ISPOVEST USAMLJENOG ČOVEKA

Z U sobi je bilo mračno. Osećao se zadah noći. Postepeno smo uranjali u zoru koja je sa sobom nosila novi dan. Ali kao da ništa u nama nije ostalo, osim sumnje i očaja. Da li smo bežali od nečeg ili nekog. Obično se za ljude poput nas kaže da beže od nečeg, od sebe ili drugih, a mi, da li smo zaista bežali od bilo čega? Noć je bila hladna, na trepavicama se mogao osetiti zadah, prisustvo drugih nas je užasavalo. Da li je to dolazilo poput iritacije, nemog pokušaja da se drugi uhvati u zamku, da se sasluša? Ali čemu sve to vodi, izvan nas je i dalje ostajala praznanina, čak i ono što se u doba naših roditelja ili čak u vreme njihovih roditelja zvalo ljubav, nama više ništa ne znači. Izgubili smo osećaj da nam je neko drag ili da je u blizini, da nam je neko na putu ili da nas prati, ostali smo usamljeni svetionici u večnosti, nešto puput davno nestalih zvezda, čije još samo gašenje, tj. nema svetlost koja dopire do očinju u trenutku kada izvor svetlosti više ne postoji, još samo seća na značenje ili smisao bilo čega. Znam da sam u sobi, ali moja samoća nije usamljenost utoliko što znam da me tamo negde niko ne čeka, ne postoje odjeci kojima mogu da se prikradem, ne postoje više susreti kojima želim da se vratim, nema više ideje sa kojom mogu da se poistovetim, jer sam sam, večito sam na svom putu za koji ne znam gde će me odvesti... i da li uopšte nekuda voli. Nekada davno svi smo sanjali neke male ljubavi, nekada davno svi smo se sećali vlastitog rođenja, ali danas, niko ne može s pravom da kaže da zaista postoji, niti da ga to uopste zanima, da mu je stalo do toga. Čak i onda kada se ljudi prozdiru u besanim noćima prepunim droge i seksa, oni to ne rade poput životinja, kojima jebanje na trenutak daje nadu u produžetak gladi, one iskonske gladi koju usećaju sa rađanjem, a koja se produbljuje godinama, koja ih opseda u bunilu i svedoči da su živi – nemi pokazatelj postojanja. Ali mi, mi kao da osećamo da tamo „iza“ ne postoji ono u šta se stiže, da sam drugi nije neko ko se čeka, niti ima smisla išta izvan trenutka koji važi od jutra do jutra. Ili bar treba tako da važi i da nas veže svojim čeličnim nitima, da nas drži daleko od sebe, da nas toliko obuzima da i sami na kraju budemo prožeti njime, u ludilu ili nekoj ljubavnoj strasti, pijanstvu, razvratu, kako god. Glupo je večeras razglabati o tome, ti znaš razlog zašto smo se našli. Pred nama je putovanje, svaki od nas će tamo stići, pre ili kasnije, i zašto onda odlagati, kad je polazak neminovan. U ranija vremena ljudi nisu išli tamo, nego se to „tamo“ čekalo kao da ono dolazi po nas, da nas obuzima i da mu se na kraju svako od nas mora predati. To „tamo“ nije bilo bitno jer se živelo bezglavo, bez ikakve namere i cilja, a upravo to „tamo“ nas je čekalo, kao nešto čemu se pre ili kasnije moramo dati, jedino ono što je moglo da nam ponudi bilo kakvu nadu ili utehu. Ali ti ne govoriš o tome, kao da te se ta stvar ne tiče, kao da nisi prošao uzasnu samoću, kao da ne znaš šta je pakao čekanja, i kao da iluzija, stvar ili ljubav, na kraju ipak ne vode samo jednom cilju. Ti govoriš kao da imaš šta reći, ti se nadaš da još postoji nešto što se može reći i da reči mogu da promene stvari. Kako nešto što je rečeno, ili samo treba da se kaže, može da promeni ono što se već zbilo? Kako nešto što je u nama može da izađe iz sebe, da postane nešto drugo? Da li su to samo prazne reči, da li ja buncam u ovoj vreloj noći, vreloj od ljudskih suza i patnje koju svakodnevno srećemo, jer život je ponovo postao patnja, a mi, šta smo mi ako ne nemi svedoci ovog ljudskog stradanja što zovemo životom, informatičkim dobom, neoliberalnim kapitalizmom, poznom zapadnom civilizacijom. Bilo kako, bilo kako da ga imenujemo, bilo kako da pokušamo objasniti smisao reči, bilo šta da pod tim izmislimo, da li će to išta reći o nama, o tome gde smo i kada, u koje tačno doba i na kom tačno mestu, napravili grešku... Da li se život može zvati greškom? Ljudi greše... ali greške ne ispravljaju ljudske postupke. Ljudi greše, ali greške ne pomažu ljudima da budu sretni. Jer šta je sreća. U doba kada je sve postalo subjektivno, toliko subjektivno da više nismo u stanju ni da shvatimo pojedinačno značenje reči, jer niko od nas više nije u stanju da se sa tim identifikuje. A i zašto bi morao da se identifikuje? To je samo policijska strategija, način da se zavlada sopstvom, način da se mi sami učinimo gospodarima sebe, onima koji suvereno dominiraju i koji o svemu mogu odlučivati. A da li smo zaista u stanju da odlučujemo o bilo čemu? Da li stvarno smemo da se pitamo za bilo šta? Usamljeni šetači u noći, nekada su bili ljudi poput nas – oni koji su izlazili na ulicu da bi upoznali druge, da bi stupili sa njima u kontakt, da bi drugome nešto preneli ili od njega saznali... postojati nekada je značilo komunicirati, kretati se, disati... U međuvremenu, zadah krvi ispunio je naša tela, a nismo li više od te krvi, koja otiče i dotiče, koja se ponovo vezuje ili rastače, poput reke izlazi iz korira i pravi fjordove, nismo li mi samo razgranate staze u potrazi... u potrazi za čim? Uvek se pitamo da li naši susreti mogu biti poput dodira, kao što se na primer usne trljaju o usne, ili poput tela koje dotiče drugo telo, poput gladi, tog istinskog nagona života, tog žamora u tami, kojeg samo osećamo... nemog dodira ili pokreta da se nešto učini, stvarno promeni. Može li delatnost nešto da promeni? Nije bitno što živimo u digitalno doba, što više ne postoji potreba da izađemo iz kuće, niti da naše ruke dodirnu neke druge ruke, dodir više nije uslov života, niti nade, niti nekog spasenja. Ne razumeš o čemu pričam? Nije ti ni stalo da išta shvatiš? Danas i nema šta više da se shvata, gotovo je sa gutembergovskim razumevanjem sveta, gotovo je sa smislom izvan planetarnog značenja, gotovo je sa svima koji još veruju u nekakav dolazak ili odlazak, više se ništa ne događa, jer više nismo u areni događaja, svi se manje-više nalazimo na jednom putu kojeg sledimo, ali bez ikakve nade da ima gde više da se stigne. Jer putuje se uvek sa ciljem i uvek sa nadom, a mi, imamo li mi cilja i nade, imamo li smisla i potrebe da radimo bilo šta? Da li onda još samo čekamo? Koga čekamo? Godoa? U trenutku kada je Beket izdao svoje znamenito delo, a i mnogo godina kasnije, niko više nije bio siguran u poruku koju je ono sa sobom nosilo. Da li je uopšte bilo ikakve poruke, ili svet ionako završtava u svopštem nihilizmu? To bi bila već nekakva poruka? Istina, zaboravili smo da se zapitamo zašto su glavni akteri jedne drame, koja je imala nameru da se igra na svim velikim pozornicama, dva probisveta, krajnje besprizorna i zanemarljiva lika, dve belosvetske propalice? A možda je trik zapravo u ogledalu koje je Beket izneo pred nas na scenu i koje je poput najjačeg reflektora upro nama direktno u oči? Logično je da ništa u tom trenutku nismo videli... čak ni to da su junaci drame postala dva minorna lika, dva probisveta, sa kojim je istovremeno svako od nas mogao da se identifikuje... Beket je sa pozornice uklonio stare modele, a umesto njih postavio obične ljude. Ali ti ljudi su bili toliko obični da oni više nisu znali šta će sa sobom. Njihove stvari su bile tako obične da su se oni u njima često izgubili. Ono što su oni, zapravo je nestajalo u njihovim prepirkama, u besprizornim razmiricama, u ubeđenju da ima išta da se kaže, da se nešto doda.... oni su postali zavrna reč jedne dosadne scene koja se zove život i koja, uprkos tome, neizmerno dugo traje... Mi se danas nalazimo na sasvim drugom kraju te priče. Ono što junaci Beketova drame čekaju, šta god to bilo, za nas se već dogodilo. Nikakav Godo nama više ne može pomoći. Mi smo besprizorni prizor, sami po sebi. Zbog toga toliki očaj.