O ŽIGOSANIMA U REKETU

U iskušenju sam da napišem nešto i o ovoj novoj Bjelogrlićevoj seriji "Žigosani u reketu". Naizgled, holivudski scenario, naravno, ovde mislimo na Holivud šezdesetih (doba dominacije vesterna, neposredno pre pojave novog Holivuda), vestern pretočen u jednu prilično ozbiljnu kritiku vladajuće elite na ovim prostorima i to na relaciji Beograd-Zagreb, a glavna tema, oko koje se događa podela požamašnog urbanog prostora između političke, novinarske i privredne elite, sada je košarka. Jedino neokaljano čedo jugoslovenstva i jugonostalgije - u kojem su, sticajem okolnosti ili i ne baš, Srbi imali mnogo više uspeha od Hrvata - košarka, došla je na dnevni red i vreme je da se razbije još jedan mit vezan za nju. Čak i kad zanemarimo ozbiljne propuste Bjelogrlićeve kinematografije, nostalgičnost i klišeiziranost kinematografske slike koja od prošlošti pokušava da načini novi imaginarni ideološki projekat (zahtev protivurečen sam po sebi jer pokušava prošlost da ostvari u formi novih projekata (bilo da je reč o istoriji filma - neprestano prisustvo Šotre iz njegovog možda najboljeg kinematografskog perioda (Više od igre i Majstorska radionica) - bilo da je reč O vesternu sezdesetih, ovo je i dalje jedna jako dobra domaća serija, bar sudeći prema prvim epizodama (serija se trenutno prikazuje četvrtkom i petkom na kablovskom Top-kanalu). Ukoliko i zanemarimo tu, toliko omiljenju Blelogrlićevu temu jugonostalgije - sa prilično dominantnim sukobom dva većinska naroda (Srba i Hrvata) - kao da jugoslovenstvo nije imalo i neku širu dimenziju od te nacionalističke, bratstvo-jedinstvo Srba i Hrvata - tema koja verovatno ništa više ne znači Slovencima, Bosancima, Makedoncima i drugim, očigledno, manjinskim narodima u toj nazovi Titovoj Jugoslaviji koju Bjelogrlić svesrdno pokušava da odbrani (što je nebuloza svoje vrste i verovatno odjek ostatka velikosrpskog i hrvatskog šovinizma), ali kažem, kad se sve to zanemari, a to nije ni tako malo, neki zbog toga permanentno odbijaju da gledaju Bjelogrlićeve serije, onda je ovde ipak reč o jednoj ozbiljnoj seriji, koja pokušava korak po korak da demistikuje tu zaveru krupnog kapitala i političkih, ekonomskih i kulturnih elita, koji javni urbani prostor stavljaju u službu privatnih interesa. To je ujedno i vodeća nit serije: privatizacija gradskog prostora, kao pretpostavka održavanja kulturnih, ekonomskih i političkih elita i njihovih porodičnih veza. Jedna prilično mračna vizija sadašnjosti u kojoj dominiraju korupcija i kriminal, a što vladajuće elite koriste da uvećaju vlastito bogatsvo i političke veze nauštrb svih potlačenih. Jedina svetla tačka jeste taj alkoholičarki košmar, tj. pokušaj da se svetla košarkaška prošlost (malog i već propalog kluba "Radnik" koji je jednom bio nacionalni prvak u bivšoj Jugoslaviji- to je možda i simbolika) obnovi u novim političkim i ekonomskim okolnostima, koje više nisu naklonjene nikakvim velikim idealima, nego prostoj logici ličnog interesa. To čini i glavni sukob u seriji - a svi znamo da vesterna nema bez pravog duela - a ko će na kraju izaći kao pobednik možda i nije toliko bitno, budući da i oni koji sebe shvataju u nekadašnjim idealima moraju da igraju po istim tržišnim pravilima koje propisuje kapitalizam. Ipak, sama činjenica da je moguće zamisliti prostor slobode nezavisan od tržisnih zahteva daje nadu ovoj seriji, ali istovremeno i upozorava da je opasno ulaziti u revolucionarene zahvate sa sportskim menadžerom sumljivih moralnih kvaliteta - ma koliko njegova želja za promenom bila istinski human čin... Nagledali smo se takvih kroz istoriju...