Šta je problem sa mitom? Mit kao predstavno mišljenje ili mišljenje u slikama verovatno se čini smešnim nemačkim filozofima. Filozof je neko ko misli biće, a mišljenje je svojevrstan put u biće - tako je verovao antički filozof. Negov sagovornik, stariji 2 hiljade godina, bio je ubedjen da biće nije samo predmet saznanja, ili preciznije, da saznanje nije samo neki pasivan odnos sa bićem i da podrazumeva njegovu proizvodnju. Saznanje bića znači stvarati ga. Ipak, Grci su prirodu mislili kao kosmos, kao neki uređeni poredak stvari koji postoji oduvek, koji niti je stvoren niti nastaje, nego uvek postojao i biće. Istina, postojale su priče o smaku sveta, o nestanku civilizacija, mitologija je širila svoje priče, kao što su stoici širili svoje (stoici su možda bili i najveće tračare mišljenja), ali su svi znali sa sigurnošću da iz ništa ne može ništa nastati. Novi vek je počeo sasvim drugačije, na krilima hrišćanske filozofije, koja je verovatno verujući u svemogućeg Boga, izmislila najveće nebuloze (od bezgrešnog začeća, preko žrtve božijeg sina, do svetog trojstva i stvaranja ex nihilo) samo da bi napakostili Grcima i njihovom specifičnom izumu, filozofiji. Da bi dokazao svoju snagu svemogući Bog je morao moći stvarati ex nihilo, jedino tako je bilo moguće porušiti jedan rad mišljenja od preko 5 vekova. Dobro, ne moramo patetisati, jasno je da hrišćanski Bog nikada ne bi mogao uništiti antičku filozofiju, da se ona nije raspala sama od sebe, a ono što je započeo Tales bilo je nužno da dovrši Aristotel (ne hronološki nužno, ali pojmovno i misaono dakako), jer filozofija se uvek kretala u krugu problema, a onog trenutka kada je problem bio rešen i samo potreba za filozofijom je prestala. Upravo u tom trenutku, ili kao proizvod te rešenosti, javilo se i hrišćanstvo, kao jedan od mogućih odgovora na pitanje koje je počelo da muči ljude, iako je filozofija na njega već dala odgovor: nije dovoljno reći da su Rimljani glavni krivci, naprotiv, krivica je opet na filozofiji. Hrišcanstvo je shvatilo jednu stvar: protiv antičke filozofije je bilo moguće boriti se samo na jedan način. Treba priznati da hrišćanski Bog može ono što ni jedan grčki filozof nije u stanju ni da pomisli, a to je: da stvara iz ništa. Naravno, kreatio ex nihilo nije bilo odmah prihvaćeno od strane Crkve, jer su crkvene birokrate znale kakav to problem može da napravi. A jednom uhvaćen u laži, onda se klupko i samo okreće, a jedna laž sledi drugu. To je ono što bi se moglo nazvati srednjevekovnom filozofijom, a generalno i srednjim vekom. Da li to znači da su ljudi živeli gore nego u antičko doba. Kako se uzme, ali moguće da nisu živeli ništa lošije, ali to naravno nije imalo nikakve veze sa filozofijom. Dobro su rekli filozofi, ali ljudi naprosto neće da slučaju:bog je dete koje se igra u pesku. Ista stvar se može reći za filozofe i filozofiju. Filozofi nisu čudotvorci, oni nisu ni mađioničari, iluzionisti, oni su naprosto kao deca, dokona deca koja se igraju u pesku (ili kockicama, što je isto u neku ruku). Dekart je odlucio da prekine sa tim tricarijama sholastičke filozofije, i odlucio da započne sumnjajući u sve. A tada je ispao jos veći problem. Ne samo da nije uspeo da dođe do "jasnih i razgovetnih istina", nego je jednu od tih istina (izvesnost jastva) bio prinuđen da žrtvuje zarad onog što je ljudima, pa i naučnicima, draže nego filozofima: spoljašnjeg sveta. A izbacivši boga teatralno kroz vrata morao je tiho da ga uvede kroz prozor, kao nekog lopova ili nečasnog čoveka u svakom slučaju. Osim toga, Dekartova iskrenost je išla toliko daleko da je on na kraju filozofiju doveo na najniže grane. Ne samo da je postalo skandal u filozofiji priznavati skepticizam, nego se više uopste nije znalo kako izmaći solipsizmu, jer je realnost sveta postala ozbiljan problem. Spinoza i Lajbnic su pokušali da zaobiđu taj problem, oslanjajući se čvrstko na Dekartovo otkriće (supstanciju), dok je empiriza smatrao za dovoljno da racionaliste s vremena na vreme podsete na taj problem, sve do trenutka dok i njima Hjum nije zapržio čorbu, oduzimajući empirizmu ono do čega je njemu najviše stalo - naučne kriterijume. Jedini način da se pobegne od solipsizma bilo je da se uvede pretpostavka o novom stvaranju sveta, bilo da je stvar idealne (Hegel), materijalne (Marks) prirode, ili se prosto radi o jednom praktičnom pristupu stvarnosti i istini (pragmatizam). U svakom slučaju filozofija je nakon toga opet proterana u obdanište, a bitke oko sveta su počele da se vode na verskoj (svetskih duh), ideološkoj (marksizam) i ekspertskoj (pragmatizam) osnovi...To je ono što i mi danas živimo, jedno povlačenje filozofije u obdanište i ponovno lečenje od dečijih bolesti...zapravo, nedostaje novi početak...možda se on nalazi upravo u kritici postojećeg, krtici modela...jer tamo gde nema filozofije (mišljenja, iskustva) tamo modeli već određuju stvarnost...a sličnu stvar je radio mit pre 2500 godina...
Коментари
Постави коментар