kraj rata; 1984, Oktoberfest; 1987), Darko Bajić (Direktan prenos; 1982, Sivi dom; 1982-1984) i dr. Ovo je samo uži spisak autora koji su doprineli da izvesne teme postanu prepoznatljive na filmskom platnu. Pre svega reč je o generacijskim sukobima, ličnim i intimnim dramama, egzistencijalnim problemima i sl. U ovom periodu još uvek je reč o pojedincu koji dolazi u sukob sa establišmentom, ali je taj sukob često prikriven raznim spletkama, manipulacijama i zaverema ljudi na visokim pozicijama. To znači da još uvek se ne dovodi u pitanje sam politički sistem, nego eventualno pojedinci koji njime upravljaju, ali je često reč o intimnim dramama, ljubavnim aferama, generacijskim sukobima, egzistencijalnim patnjama, dakle stvarima koje zaokupljaju malog čoveka u njegovom pokušaju da razreši probleme svakodnevnice. Nakon 1985. godine putem filma masovnije počinju da se eksploatišu političke teme i to uglavnom vezane za dva perioda jugoslovenske istorije: vreme nasilne kolektivizacije i doba rezolucije informbiroa. To je razlog zašto smo mi ovde filmove nekih autora podelili u dva perioda, iako ova periodizacija i nije u potpunosti dosledna, ipak treba imati u vidu da će od sredine 1980-ih godina krenuti ozbiljna filmska kritika ovog neslavnog perioda u razvoju bivše Jugoslavije, a što će za posledicu imati i stvaranje ideološke pozadine za njeno urušavanje 1990-ih godina. Taj zaokret je možda najbolje vidljiv na primerima predstavnika „češke škole“ budući da oni čine relativno heterogenu grupu autora koji se primarno bave „intimnim temama“ dok je politika u drugom planu. Naravno, pod pretpostavkom da iz tog kružoka izostavimo Zafranovića, koji se od početka bavi političkim temama, ali čak i kod njega dominira ta intimna strana, koja i čini lepotu njegovih filmova, a posebno Okupacije u 26 slika i Pada Italije. Ali, čak i kog Zafranovića će biti vidljiv taj zaokret nakon 1985. godine i to posebno u filmovima Večernja zvona (1986) i Haloa – praznik kurvi (1988). O kakvom zaokretu je ovde reč? Pre svega, filmovi poput Kusturičinog Oca na služenom putu (1985), ili Kovačevićevog Balkanskog špijuna (1982) najavljuju u kom smeru će kritika političkog sistema krenuti nakon 1985. godine, a koja će biti usmerena kako protiv socijalističkog (komunističkog) terora (totalitarizma), isto tako i protiv velikosrpske hegemonije. Pre svega, ideološki okvir će biti obrazovan po uzoru na dešavanja u Poljskoj 1980-ih godina, kada se razvio i prvi nezavisni sindikalni pokret „Solidarnost“ koji se kasnije aktivno uključio i u politički život, a što je bio uvod u raspad SSSR-a, unutar kojeg su ubrzo počeli da jačaju brojni nacionalizmi (Mađarski, Nemački, Češki, Slovački i dr.). Već je Iranska revolucija (1979) najavila jedan drugi oblik političke reakcije (teokratija), a koji je svoje pobornike imao u Bosni i Hercegovini, naročito nakon proglašenja muslimanske veroispovesti nacijom (1968) – a što je tokom 1980-ih dovelo i do jačanja bošnjačkog nacionalizma. Bujanje nacionalizama u bivšoj Jugoslaviji, kao i u sovjetskom bloku, vodilo je antisocilizmu, sa bilo koje strane da je on dolazio: od strane Srba, Hrvata, Bošnjaka, Slovenaca i sl. Film na to ne samo da nije bio imun, nego je i sam učestvovao u tim ideološkim podelama. Tako je nacionalni naboj, sa jedne strane, svhašćen kao težnja ka slobodi (samoopredeljenju), vodio poricanju slobode drugih, a što je nužno dovelo do građanskog rata i konačnog raspada Jugoslavije. Naročito je Srbija koristila svoju dominantnu poziciju u JNA, kako bi očuvala nekakav oblik okrnjene Jugoslavije i to samo kao pokušaj da se svi Srbi nađu u jednoj državi, a što je bilo gotovo neizvodljivo bez rata, naročito sa Hrvatim i Bošnjacima, budući da je mnogo manji interes postojao za Sloveniju i Makedoniju, čije je otcepljenje propraćeno u tišini. NASTAVIĆE SE...